The Rip

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možemo da se pravimo naivni, ali istina je da je novac vraški dobar motivator koji pokreće ljude na činjenje raznih stvari, ponekad čak i onih nezamislivo loših. To ne znači nužno da je uvek sve na prodaju, ali stavimo hipotetički veći „ulov“ novca, zlata ili dijamanata između prijatelja ili saradnika, pa gledajmo kako se kolju oko njega. Filmskih primera koji potvrđuju ovaj kliše je sijaset, neki su na njemu manje ili više lansirali svoje karijere (Deni Bojl, Kventin Tarantino, Gaj Riči), drugi nisu odustajali od njega ni u filmovima iz svoje kasnije faze, poput Džona Frankenhajmera u filmu Ronin.

Taj filmski kliše nastao je od literarnog čiji je najtipičniji primerak roman Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona. Stoga ne treba da čudi da novac uspostavlja jaz između ličnih interesa i motivacija kod uglavnom negativnih tipova kao što su to gusari, pljačkaši i drugi kriminalci, ili možda kod onih ambivalentnih kao što su to avanturisti ili obični ljudi kojima se ukazala neočekivana prilika. Fora s filmom The Rip Džoa Karnahana koji nam se ukazao na Netfliksu je što su sada u toj situaciji „iskopanog blaga“ oni koji su zaduženi da čuvaju čast, poštenje i duha zakona, što će reći – policajci.

Budimo iskreni, ni filmski policajci nisu moralno stameni besprekorni karakteri kao što su to bili u nekim starijim, naivnijim filmovima. Ne, oni mogu biti moralno ambivalentni kao obični ljudi ili čak skloni korupciji i stoga po psihološkom profilu slični svojim filmskim „protivnicima“, kriminalcima. A ako u obzir uzmemo i rivalstva između različitih policijskih službi i njihovih nadležnosti, onda likovi itekako imaju razloga za podozrivost jedni prema drugima, naročito kada se sve vrti oko velikog novca.

Ali, pre nego što dođemo do naših protagonista i situacije u kojoj su se našli, Karnahan postavlja celu stvar akcionom scenom. Policajku koja istražuje poprilično bitan trag napadaju dvojica maskiranih napadača. Pre nego što je ubiju, ona ipak uspeva da pošalje poruku mobilnim telefonom. Ispostavlja se da je pokojna policajka kapetanica Džeki (Lina Esko), zapovednica specijalne jedinice zloslutnog imena TNT, a ta skraćenica stoji za taktički tim odeljenja za narkotike u Majamiju.

Kao što to obično biva kada na zadatku nastrada viši policijski oficir, pokreće se istraga, a pod sumnjom su i pripadnici njenog odeljenja. Njen zamenik poručnik Dejn Dumars (Met Dejmon) nije izvan sumnje na neku vrstu korupcije, a u istoj situaciji se nalazi i njegov najbolji prijatelj i najverniji kolega narednik Džej Di Bern (Ben Aflek) kojem ne pomaže ni to što je jedan od agenata FBI koji ih ispituju njegov rođeni brat Del (Skot Edkins). Ipak, ne postoje dovoljno jake indicije da su oni ili neko iz odeljenja umešani u ubistvo, ali to ih ne oslobađa pritiska, posebno zbog toga je što je javna tajna da neki pojedinci ili čak cela odeljenja sarađuju s narko-mafijom.

Kada Dejn prijavi dojavu da se u jednoj kući nalazi prilična količina novca, on okuplja tim koji sačinjavaju Džej Di, kao i detektivi Ro (Stiven Jeun), Numa (Tejana Tejlor) i Lolo (Katalina Sandino Moreno) da je ispita. Službeni pas koji njuši novac (priznajem, odličan štos, bilo da je tako nešto stvarno moguće ili ne) kod kuće „poludi“ mnogo više nego što se to očekuje za prijavljenu sumu, pa su oni još više nego uobičajeno rešeni da u kuću u kojoj živi misteriozna Dezi (Saša Kali) upadnu na ovaj ili na onaj način.

Stvari postaju još kompleksnije kada otkriju da je u zidu na tavanu skriveno daleko više od nekoliko desetina ili stotina hiljada dolara koliko je, navodno, glasila dojava. Umesto toga, tamo je nekih dvadeset miliona, a stvari postaju još čudnije kada Dejn reši da tim svoje otkriće ne prijavi nikome odmah. Umesto toga, on timu oduzima sredstva komunikacije i deli im zadatke. Kada zazvoni kućni telefon, a glas s druge strane ih upozori da uzmu „proviziju“ i odu, jer će u suprotnom poginuti, postaje jasno da postoji sprega između mafije i nekog u policiji. Pitanje je samo – koga...

Tokom tri četvrtine trajana, za Netfliksove standarde inače sasvim pristojnih dva sata, The Rip funkcioniše kao savršeno podmazan triler. Osnovni razlog za to je što reditelj osnovno „pogonsko gorivo“ sumnje savršeno raspoređuje među likovima, a oni, pak, za sebe ili podeljeni u manje grupe kreiraju različite teorije jedni protiv drugih. To stvara jedno zatvoreno okruženje, dodatno podvučeno fotografijom Huana Migela Aspiroza i montažom Kevina Hejla koje zaokružuju internu topografiju mesta radnje, u kojem sukob može da eskalira brzo.

Druga bitna stavka je i ekonomika scenarija kojoj u prilog ide i glumačka podela: Met Dejmon i Ben Aflek su već decenijama uhodani glumački, scenaristički, autorski i producentski duo, pa bez problema možemo da ih prihvatimo kao kolege koje su nekada na istoj strani, a nekada i preispituju ili čak rade jedan protiv drugog. Ostali likovi tako ostaju u drugom planu iz kojeg se izvlače u prvi kada je to oportuno, odnosno kada sumnja padne na njih ili kada oni na nekog sumnjaju.

Misterija se, međutim, do navedene tačke u potpunosti odmota, pa Karnahan za kulminaciju bira prolongiranu akcionu sekvencu obračuna s utvrđenim krivcem, odnosno krivcima. To svakako predstavlja određenu promenu u dotadašnjem tonu filma, a možda i lagani pad po pitanju kvaliteta materijala i rada, ali takvo rešenje ne treba da nas začudi ako znamo od koga dolazi. Karnahan je svoju autorsku karijeru započeo kao autor klasičnih, ne naročito inventivnih akcionih filmova sa šmekom nešto starije B produkcije i tom stilu se vraća i u svojim ozbiljnije budžetiranim kasnijim filmovima.

Na kraju krajeva, film mora nekako da se završi, pa zašto se ne bi završio tipičnim obračunom? U svakom slučaju, ovde se ne radi o uratku koji će ući u antologije i ostati u analima, već o nečemu za prolaznu konzumaciju i zabavu nalik na filmove koji su se nekada pozajmljivali u video-klubovima. Vremena su se promenila, pa sada umesto klubova imamo Netfliks kojem je ovo prvi potencijalni hit nešto višeg profila s nekoliko poznatih glumaca u kadru i na producentskim pozicijama s etiketom 2026. godine. U tom smislu, nadajmo se da se po tom „jutru dan poznaje“ i da ćemo u novoj godini redovno dobijati ovako solidne filmove.

Copshop

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nekima je, očito, pandemija otvorila nove karijerne puteve, opcije i šanse. Jedan od tih ljudi koji su u tim uslovima iskočili je i reditelj poštenih akcionih filmova Džo Karnahan.

Prvo nas je iznenadio sa ovogodišnjim „filmom-igricom“ ,,Boss Level“, koji je pre bioskopa zaigrao na servisu Hulu (a još pre toga, verovatno nekompletiran, „iscureo“ na internet, što je jedna druga i poduža tema), a onda i sa „old school“ akcijadom ,,Copshop koji“ upravo igra u bioskopima. Karnahanov naredni angažman će biti američki rimejk kultne „tabačine“ ,,The Raid“ za koji postoji osnovana sumnja da će ispasti kopija kopije (film Gereta Evansa je zapravo ,,Die Hard“ klon), ali će verovatno biti dovoljno zabavan da u većem broju privuče publiku u bioskope.

Ni u slučaju ,,Copshop“ se ne može govoriti o nekoj naročitoj originalnosti, koliko o kombinaciji različitih uticaja B-filmova iz različitih vremenskih epoha. Tako su glavna pitanja svežina u toj kombinaciji i kvalitet izvedbe. U tom smislu, hajdemo reći da je Copshop dovoljno zabavan filmčić da se pogleda u društvu, više uz hamburgere i pivo u kućnim uslovima, nego uz kokice i koka-kolu u bioskopskim. Taj kvalitativni sud ne mora nužno biti i vrednosni, ali je indikativno to da što je koncentracija pri gledanju veća, to je konačni utisak o filmu slabiji.

Naslov se odnosi na policijsku stanicu u provincijalnom gradiću u Nevadi. Na takvom mestu obično završavaju budale i pijanci, a i policajci koji su tamo zaposleni su u principu „opremljeni“ mentalnim kapacitetima da se samo sa takvima nose. Izuzetak su možda načelnik stanice i mlada, neiskusna, ali inteligentna i predana policajka Valeri Jang (Aleksis Lauder) koja je nedavno nabavila antikni revolver na kojem trenira svoje kaubojske, revolveraške veštine. Ostali su uglavnom nesposobni, a neki su i korumpirani ili ucenjeni od mafije.

U takvu stanicu će upravo zbog napada na nju završiti Tedi Mureto (Frenk Griljo, jedan od producenata i glavna zvezda Karnahanovog prethodnog filma), po „zanimanju“ „fikser“ koji spaja mafijaše i političare na koruptivnim poslovima. Kako je odlučio da okrene leđa svojim prethodnim poslodavcima, njegova glava je ucenjena, pa pravilno shvata da mu je zadnjica najsigurnija upravo u ćorci. To važi barem dok mu se utvrdi identitet o kojem on ćuti kao zaliven, pretvarajući se da je budala.

S drugog pola uobičajene klijentele nam dolazi drugi pritvorenik, Bob Vidik (Džerard Batler, takođe jedan od producenata filma), koji biva uhapšen zbog opasne vožnje u pijanom stanju. Vidik je, naravno, plaćeni ubica u lovu na Tedija i za sebe ponosno kaže da je profesionalac, a ne psihopata. Trougao nadmudrivanja će postati vrlo fizički nakon nekih 60 minuta filma kada se proširi na četvorougao i u priču uđe plaćeni ubica i psihopata Entoni Lemb (Tobi Has, verovatno najraspoloženiji u glumačkoj postavi). Sledi napad na policijsku stanicu, savezništva koja se sklapaju i rasklapaju, kao i kraj koji deluje kao žickanje nastavka. Dakle, uobičajene stvari.

Dok se prva polovina lagano vuče kroz predvidljive žanrovske obrasce akcione komedije u kojoj je cilj ispaliti ponešto crnohumornih „one-linera“, druga je svakako napetija, akcionija i krvavija. I jedna i druga odišu „palpom“, doduše drugačijeg „ukusa“, uz ponešto referenci kako na generalne periode i stilove u domenu akcione kinematografije, tako i na pojedinačne filmove. Tu su nezaobilazni Karpenterov ,,The Assault on Percint 13“ (1976), Hoksov ,,Rio Bravo“ (1959) koji je, doduše, poslužio kao uzor i Karpenteru, rani radovi Kventina Tarantina uglavnom „by proxy“ kroz klonove takvih filmova kojima su devedesete obilovale.

Ima tu i elemenata „blaxploitation“ filmova, neo-vesterna, osunčanih neo-noara i ruralnih trilera 90-ih, filmova o gnevnim belim muškarcima iz istog perioda, te akcionih i krimi-komedija iz raznih perioda... Ali i horora koji se baziraju na tome da okupe neočekivane likove ili entitete na neočekivanim i navodno sigurnim mestima.

Uostalom, prilično nam je jasno na čemu smo još od uvodne špice „štampane“ u jarkim bojama, a potpuno kada čujemo saundtrek u kojem se nadglasavaju perkusije i sintisajzeri. Karnahanova ambicija je verovatno bila snimiti film koji bi dobro izgledao na izlizanom VHS-u, idealno sa žutim titlom, a da se pritom on i ekipa lepo zabave u procesu snimanja.

Ovo potonje verovatno stoji, barem tako deluje kada se u obzir uzmu „široki potezi“ većine ekipe ispred kamere. Iz toga pomalo ispada Džerard Batler kao prvopotpisana i najveća zvezda filma, ali on ovde zapravo igra kontrauobičajenog tipa pomalo „daskastih“, sirovih i slučajnih akcionih heroja, a Karnahan ne uspeva da ga dovoljno razmrda. Aleksis Lauder je svakako otkriće filma, a njen lik Valeri možda zaslužuje i sopstvenu „palp“ franšizu ili niskobudžetnu seriju, a Tobi Has pokazuje solidan komičarski tajming iako je sociopatsko ponašanje njegovog lika prilično „telefonirano“, i to dosta često kroz filmofiliju. Najmesnatiji lik i najhrabriji pristup, međutim, ima Frenk Griljo kojem ovakvi ljigavi likovi ponajbolje stoje, a svi troje navedenih u glumačkim duelima s Batlerom izlaze kao nesumnjivi pobednici.

Likovi su, dakle, tipski, ekspozicija nepotrebno usporena i produžena, a kraj zbog toga deluje prigodno i zbrzano. ,,Copshop“ pritom odiše i određenom aljkavošću što samo po sebi ne bi bilo problem kada bi bilo posve jasno da je to stilska odluka, što ovde nije slučaj. Džo Karnahan inače zna zanat i dokazano ume da bude i pouzdan i igriv, ali čini se da se ovde zapravo malo i preigrao, pa na kraju „smandrljao“ film koji je možda vredan gledanja, ali ne i pamćenja.