Ocean's 8

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Poznat vam je osećaj kada određeni proizvod radi ono što treba, ni manje ni više. Recimo usisivač: povući će prljavštinu s poda, ali vam neće skuhati čaj ili puštati muziku. Takav je film Ocean’s 8: radi ono što treba – zabavlja na tih 100 i kusur minuta, pritom egzistira u “light” varijanti trenutnog socijalnog konteksta, ali niti naročito otvara oči, niti se urezuje u pamćenje, niti trudu uprkos uspeva da se izdigne iznad originalne Ocean’s trilogije čiji je zapravo “reboot” u ženskoj varijanti. Potpuno druga stvar tu je ekstenzivni marketing (trailer je mesecima išao u Cinestaru) koji služi da nas napali i podigne nam očekivanja pre vremena i preko mere, pa samim tim filmu radi medveđu uslugu.

U uvodnoj sceni Debbie Ocean (Sandra Bullock, vrlo dobra) ima saslušanje pred komisijom za uslovnu slobodu u kojem izjavljuje kako želi jednostavan život posle skoro šestogodišnje robije zbog prevare koja je očito u krvi celoj njenoj familiji, naročito bratu Dannyju (kojeg je u originalnoj trilogiji igrao George Clooney), mada ona svesno laže da, eto, ona nije takva i da je naučila svoju lekciju. Ta scena uspostavlja vezu sa Ocean’s 11, zapravo je kopija scene sa početka Soderberghovog hita preraslog u trilogiju, međutim ta poveznica se ničim ne produbljuje dalje, iako za to ima potencijala. Propuštena prilika ili kalkulacija sa eventualnim nastavcima? Prosudite sami.

Neće proći dugo dok ona ne poseti Dannyjev grob (ne vidimo telo ni kostur, pa nismo sigurni je li on zbilja mrtav – ne bi bilo čudno za njega da izvede neku spačku tog tipa) i dođe svojoj nekadašnjoj partnerici Lou (Cate Blanchett, očekivano izvrsna) sa drskom idejom da opljačkaju godišnji gala-bal u Metropolitan muzeju u New Yorku. Dobro, ne ceo bal, ali jednu posebnu Cartierovu dijamantsku ogrlicu i to direktno s vrata domaćice / PR-ke tog “eventa”, lepe i praznoglave starlete Daphne Kluger (Anne Hathaway u nikada boljoj formi).

U tu svrhu će Debbie okupiti tim različitih specijalistica koji uključuje juvelirku Amitu (Mindy Kaling), bivšu suradnicu Tammy (Sarah Paulson) koja dosadu suburbanog života krati valjanjem kradene robe, hakericu Nine Ball (Rihanna koja ima neverovatan dar za glumu), dizajnerku Rose Weil (Helena Bonham Carter, izuzetna) koja je očito videla i bolje dane u svojoj karijeri, te uličnu šibicarku i džeparku Constance (Awkwafina). “Misija u misiji” je, međutim, smestiti njenom bivšem dečku, galeristu i partneru u prevarama po imenu Claude Becker (Richard Armitage) koji ju je prilikom poslednje zajedničke misije izdao i zbog kojeg je završila iza rešetaka. Pa neka igre pljačke i prevare počnu!

 

Ženski kontekst, odnosno kontekst ženskog “reboota” je tu najzanimljiviji aspekt filma, u teoriji. Nije to naročito nova stvar, kao primer imamo Mercenaries kao žensku varijantu The Expendables kad već projekat Expendabelles nije realiziran. Ako ćemo to otpisati kao konfekcijsku akcijsku zabavu B-kategorije, onda se pokušajmo prisetiti nove varijante Ghostbusters čiji problem nije bio to što je ženska nego što je od početka do kraja loša u onom proračunato-bezdušnom hollywoodskom smislu. Ocean’s 8 makar pogađa trenutak definiran #MeToo i #TimesUp pokretima držeći se onoga da što mogu muškarci – isto mogu i žene, pa makar to bilo pljačkanje dijamanata. Ako zanemarimo primedbe “whatabout”-ista o tome kako su muškarci ovde svedeni na bezvezne epizodiste i glupave mete prevare, ostaje nam, međutim, činjenica da na temu ženskog osnaživanja govori samo jedna jedina (iako sjajna) replika da je kod pljačke dijamanata, za promenu, dobra stvar da te se ignorira. “Ženski potencijal” filma je, međutim, dodatno pojačan očekivano velikim količinama “pornografije za (konzumerističke) žene”: dizajnerskom odećom, nakitom, “celebrity” cameo-ulogama i generalno glamurom, što se može protumačiti kao igranje na sigurno.

Ostatak filma je pero-laki “heist caper” koji takođe igra na sigurno: red planiranja, red izvedbe, poneki flashback koji nam otkriva kako su nam naše junakinje odvukle pažnju i izvele nešto iza leđa, red komičnih scena koje su proizašle iz inter-personalnih dinamika u grupi, kao da film ide po šinama trasiranim sjajnim castingom. Gary Ross (Seabiscuit, The Hunger Games) ga pritom režira sigurno, ali ne uvek nadahnuto, kao učenik Soderbergha koji pokušava da “skine” njegov stil, što mu uglavnom uspeva, ali se vidi da je u pitanju kopija. Da, imaćemo sugestivan izbor muzike na soundtracku, atraktivne montažne sekvence i nešto prepoznatljivih newyorških lokacija, da ne govorimo o dijaloškom ping-pongu u okviru ekipe, ali ćemo isto tako na nekoliko mesta prepoznati propuštenu šansu da se na kontekstu, filmskom ili socijalnom, ili na humoru profitira još i više.

To je problem i Rossove suzdržane režije, ali i nedovoljno snažnog scenarija koji ne pati toliko od logičkih rupa (mada i toga ima, što je standard za ovaj tip filma), ali se čini kao da Ross i ko-scenaristkinja mu Olivia Milch stalno žure da zapakuju scenu po scenu, a na kraju i ceo film, pa likovima ne dozvoljavaju da se razviju, a glumicama da se opuste i upuste u interakciju koliko bi mogle. Lako za misteriju oko Dannyja ili za pred-istoriju između Debbie i Lou, ali zašto se nije izvuklo još smeha iz one scene sa narudžbom kebaba iz kamioneta sa hranom i zašto se ne vratimo još koji put na Heidi Klum ili makar Debbie ne dobije ponovo priliku da, pozirajući kao direktorica u Lufthansi, govori na nemačkom jeziku sa nekime kome je to maternji.

Očekivani problem kod ovakvog tipa filma je što se protagonistkinja i njena zamenica u nekom trenutku povlače ne bi li ostatak ansambla dobio svoje momente slave. Sandra Bullock i Cate Blanchett, odnosno Debbie i Lou tako ostaju neistražene, ali ne na onaj dobri misteriozni način, već više u smislu praznine koju bi možda neki nastavak popunio. Anne Hathaway svaka čast za sprdnju sa svojim tipičnim likom, odnosno sa medijskom percepcijom nje i njene pojave u “post-oscarovskoj” fazi karijere, Rihanna dokazuje da može odigrati dobru epizodu, Awkwafina i Mindy Kaling su simpatične onoliko koliko treba, a Helena Bonham Carter blista kao ekscentrična dizajnerka, dok se Sarah Paulson, ogromnom talentu uprkos, uglavnom smara nemajući ništa zanimljivo da radi.

Da ne ispadne da cepidlačim, ponoviću konstataciju s početka: Ocean’s 8 radi šta treba i kako treba, kao i svaki “heist” ili “caper” triler: zabavlja publiku. U tom prilično rigidnom žanru je dosta teško uraditi nešto bitno drugačije, ali ga je isto tako teško (potpuno) promašiti sa makar elementarnim znanjem i talentom. Ross možda nije najbolji izbor, možda bi žena u fotelji glasnije odjeknula kao izjava, a neko sa više smisla za humor bi svakako odradio bolji posao, ali ovo je sasvim zgodna lagana zabava, ni manje ni više od toga. Hit ranog leta.