Truth or Dare

kritika objavljena na DOP-u:

U nekom podcastu koji mi je nedavno pao šaka, filmaš i nekadašnji filmski kritičar / teoretičar Paul Schrader je izjavio kako danas svako može biti i kritičar i filmaš, ali da se teško može živeti (samo) od toga. Recimo da se slažem, čak i ličnom praksom potvrđujem tu izjavu. A onda odem u kino i imam šta za videti: neke batice u Hollywoodu sasvim lepo žive od svog filmaštva, bez znanja, bez ideje, bez puno mozga i mozganja. Ta bi se izjava u slučaju nekih recentnijih filmova mogla primeniti i na Schradera kome su stara slava i zvučno ime bili dovoljni da snimi nemušto smeće kao što je The Canyons (2013) i osigura si tezgu na gluposti Dying of the Light (2014). Utisak je popravio sa Dog Eat Dog (2016), a First Reformed željno iščekujem(o).

Schrader svakako nije tema ovog teksta, ali izjava mi je dala misliti jer mi zaista nije jasno kako određeni filmski poluproizvodi kao što je mlitavi, derivativni i loše osmišljeni horor Truth or Dare, nalaze producente, finansijere, distributere i put do publike koja će sve to plaća. Jer danas zaista svaka budala može snimiti film i to na bilo koju temu. Narečeni film dolazi sa zvučnim prefiksom Bloomhouse koji nije tu samo da pod reflektor stavi producenta Jasona Bluma (koji je imao žicu da prepozna hitični i subverzivni potencijal prošlogodišenjeg filma Get Out), već i da ovu ediciju Truth or Dare odvoji od, pretpostavljam, jednako lošeg, ako ne i lošijeg istoimenog televizijskog horora iz prošle godine. Filmovi se, dakle snimaju o svemu (očekujem da neko nadobudan za sledeću godinu ekranizira Čoveče ne ljuti se, Magic: The Gathering, tablić, belu, briškulu, trešetu, kamena s ramena, pljuvanje u dalj, a pride nam ovog meseca u kino dolazi film baziran na igri lovice) i to sa nemalom dozom repeticije.

Kad sam već istresao nešto svog otrova, da vidimo o čemu se u ovoj debilani radi. Grupa diplomanata neopterećenih mozgom i moralnim principima odlazi na “Spring break” u Meksiko i sa sobom odvlače mukicu koja je dovoljno naivna da pomisli da će se iz njihovih kandži izvući ugovorenim dobrotvornim radom. Ona se zove Olivia (igra je Lucy Hale) i materijal je za našu “finalku”. Ostatak ekipe sačinjavaju budući doktor koji izdaje lažirane recepte (Nolan Gerard Funk), njegova devojka pijandura (Sophia Taylor Ali), gay koji se plaši svog strogog tate pandura (Hayden Szeto), Olivijina “bestica”, kučkasto-droljasta Markie (Violet Beane), te njen dečko Lucas (Tyler Posey). Tamo će im se prikrpati otvoreno debilni Ronnie (Sam Lerner), a Olivia će u ekipu dovući i Cartera (Landon Liboiron) koji će doći na “genijalnu” zamisao da poslednje noći odigraju partiju igre istine u napuštenom samostanu.

Ono što Carter zna (a i mi, iz naslova i uvodnog flashbacka), a oni ne znaju je to da je igra ukleta demonskim prisustvom, pa ih sve skupa prati i kad se vrate doma pa počnu da ginu kao mačke na prometnoj cesti. PG-13 rejting diktira nivo nasilja, a čini se i nivo maštovitosti, tako da ni najstrašniji momenti nisu toliko strašni (uostalom, nije li jeftinije snimiti malo krvi kako prodire ispod vrata nego ulagati u praktične efekte maske). Bazično, kad igra stupi na scenu, nekome iz mase će se na faci razvući osmeh Burtonove inkarnacije Jokera i to je otprilike to. Bez želje da spoilam mnogo, nihilizam koji kasnije stupa na scenu je nedokuhan, a moralna potka koja teen prijateljstvo uzdiže iznad univerzalnih humanističkih vrednosti je u najmanju ruku dubiozna.

Šta je četvoročlana četa scenarista tu smućkala u blender? Svakako, začini u obliku It Follows i originalnog japanskog Ringa zamišljeni su kao elementi koji će ovo sranjce učiniti elegantnim i sofisticiranim, ali je u osnovi Truth or Dare zapravo miks štanc-franšize Final Destination i budalastih teen horora iz 90-ih. Gluma je otprilike na tom nivou, za šta su najmanje krivi sami glumci, redom polu-poznati “tu njušku sam već negde video” frajerčići i cure, a više scenaristi koji su njihove likove lišili bilo kakve dubine, širine i karakterizacije, pa ćemo steći utisak da se Violet Beane tu najbolje snalazi jer joj je lik, kao, “najmesnatiji”, a ona u suštini pokušava da nam podvali nekakav nadrkani bezobrazluk koji joj stoji kao da ga je kupila na sniženju u H&M-u.

Zapravo me ne čudi da ovako nešto nemaštovito kao ko-scenarista i reditelj potpisuje Jeff Wadlow (Kick-Ass 2) jer mu je očito problematični, ali zanimljivi prvenac Cry Wolf bio ujedno i vrhunac karijere. Čudi me da publika širom sveta ovako nešto guta kao kokice i Coca-Colu: u globalnim okvirima Truth or Dare utridesetostručio uložena sredstva.