Peter Hujar's Day

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Piter Hudžar bio je jedan od američki fotograf, jedna od njujorških gradskih faca i stabilni, nezamenjivi deo u umetničkim krugovima 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, baš u doba kada je Njujork bio (pop-)kulturna prestonica sveta. Družio se i sarađivao sa Endijem Vorholom i Suzan Zontag, poznavao i profesionalno sretao Alana Ginsberga i Vilijama Borouza, fotografisao Džona Votersa i njegovog kućnog glumca Divajna. Bio je i aktivista za gej prava, te neposredni svedok nereda u klubu Stounvol koji se smatraju jednom od prelomnih tačaka u toj borbi. Umro je 1987. godine i za sobom ostavio pozamašan legat.

Jedna od stvari iz tog legata bio je i transkript intervjua koji je on dao spisateljici Lindi Rozenkranc za njen projekat. Taj projekat bio je ne-fikcijskog, dokumentarnog karaktera, planiran kao knjiga, odnosno kolekcija tekstova na jednu jedinu temu. Koncept je bio takav da su njujorški umetnici sa tadašnje scene (u pitanju su rane 70-te) autorici opisivali kako su proveli jedan dan svog života, dok bi Linda Rozenkranc postavljala pitanja i potpitanja. Knjiga nikada nije bila dovršena ni objavljena, čak ni u fragmentima, sve do 2021. godine kada je objavljena upravo priča o jednom danu u životu Petera Hudžara. Teksta se prihvatio Ajra Saks i pretočio ga u film.

U filmu Peter Hujar‘s Day koji je premijeru imao na Sandensu, da bi kasnije bio prikazan i na Berlinalu, a u naše krajeve došao na Subversive Festival u Zagrebu, radnja skoro nikada ne napušta Hudžarov mali, ali zato funkcionalni i prijatni stan. Izuzetak je samo jedna „ekskurzija“ na mansardu za cigaret-pauzu. Koncept je takođe verno prenesen iz proznog predloška, sa Lindom Rozenkranc (Rebeka Hol) koja postavlja pitanja, ali i daje prijateljske komentare i sugestije, te Piterom Hudžarom (Ben Višou) koji na njih odgovara i opisuje šta je radio tog jednog izabranog dana u bliskoj prošlosti i kako se povodom toga osećao.

Dan je sam po sebi bio lud i haotičan, kako to obično biva u životu slobodnog umetnika, ali ipak ne toliko lud i haotičan da bi, primera radi, Martin Skorseze po njemu snimio After Hours. Tog dana Hudžar je morao otkači neke koji su od njega pokušavali da dobiju nešto besplatno, da ispregovara i obavi foto-seansu s notorno teškim Alanom Ginsbergom na svom prvom honorarnom poslu za Njujork Tajms, te da se nađe sa nekima od svojih koloritnih prijatelja koji su se takođe kretali u umetničkim krugovima, i to pre nego što je uspeo da razvije fotografije. Reklo bi se prosečno produktivan dan, a Hudžar je čak uspeo da u njega stisne i dve „dremke“, što je možda omanji lični uspeh, a možda i dokaz njegove iscrpljenosti i uopšte nezdravosti života prekarnog umetnika u „gradu koji nikada ne spava“.

Pokazao nam je već Luj Mal u svom genijalnom uratku My Dinner with Andre da nam za film malo toga treba ako nam je ključna komponenta dijaloga jaka. Razgovori između umetnika i teme koje oni međusobno otvaraju se svakako kvalifikuju za to, a ako se pominju neka poznata imena – onda imamo i bonus. Tezu o razgovoru, ne nužno između umetnika, kasnije su potvrđivali Oster i Veng (Smoke, Blue in the Face), Džarmuš (Night on Earth, Coffee and Cigarettes) i, naravno, Ričard Linklejter (Before trilogija), svaki od njih dodajući ponešto svoje, ali ne zaboravljajući da je film, između ostalog, i dramska umetnost bazirana na govoru.

Na prvi pogled, Saks tu ne radi ništa novo, osim što „radnju“ šeta između prostorija, a svoj film oblači u ruho nalik na rane 70-te, sa fotografijom koja simulira ispucalu traku od 16mm, uskim 4:3 formatom slike i elokventnim citatima značajnih filmskih umetnika tog razdoblja, od Godara do Fazbindera. Štos je, međutim, što razgovor između dvoje jedinih likova koje vidimo na ekranu nije baš „ravnopravan“, čini se da na Pitera otpada nekih 80% teksta, a na Lindu ostatak. Međutim, oboje glumaca su sposobni da se izbore za svoje mesto pod suncem. Čini se da se Višou koji je sa Saksom sarađivao na njegovom prethodnom filmu Passages u međuvremenu specijalizovao za umetnike iz 70-ih (igrao je Eduarda Limonova kod Kirila Serebrenikova prošle godine), dok Rebeka Hol i inače zna da izvuče snažnu ulogu iz „podređenog položaja“. Uz Saksovo vođenje, glumci pogađaju svaki ton, a Peter Hujar‘s Day postaje film za preporuku.

The Kill Room

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Nicol Paone

scenario: Jonathan Jacobson

uloge: Joe Manganiello, Uma Thurman, Samuel L. Jackson, Amy Keum, Maya Hawke, Matthew Maher

Umetnici i umetnost... Večita inspiracija novih umetničkih dela, rasprava o tome šta se uopšte kvalifikuje kao umetnost i zabave na liniji češće sprdnje, a ređe elokvantne satire šta se sve prodaje kao umetnost. Primera ima, boljih i lošijih, od jednog od naj-filmova prošle dekade The Square, preko uradaka za prolaznu ocenu tipa Velvet Buzzsaw, pa do gomile štanca za video.

Scenarista Jonathan Jacobson i režiserka Nicol Paone su rešili da nam posluže mešavinu žanrova, krimi-komediju, „caper“ i satiru u kojem se umetnost dovodi u vezu s kriminalom kroz shemu za pranje novca za koju očekujemo da se izvrne naglavačke. Štaviše, dvoje glumaca u postavi, Uma Thurman i Samuel L. Jackson, prilično jasno sugerišu na čiji se opus, i zapravo na koji se film cilja – na Quentina Tarantina i Pulp Fiction, ali pitanje je može li se taj uzor tek tako dostići.

Uma Thurman igra galeristkinju Patrice kojoj baš i ne ide u poslu. Zapravo, ona se čak i ne zalaže koliko bi to bilo potrebno da preživi u džungli New Yorka, bori se s anksioznošću zbog čega šmrče nelegalno nabavljenu supstancu i, povrh svega, duguje pare svom dileru (Maher). On će se, pak, dosetiti sheme da svi budu srećni: umetničke galerije i umetnička dela sama po sebi se ne mogu vrednovati egzaktno kao, recimo, polovni automobili, već samo preko subjektivnih ocena, zbog čega je sve to idealno za pranje nelegalnog novca.

U centru toga će se naći sumnjivi vlasnik delikatesne jevrejske pekare Gordon (Jackson) koji možda nije Jevrejin, ali zna da napravi dobro pecivo i ume s novcem. Njegov biznis je ionako više front za razne sumnjive operacije, a za produkciju umetničkih dela će angažovati plaćenog ubicu Reggieja (Manganiello) koji će postati misteriozni slikar Bagman, što nije tek nevina šala budući da svoje žrtve on „rešava“ upravo najlon-kesom. „Kesadžija“ će, očekivano, postati senzacija, posao će cvetati za sve, od umetničkih krugova do ruske mafije, koji će se skupa naći kao mete operacije, ali šta će se zapravo dogoditi kada naša vrla galeristkinja otkrije ko je zapravo njena „zlatna koka“?

Upravo na tom pitanju The Kill Room pada. Likovi ostaju nerazrađeni, pa ceo film dobacuje tek do nivoa razbibrige koja nije opterećena s previše smisla, pa ne uspeva da artikuliše satiru dalje od sprdačkog klišea koji po pravilu dolazi od onih koji umetnost ne poznaju: konstatacije da bi totalni amater (štaviše, diletant, duduk ili dete) nešto bolje „nacrtao“ od svih tih vajnih akademskih slikara. Prave, argumentovane satire, dakle, nema, baš kao što nema ni neke sugerisane drame, pa čak ni efikasnog „capera“ ili krimi-komedije jer ni scenarista, ni režiserka ne uspevaju da film negde „usidre“. Tako na kraju imamo seriju vinjeta upakovanih u linearni zaplet koji služi kao kostur na koji se kače bolje ili lošije fore.

Istini za volju, nađe se tu ponešto zbog čega film nije sasvim nevredan gledanja, od zamalo-citata uzornog filma (Patricino drogiranje), preko ponekog dijaloga u „tarantinovskom“ ključu (recimo kad Gordon otkrije da diler ima „šemu“ sa strane koja uključuje skupljanje i prodavanje korišćenih ženskih gaćica fetišarima), pa čak i pogođenog Jacksonovog mahnitanja koje samo on zna da izvede na svoj potpisni način. Ima tu i manje očekivanih, a zapravo još uspelijih štoseva, recimo da Uma Thurman i Maya Hawke, majka i kći inače, uspevaju da rekreiraju sličnu „porodičnu“ dinamiku kao galeristkinja i njena ne baš perspektivna „kućna“ slikarka. Zapravo, koliko su likovi grubo skicirani, gluma je generalno još i dobra, na nivou malo iznad toga da se samo naplati honorar, ali to ipak ne može podići film. Na kraju, The Kill Room dobacuje tek do razbibrige da se „ubije“ sat i po vremena, premda je bilo mogućnosti i za više od toga.

Showing Up

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Umetnički život dosta često zamišljamo kao nešto posebno, drugačije od ostalog, ali on je najčešće samo život. Ponekad stresan, ponekad dosadan, često banalan i pun nekih običnih, svakodnevnih, tipskih prepreka s kojima se valja nositi. Život kao takav.

Po fimovima se, međutim, umetnost po pravilu tretira kao nešto veliko, a život i rad umetnika preoblači u nešto skoro pa mistično, a opet od silne upotrebe klišeizirano i tipsko, pa tako imamo patnje, muke, naglašene ekscentričnosti i sujeverne hedonističke rituale koje možemo okrenuti na nešto ultra-ozbiljno, gotovo hagiografsko, ili pak komično, ironično i satirično. Ali, može li se sačuvati ta „veličina“ umetnosti dok se umetnički život i proces stvaranja demistifikuju? Ako je verovati Keli Rajkard i njenom najnovijem filmu Showing Up, tako nešto je moguće.

Junakinja filma Lizi (Mišel Vilijams) je vajarka nekog srednjeg ranga u Portlandu. U filmu je pratimo kako balansira pripreme za svoju izložbu i distrakcije iz spoljnog, svakodnevnog života. Ona stvara u studiju koji je zapravo garaža, a svoj životni prostor iznajmljuje od svoje prijateljice sa studija Džo (Hong Čau), takođe vajarke, ali uspešnije i bolje plasirane. Lizi, pak, ima dnevni administrativni posao na svom bivšem koledžu, a šefica joj je majka (Merijen Planket) koja se razišla od oca (Džad Hirš) koji, pak, ugošćuje dvoje hipika iz Kanade. Uz to, Lizin brat (Džon Magaro) i sam ima umetničke sklonosti i više upada u stereotip ludog i mučenog umetnika, kopa ogromnu rupu u dvorištu i time zabrinjava svoju familiju.

Lizi takođe nema toplu vodu u svom prostoru usled kvara, a Džo to odbija da popravi iz namere ili iz nehaja dok i sama priprema izložbu. U ovoj seriji događaja niskog intenziteta, možda je najintenzivniji napad Lizine mačke na goluba i Lizina kasnija briga za njega na Džoino insistiranje, delom kao još jedna u nizu distrakcija koje Lizi ometaju u radu, a delom i kao simbol koji bi u nekom drugom filmu možda bio i previše očit i previše žestoko nabijen, ali ovde to nije slučaj.

Prva i osnovna stvar koju za film Showing Up moramo imati u vidu je činjenica da je to film Keli Rajkard. Ako smo gledali njene ranije filmove, neće nam biti teško da prepoznamo osnovne sastavne elemente, kako u tematskom smislu, tako i u smislu egzekucije. Za početak, imamo tu naizgled nedogađajnost, odnosno život u svom najrealističnijem pojavnom obliku, kao i konstantno razmišljanje i promišljanje o njemu koje nije predstavljeno vulgarno ili suviše direktno kroz nezgrapne dijaloge ili naratorske monologe, već je vizuelno ispripovedano s merom i osećajem za detalj. Takođe, imamo i mekano osvetljenu fotografiju u stilu starijih američkih nezavisnih filmova i montažu meditavnog tempa čije se povremeno ubrzavanje ovog puta može tumačiti kao lagano humorna intervencija u tekst. I gluma je jednako suptilna, a interakcije među glumcima uverljive i ubedljive, naročito u onim scenama u kojima se implicira to neko konstantno poređenje s drugima i preispitivanje samih sebe i svoje pozicije u svetu kojima smo i inače skloni.

Takav potpisni, utišani stil Keli Rajkard možda nije za svakog gledaoca i možda takođe nije pogodan za svaku temu i svako okruženje. Nemojmo se zavaravati, Keli Rajkard potpisuje dva vrlo prefinjena, detaljna i inovativna, ali zato upadljivo nespektakularna vesterna, kao i možda najnedogađajniji triler o planiranju terorističke akcije, što uopšte nisu loši filmovi, ali kojima razumevanje široke publike može biti nemoguća misija. Opet, upravo takav stil suptilnih detalja i poigravanja s njima možda čak i najbolje odgovara ovakvom materijalu.

Čini se da je Showing Up njen najličniji film do sada u kojem se ona otvara i kroz svoju protagonistkinju slika svoj kreativni proces i postavlja pitanja kako to da je njena umetnost nekako „manja“ od one koju stvaraju kolege i konkurencija. Možda deluje manje, ali je opet tako nepogrešivo njena.