Meadowland

2015.

režija: Reed Morano

scenario: Chris Rossi

uloge: Olivia Wilde, Luke Wilson, Giovani Ribisi, Juno Temple, John Leguizamo, Elizabeth Moss, Kevin Corrigan, Scott Mescudi

Prvih par scena su ključne za postavku teme i tona filma. Srećna porodica, otac, majka i klinac polaze na izlet. Staju na benzinskoj pumpi da pokupe par potrepština. Mali odlazi u toalet. Nekoliko minuta kasnije, vreme za polazak, a malog nema. Kucaju, nema odogovora. Otvaraju vrata, malog nema. Toalet ima i druga vrata, koja vode u otvorenu radionicu, a ona je smeštena između šume i ceste. Dozivaju ga, prvo ljutitim glasom, pa zabrinutim, na kraju već očajnim. Nema odgovora.

Iako nemam direktna iskustva tog tipa, moja je pretpostavka da je jedina stvar gora za roditelja od smrti deteta njegov nestanak. Smrt, bila ona iznenadna ili nekako očekivana je makar konačna i sa njom nema ni pogađanja ni neizvesnosti, a ožalošćenima ostaje da situaciju u nekom svom ritmu prihvate. Kod nestanka je dominantna neizvesnost koja se ne smanjuje sa vremeno. Je li dete živo ili mrtvo? Ako je živo, kako živi? Ako je mrtvo, zašto je umrlo? Preispitivanje može biti kobno i tu ne može važiti psihološki šablon u pet koraka žalovanja, jer je teško načiniti prvi.

Godinu dana kasnije, Sarah (Wilde) i Phil (Wilson) vode naizgled normalne živote, koliko je to moguće u datoj situaciji. Vidimo ih u poseti prijateljima, i njihovo izdanje nije baš sjajno, ali je verovatno najbolje koje su mogli izvesti. Oni, iako su još uvek skupa, žaluju sami, svako za sebe i svako na svoj način. Policajac Phil ide na sastanke grupa za podršku i komunicira sa policijom koja pokušava da reši slučaj nestanka makar tako da ga poveže sa drugim podacima (fotografijama dobijenim u racijama ili pronađenim dečijim telima). Školska nastavnica Sarah, pak, sama šeta gradom noću i razvija opsesiju prema zanemarenom dečaku sa posebnim potrebama iz njene škole koji živi u hraniteljskoj familiji.

Ovo je jako mračan film, jedan od onih koje sudbina deteta naizgled ne zanima (istrage gotovo da i nema u filmu) i prvenstveno se bavi roditeljima, njihovom tugom i sve ugroženijom egzistencijom i normalnošću. I film je najefikasniji kad njegovi protagonisti uopšte ne govore, kad možda slušaju, a zapravo ne čuju. Njihova nema patnja je, tako slikana izbliza, na granici pristojnosti, ujedno i emotivni i filmski vrhunac Meadowlanda i za to se moramo zahvaliti pre svega glumcima, ali i rediteljici Reed Morano, njenom izboru baš njih dvoje (meni ne bi pali na pamet, ne zbog toga što mislim da su loši glumci, nego zato što mi se čini da bi nekim drugima možda ti likovi bolje stajali, ali me njih dvoje demantuju), radu s njima i uklapanju u već predodređenu indie vizuelnu i auditivnu estetiku.

Reed Morano je debitantkinja i svakako joj treba priznati hrabrost da se dohvati teškog filma i zapravo ga snimi kao težak film. Ona je inače direktor fotografije sa velikim iskustvom na raznim, uglavnom nezavisnim filmovima, pa i ne čudi toliki akcenat na vizuelnom i nemom. To je pun pogodak u filmu koji je više raspoloženje i utisak nego priča. Naravno, na par mesta simbolika postaje malo preočita i banalna, ali to je stvar neiskustva. Isto se u velikoj meri može reći i za “kaži mi kako da se osećam” soundtrack.

Meadowland ima ozbiljnije probleme sa scenariom takođe debitanta Chrisa Rossija. Možda bi ovakvoj temi bolje legla ženska ruka. Rossi se svakako previše poštapa sa nepotrebnim objašnjenjima i dosta često polazi za klišeima melodrame na koje se vraća svaki put kad misli da se izgubio. Njegovi nezgrapni dijalozi i pojedina rešenja jako otežavaju posao glumcima među kojima zapravo i nema neke naročite hemije u zajedničkim scenama.

Olivia Wilde i Luke Wilson uspevaju da nadoknade propušteno u scenama svako za sebe i na taj nam pokažu različite obilike tuge i različite mehanizme pomoću kojih se s njom nosimo. To posebno važi za Oliviu Wilde koja je s ovim filmom zaslužila puno poštovanja od mene za svoj pristup glumi koji je hrabar, direktan i do kraja, a nema baš puno materijala na početku. Luke Wilson je isto jako solidan, mada je njegov lik ipak nešto zahvalniji za odigrati. Ako zbog nečeg osim emotivne rezonance treba pogledati Meadowland, onda su to njihove bravure.