Calm With Horses / The Shadow of Violence

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Nick Rowland

scenario: Joseph Murtagh

uloge: Cosmo Jarvis, Barry Keoghan, Ned Dennehy, David Wilmot, Niamh Algar, Liam Carney, Anthony Welsh, Kiljan Moroney

Nasilje možda nikad nije (pravo) rešenje, ali u ponekim situacijama, naravno filmskim, nasilje je često nešto što jedino unosi nekakav smisao. Oni koji ga čine znaju zašto ga čine, iz koristi, iz osvete ili makar zato što im je onaj iznad njih to rekao, oni koji su žrtve znaju zašto dobijaju batine ili metak. Moralno kodiranje tu može biti u vrlo sivoj zoni, uostalom i bolje je i realističnije tako: makar nema bojazni da se to nasilje moralno opravdava.

Nasilje takođe ostavlja posledice i na one koji ga čine, pa time postaju sekundarne žrtve svojih akcija. Na tu temu su isto snimljeni brojni filmovi, ali prvenac Nicka Rowlanda, Calm With Horses (alternativni naslov pod kojim se prikazuje na određenim VOD tržištima je zapravo nepotrebna eksplikacija nečeg u suštini poetskog i dubokog) ipak uspeva da kaže nešto novo koristeći zapravo tipsku postavku: tipske likove, tipske situacije i moralne dileme, pa se čak čini prilično životnim, određenim zamerkama uprkos. Rowland je imao sreće da se film pojavio u sušnom periodu, pa će neko skrenuti pažnju na njega.

Serijski nasilnik u ovoj priči je Douglas "Arm" Armstrong (Cosmo Jarvis u izvrsnoj ulozi koja bi mu mogla opredeliti karijeru), jedan od onih tipova koji nemaju ni sreće ni pameti da se ne bi upetljali s pogrešnom ekipom. On je bivši, unekoliko osramoćeni bokser koji radi kao "snagator" za lokalnu "mafiju", zapravo seosku bandu u neimenovanom od boga zaboravljenom gradiću na zapadu Irske. Ako gazde kažu da nekog zbog duga ili čega god treba polomiti, on je tu i posao će odraditi ekspeditivno i profesionalno, bez previše udubljivanja i uživanja. Sa druge strane, za njega bi se iz bar dva razloga moglo reći da je u suštini mekan (svakako mekši od konkurencije): prvo, ubijanje mu je nepojmljivo i drugo, jako je vezan za svog autističnog sina Jacka (Moroney, dečak-glumac koji verovatno nije sve svoje rekao ovom ulogom).

Armom, pak, direktno upravlja Dympna, seoski mafijaški "princ" kojeg igra strašno talentovani mladić Barry Keoghan u odgovarajuće jezivom izdanju. To je prosto stvar formacije: Dympnin otac Paudi (Dennehy) je šef kriminalnog klana, sin će njegov posao nastaviti i tu nema veze što je Arm i veći i fizički jači. Naš ne baš najbistriji snagator će, međutim, u probleme upasti baš zbog svoje moralnosti i nesposobnosti da ubije, makar njegova pretpostavljena žrtva bila lokalni problematični tip kojeg je on rutinski tukao, a sada je dotični baš prekardašio. Arm mu u jednoj od ključnih scena oprašta život pod uslovom da ovaj pobegne i nestane, ali zbog toga zapada u probleme s gangsterima (sa svojom nezavidnom inteligencijom nije baš sposoban ni da uverljivo slaže, a oni jako drže do svoje reči), a kao tačka pritiska figuriraju njegova bivša žena (Niamh Algar je igra kao živu vatru od osobe) i sin...

Priča je, dakle, standardna, a ni scenaristička obrada Josepha Murtagha nije baš briljantna. Scenarista nekoliko kratkih filmova, ali i recentne "mockumentary" gangsterske drame American Animals, doduše, ima par dobrih ideja, pre svega prema kraju kada postavlja pitanje granice između lojalnosti i sluganstva, ali u samom scenariju ima i elemenata koji ne štimaju. Pre svega tu su brojni dijalozi čija je funkcija da isprate neke dobro poznate žanrovske klišee, ali i upitna efikasnost Arma u funkciji filozofski nastrojenog naratora, čime se ruši uverljivost njega kao lika.

Opšta mesta i nedostatke Rowland popunjava sa nemalom dozom inspiracije i talenta, bilo da je reč o zanatskim, bilo da je reč o kreativnim aspektima režije. Da, naturalistički intonirane, prljave, scene nasilja nisu novost same po sebi, ali Rowlandov "twist" na to su širi planovi, duži kadrovi i obilato korištenje "jump cut" tehnike. Reditelj, pak, ima osećaj za okruženje, što podvlači insistiranjem na ružnoći i beznadežnosti gradića uhvaćenoj kamerom Piersa McGraila u neveselim zemljanim i sivim tonovima. Rowlandu tu možda fali malo doslednosti, što se posebno odnosi na jednu vrlo bitnu scenu u dikoteci, ali to su sve minimalne, početničke greške koje se ispravljaju u hodu.

Ono u čemu je od početka do kraja briljantan je rad s glumcima. Za početak sa Cosmom Jarvisom kao glavnom zvezdom filma. Ne samo da mu je ne-maternji i inače vrlo težak irski akcenat izvrstan, već uspeva i da unese životnost u lik i to baš u najtišim momentima filma. Film možda nije formata da bi mu opredelio karijeru, ali ova uloga ga može propelirati u više produkcijske kategorije. Barry Keoghan je pamtljiv i preteći sam po sebi (vibracije koje ovde odašilje drugačije su nego u The Killing of a Sacred Deer, ali to može biti samo plus), dok Ned Dennehy i David Wilmot imaju zanimljive epizode. Pomalo je protraćena Niamh Algar na lik koji postoji samo u odnosu sa protagonistom kao neka vrsta pomagala ili makar impulsa, ali to svakako nije problem njene glume (sjajna je iz scene u scenu), nego slabo napisanog lika.

Ovako opisan, Calm With Horses deluje kao polovično, pomešano filmsko iskustvo i to donekle stoji. Međutim, ovde se pre svega radi o potencijalu: ovo je jedan od onih "prvih filmova" i "ranih radova" i neke fantastične rezultate i doteranu poetiku nema smisla očekivati. Nick Rowland je jedan od nadolazećih reditelja na koje treba obratiti pažnju.