Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: David Dobkin

scenario: Will Ferrell, Andrew Steele

uloge: Will Ferrell, Rachel McAdams, Dan Stevens, Pierce Brosnan, Melissanthi Mahut, Mikael Presbrandt, Demi Lovato

U godini koja je sasekla celokupnu svetsku "event" industriju, od masovki poput Oktoberfesta ili prvenstva Evrope u fudbalu, do relativno malo posećenih filmskih festivala, jedna od žrtava je bila i Pesma Evrovizije. Mnogima ta parada kiča neće ni najmanje nedostajati, ali makar bi bilo pošteno reći da se u određenim pre svega evropskim srednjeklasnim krugovima to takmičenje gotovo religiozno prati i da je u pitanju tema koja dominira javnim diskursom po nekoliko dana ili nedelja, bez obzira što pobednici retko kad kapitaliziraju tih svojih pet minuta slave. Sa druge strane, neki širi socijalni uticaj ovog takmičenja ne može se tek tako zanemariti, bilo da je reč o njegovoj ulozi u normalizaciji pogleda na gay kulturu ili uticaju na televizijske forme van (kontinentalne) Evrope i poplavu muzičkih i talent-emisija iz "reality show" spektra.

Druga bitna žrtva 2020. godine, o kojoj će itekako biti reči i narednih godina jer neke stvari tek dolaze na naplatu, je i kino-kultura. Čini se da su zbog toga kratkoročno profitirale "streaming" platforme, čemu kao primer može poslužiti i komedija Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga, ali ključna reč tu je "kratkoročno". Naprosto, dok se jači filmski naslovi čuvaju u bunkeru (pitanje je dokle će i to moći), na video-platformama se održava privid protočnosti (premda se zastoj u produkciji počinje osećati) i stvara iluzija hitičnosti čak i nečega što bi, po svoj prilici, prošlo nezapaženo ili tek prosečno u bioskopima. The Story of Fire Saga je primer i za potonje.

Koncept filma u režiji Davida Dobkina (Wedding Crashers) zapravo je krajnje jednostavan i predvidljiv: priča naših smešnih i nespretnih autsajdera preko trnja do zvezda ispunjena melodramom, začinjena romantičnom komedijom u pokušaju da napravi satiru svog okruženja i ubere lake parodijske poene. Problem je, međutim, mehanika svega toga koja se svodi na pokušaje, pogreške i slučajne uspehe, pa su ikakva koherentnost i potencijalno dubinski uvidi žrtvovani zaradi malo jeftinog smeha.

Otkako je u detinjstvu video ABBA-in nastup na Evroviziji sa pesmom Waterloo, Lars želi samo jedno: da pobedi na dotičnom takmičenju. Isti san ima i kao odrastao, iako se nije maknuo od svog ribarskog sela na Islandu, čak ni od kuće svoga oca Ericka (Brosnan) koji od njega ima još i manje vere od ostatka suseljana koji makar slušaju njegove nastupe u lokalnoj krčmi. Tog i takvog odraslog Larsa igra Will Ferrell u svom standardnom maniru šmokljavog, neodraslog beta-muškarca.

Srećom, jedna osoba veruje u njega, a to je njegova kreativna partnerka Sigrit (McAdams) koja prema njemu gaji i romantična osećanja. Oni će se nizom srećnih okolnosti uvrstiti na nacionalno takmičenje unapred namešteno za pop-zvezdu Katianu (Lovato), pa će, iako kao očiti gubitnici usled peripetija proći i na glavnu evropsku smotru. Na površinu isplivavaju kreativne razlike, ljubomora, vrtlog slave i ne baš čiste namere ruske zvezde Aleksandra (Stevens) i grčke dive Mite (Mahut), uz poslovične nesreće sa koreografijama i rekvizitama. Hoće li se Lars i Sigrit održati iznad vode, i kao par i kao izvođači ili će se ceo svet smejati njima i Islandu?

Odgovor na ovo pitanje nije ni toliko bitan, a i znamo ga iz iskustva sa komedijama ovog tipa. Problem je drugde: tretman likova, tretman okruženja, u konačnici i tretman humora. Dok nas Dobkin po scenariju koji je Ferrell napisao skupa sa Andrewom Steelom (veteran komičarske emisije Saturday Night Live) još nekako i vodi iza scene Evrovizije, pa tu vidimo gužvu producenata, tehničkog osoblja, žurke na kojima se u cameo-ulogama pojavljuju i face poput Conchite Wurst, Loreen, Aleksandra Ribaka i Nette, oni ipak ne uspevaju da dokuče zašto je Pesma Evrovizije toliko popularna i značajna u Evropi i van nje. Kao i takmičenje, tako i Island postaje predmet sprdnje kao sredina nastanjena čudacima koji su možda svi verovatno u rodu. Po takvim šalama, kao i onim seksualnog karaktera, o veličini penisa, seksualnoj orijentaciji i slično, se udara iz sve snage, ali to retko pali.

Sa sigurnošću možemo tvrditi da se sa svojom rutinom nesigurnog šmokljana poprilično ispucao, pa nema mnogo toga novog za ponuditi, tako da Lars u njegovoj interpretaciji postaje i opterećenje za film jer guši druge likove i glumce. Pierce Brosnan sa time još i nekako izlazi na kraj u ulozi njegovog oca, ali irski glumac i bivši Bond je veličina za sebe i u godinama je kada se može zezati na račun svoje starosti i ogorčenosti. Paradoksalno, najveća žrtva ovog koncepta je drugopotpisana, glavna glumica Rachel McAdams kojoj komedija, bez prefiksa "romantična", stoji još i bolje od one sa prefiksom, što je potvrdila pre dve godine sa filmom Game Night. Njeno ležerno i generalno prijatno prisustvo je uglavnom zasenčeno Ferrellovim eskapadama.

Naravno, melodrama i romansa nisu dovoljno izgrađene, likovi su tek ugrubo skicirani i teško je zamisliti da postoje van konteksta filma. Dodatno, utisak je da ima previše "garnirunga" koji pokušava da zamaskira šupljikavost osnovne priče, ali postaje balast za film koji se vuče nekih pola sata duže nego što bi to bilo optimalno. Procenat uspelih štoseva i šala je ispod polovine i opada prema kraju. Nešto iskupljenja možemo naći u interno-muzičkim štosevima (beloruski metal bend kao dubler za finski Lordi), pa i u spotovima Fire Sage, kako se zove Larsov i Sigritin sastav. U svakom slučaju, na ovakvu sušu u ponudi filmova, Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga može proći za jedno gledanje iz radoznalosti.