The Informer

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Andrea Di Stefano

scenario: Andrea Di Stefano, Matt Cook, Rowan Joffe (prema romanu Börgea Hellströma i Andersa Roslunda)

uloge: Joel Kinnaman, Rosamund Pike, Clive Owen, Common, Anna de Armas, Karma Meyer, Eugene Lipinski, Sam Spruell, Matthew Marsh, Arturo Castro

U neko redovno vreme, sa regularnom bioskopskom distribucijom i filmskim festivalima, The Informer bi prošao debelo ispod radara, možda malo nezasluženo. Naprosto, reč je o pulp trileru nastalom po pulp romanu sa standardnom premisom o policijskom doušniku koji se, skupa sa svojom familijom, nađe između sila policije i mafije koje su potpuno izvan njegove kontrole. Opet, fino uslikan i odlično odglumljen, The Informer bi odlično funkcionisao u bioskopu, još bolje nego na videu, gde njegov relativno natrpani zaplet ostavlja utisak mini-serije stisnute na format dvosatnog filma.

Narečeni doušnik je Peter Koslow (švedski glumac Joel Kinnaman), čovek misteriozne prošlosti, poljski imigrant i ratni veteran koji se našao s one strane zakona i zaglavio na robiji, gde je sklopio dogovor sa FBI-jem da bude njihov čovek u redovima poljske narko-mafije. Kako je na poziciji vozača ambasade, on može diplomatskim kanalima prošvercovati veću količinu nove sintetičke droge, što mu podiže rejting u redovima mafije. Ideja je zašiti šefa Klimeka (Lipinski) koji se predstavlja kao General i celu njegovu garnituru, ali plan koji je osmislila agentica Wilcox (Rosamund Pike, osvežavajuće ležerna) odlazi do vraga kada u prisustvu Koslowa Poljaci ubiju ubačenog policajca (Castro).

Kako bi se iskupio za brljotinu koja zapravo nije njegova, Koslowu je naređeno od strane generala da se vrati u zatvor zbog kršenja uslovne slobode i tamo izgradi dilersku mrežu. Iako to nikako ne seda njegovoj ženi (de Armas) i kćeri (Meyer), Wilcoxova to vidi kao šansu za novu "sting" operaciju. Međutim, kako su za slučaj svog poginulog kolege zainteresovani policajci predvođeni detektivom Grensom (Common) koji se raspituje okolo i kako zatvor ima svoju koruptivnu mrežu predvođenu čuvarom Slewittom (Spurell), te kako šef lokalne kancelarije FBI-ja Montgomery (Owen) želi da pospremi sve pod tepih, Koslow se nađe sam protiv svih, a njegova familija u opasnosti od strane Generalovih ljudi.

Da, zaplet je zatrpan, a rasplet možda previše uredan, pa deluje kao anti-klimaks, a scenario koji potpisuju bivši glumac koji gradi karijeru kao reditelj Andrea Di Stefano (Escobar: Paradise Lost), Matt Cook (Patriots Day, Angel Has Fallen) i Rowan Joffe (Before I Go to Sleep) prema romanu švedskog dvojca Hellström/Roslund pokušava da gomilanjem motiva prekrije nelogičnosti i bazičnu razradu. Čak i rekontekstualizacija radnje iz Švedske u New York deluje arbitrarno.

Režija je, s druge strane, solidna i školski neprimetna, sa naglaskom na akcijske scene snimljene realistički, prljavo, kamerom iz ruke. Utisak je da Di Stefano uspeva da inkorporira razne žanrovske klišee, od trilerske napetosti, do promišljene akcije policijskih procedura i gangsterskih rituala, te socijalnog pejzaža u osnovi zatvorske drame. Detalji miljea su takođe na mestu, a gledaocima sa naših prostora će se pesma koju skoro pa nemotivisano peva Generalova žena Beata učiniti jako poznatom, makar u svojoj plagiranoj verziji. U konačnici, iako The Informer reciklira oba The Kiss of Death filma, naročito "remake" iz 1995. godine koji je Nicolas Cage obeležio svojim ludilom, zapravo deluje organski.

Razlog tome je gluma, kako Kinnamana u svojstvu protagoniste, tako i ostatka postave. Common se dokazuje kao talentovan i versatilan glumac, premda je detektiv Grens u suštini vrlo grubo skiciran tip. Clive Owen lagano telefonira ljigavost skrivenu iza policijskeog stava, Anna de Armas uverljivo igra ranjivost, ali odlučnost žene karijernog kriminalca koja baš i ne zna u šta se ovaj upleo. Rosamund Pike je osvežavajuće pod kontrolom, bez trunke afektiranja, a Lipinski je delotvoran kao tihi gangster koji preti samim svojim prisustvom.

Na kraju, ovo je ipak Kinnamanov i prilika da pokaže raskoš svog glumačkog talenta, ne samo kao akciona zvezda u čemu se već potvrdio u kontekstu kinematografije svoje domovine u trilogiji Easy Money ili u ne baš najsrećnijem "rebootu" Robocopa, već i kao dramski glumac čiji je lik pod opterećenjem. Takve likove je češće imao prilike da igra na televiziji (recimo američka verzija serije The Killing), ali problem sa televizijskom produkcijom je brzina iste koja onemogućava reditelja da se posveti usmeravanju glumca. Ovde su njegovi ispravni instinkti dovoljno obrađeni i usmereni, pa se može reći da je ostvario ulogu svoje dosadašnje karijere koju, nažalost, gledaoci neće moći da vide u zadovoljavajućim uslovima.