The Informer

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Andrea Di Stefano

scenario: Andrea Di Stefano, Matt Cook, Rowan Joffe (prema romanu Börgea Hellströma i Andersa Roslunda)

uloge: Joel Kinnaman, Rosamund Pike, Clive Owen, Common, Anna de Armas, Karma Meyer, Eugene Lipinski, Sam Spruell, Matthew Marsh, Arturo Castro

U neko redovno vreme, sa regularnom bioskopskom distribucijom i filmskim festivalima, The Informer bi prošao debelo ispod radara, možda malo nezasluženo. Naprosto, reč je o pulp trileru nastalom po pulp romanu sa standardnom premisom o policijskom doušniku koji se, skupa sa svojom familijom, nađe između sila policije i mafije koje su potpuno izvan njegove kontrole. Opet, fino uslikan i odlično odglumljen, The Informer bi odlično funkcionisao u bioskopu, još bolje nego na videu, gde njegov relativno natrpani zaplet ostavlja utisak mini-serije stisnute na format dvosatnog filma.

Narečeni doušnik je Peter Koslow (švedski glumac Joel Kinnaman), čovek misteriozne prošlosti, poljski imigrant i ratni veteran koji se našao s one strane zakona i zaglavio na robiji, gde je sklopio dogovor sa FBI-jem da bude njihov čovek u redovima poljske narko-mafije. Kako je na poziciji vozača ambasade, on može diplomatskim kanalima prošvercovati veću količinu nove sintetičke droge, što mu podiže rejting u redovima mafije. Ideja je zašiti šefa Klimeka (Lipinski) koji se predstavlja kao General i celu njegovu garnituru, ali plan koji je osmislila agentica Wilcox (Rosamund Pike, osvežavajuće ležerna) odlazi do vraga kada u prisustvu Koslowa Poljaci ubiju ubačenog policajca (Castro).

Kako bi se iskupio za brljotinu koja zapravo nije njegova, Koslowu je naređeno od strane generala da se vrati u zatvor zbog kršenja uslovne slobode i tamo izgradi dilersku mrežu. Iako to nikako ne seda njegovoj ženi (de Armas) i kćeri (Meyer), Wilcoxova to vidi kao šansu za novu "sting" operaciju. Međutim, kako su za slučaj svog poginulog kolege zainteresovani policajci predvođeni detektivom Grensom (Common) koji se raspituje okolo i kako zatvor ima svoju koruptivnu mrežu predvođenu čuvarom Slewittom (Spurell), te kako šef lokalne kancelarije FBI-ja Montgomery (Owen) želi da pospremi sve pod tepih, Koslow se nađe sam protiv svih, a njegova familija u opasnosti od strane Generalovih ljudi.

Da, zaplet je zatrpan, a rasplet možda previše uredan, pa deluje kao anti-klimaks, a scenario koji potpisuju bivši glumac koji gradi karijeru kao reditelj Andrea Di Stefano (Escobar: Paradise Lost), Matt Cook (Patriots Day, Angel Has Fallen) i Rowan Joffe (Before I Go to Sleep) prema romanu švedskog dvojca Hellström/Roslund pokušava da gomilanjem motiva prekrije nelogičnosti i bazičnu razradu. Čak i rekontekstualizacija radnje iz Švedske u New York deluje arbitrarno.

Režija je, s druge strane, solidna i školski neprimetna, sa naglaskom na akcijske scene snimljene realistički, prljavo, kamerom iz ruke. Utisak je da Di Stefano uspeva da inkorporira razne žanrovske klišee, od trilerske napetosti, do promišljene akcije policijskih procedura i gangsterskih rituala, te socijalnog pejzaža u osnovi zatvorske drame. Detalji miljea su takođe na mestu, a gledaocima sa naših prostora će se pesma koju skoro pa nemotivisano peva Generalova žena Beata učiniti jako poznatom, makar u svojoj plagiranoj verziji. U konačnici, iako The Informer reciklira oba The Kiss of Death filma, naročito "remake" iz 1995. godine koji je Nicolas Cage obeležio svojim ludilom, zapravo deluje organski.

Razlog tome je gluma, kako Kinnamana u svojstvu protagoniste, tako i ostatka postave. Common se dokazuje kao talentovan i versatilan glumac, premda je detektiv Grens u suštini vrlo grubo skiciran tip. Clive Owen lagano telefonira ljigavost skrivenu iza policijskeog stava, Anna de Armas uverljivo igra ranjivost, ali odlučnost žene karijernog kriminalca koja baš i ne zna u šta se ovaj upleo. Rosamund Pike je osvežavajuće pod kontrolom, bez trunke afektiranja, a Lipinski je delotvoran kao tihi gangster koji preti samim svojim prisustvom.

Na kraju, ovo je ipak Kinnamanov i prilika da pokaže raskoš svog glumačkog talenta, ne samo kao akciona zvezda u čemu se već potvrdio u kontekstu kinematografije svoje domovine u trilogiji Easy Money ili u ne baš najsrećnijem "rebootu" Robocopa, već i kao dramski glumac čiji je lik pod opterećenjem. Takve likove je češće imao prilike da igra na televiziji (recimo američka verzija serije The Killing), ali problem sa televizijskom produkcijom je brzina iste koja onemogućava reditelja da se posveti usmeravanju glumca. Ovde su njegovi ispravni instinkti dovoljno obrađeni i usmereni, pa se može reći da je ostvario ulogu svoje dosadašnje karijere koju, nažalost, gledaoci neće moći da vide u zadovoljavajućim uslovima.

Escobar: Paradise Lost

2014.

režija: Andrea Di Stefano

scenario: Andrea Di Stefano, Francesca Marciano

uloge: Josh Hutcherson, Benicio Del Toro, Brady Corbet, Claudia Traisac

Počnimo od naslova. Escobar – znamo ko je, imenom Pablo, kolumbijski narko-diler i populistički političar, na vrhuncu karijere čak senator. Paradise Lost se svakako ne odnosi na meni vrlo drag band, kao ni na Miltonov ep, nego na potrebu dokonih ljudi iz razvijenog sveta da svoj komadić raja traže u manje srećnim krajevima, plaža, pesak, idila, mir... Samo, takvi ljudi se često zeznu u proračunu, pa im se raj pretvori u pakao ili u ono što bi stari Kinezi nazvali zanimljivim vremenima, odnosno u kovitlac nepredvidivih događaja.

Naivci u ovoj priči su dva kanadska brata – surfera, Nick (Hutcherson) i Dylan (Corbet) koji su za svoj raj izabrali plažu u Kolumbiji. Vrlo rano će se suočiti sa činjenicom da raj nije besplatna stvar, nego predmet muljaže i reketa od strane lokalnih bandita i siledžija. Sa malo vedrije strane, Nick će tu pronaći predivnu devojku, Mariju (Traisac). Ona je zaista divna i krasna, ali njen “twist” je to da je nećakinja narečenog narko-tajkuna.

Isprva, Nick će se kloniti mafijašenja, ali ujka-Pablo će mu napraviti par usluga koje se ne zaboravljaju tako lako, srediti lokalne siledžije i naći mu unosan legitiman posao. Stvar kod tipova kao što je Escobar je to da usluge nikada nisu besplatne, pa će Nick, uprkos svom ispravnom moralnom kompasu, upasti u kovitlac događaja, i to ne samo kao svedok. Vremena su, rekoh, zanimljiva, oko Escobara se steže obruč policijske i tužilačke istrage, pa on klizi u paranoju. Čak iako može ubiti jednog po jednog policajca, tužioca i sudiju, ne može ih pobiti sve. Zatvor mu ne gine, i on je čak spreman da dobrovoljno ode na robiju. Ali pre toga se treba pobrinuti za plan B, za nekooperativne svedoke, posebno one koji su mu blizu...

Hajdemo ovako, ova priča je potpuno fiktivna i samo tu i tamo učitava podatke iz Escobarove biografije, o njegovoj nećakinji i njenom dečku “gringu” nema podataka. Zato reditelj Andrea Di Stefano, inače glumac, te debitant u novoj ulozi, svoje viđenje Escobara daje kroz poveznice sa dve poznata filmska lika. Oba su Coppolina, i to iz zlatne faze. Escobar je moćan, cenjen, poštovan i prepreden kao Don Corleone, a istovremeno je opijen velikom moći i na putu u ludio kao pukovnik Kurtz. Ugođaju Apocalypse Now dodatno doprinosi kolumbijska prašuma, ne mnogo različita od vijetnamske džungle. Poveznice su, međutim, suviše labave da bi Di Stefano njima išta zapravo rekao i više služe za ukras u njegovom predugačkom filmu.

Razlog za gledanje je Benicio Del Toro, glumac ogromnog raspona koji uživa u ovakvim ulogama. Međutim, problem je sam koncept filma i on postaje njegova žrtva: iako igra naslovnu ulogu, ona je tek sporedna. To naročito izlazi na videlo kako se ide prema kraju i film postaje prolongirana akcija niskog intenziteta, sa svim tipičnim tačkama kroz koje prolazi. Od početka do kraja u toj situaciji je glavni lik Nick koji služi kao naš prozor u svet egzotičnog i brutalnog kriminala. Njega, pak, igra Josh Hutcherson, glumac skromnih mogućnosti svedenih na slaganje zabrinute face čiji je vrhunac karijere pasivna i relativno nebitna uloga u The Hunger Games serijalu, uprkos sasvim prisutnoj minutaži na ekranu.

To jednostavno ne radi. Odnosno radi, ali samo do neke granice. Ta granica se zove konfekcija. Escobar: Paradise Lost je na nivou nižeg ešalona filmova koji se vrte po kablovskim televizijama i ta će ga sudbina stići. Zanimljivo je da je ovo evropski film, što baca malo drugačije svetlo na njega, jer smo na ovakav štanc navikli uglavnom od Amerikanaca, ali princip i motivacija se ne razlikuju mnogo od američkih filmova sličnog kalibra. Stoga i kriterijumi ocenjivanja ostaju isti. Gubljenje vremena.