La tierra y la sombra / Land and Shade

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: César Augusto Acevedo

uloge: Haimer Leal, Hilda Ruiz, Marleyda Soto, Edison Raigosa, José Felipe Cárdenas

Čija je zemlja? Ovo pitanje ne postavljam u kontekstu suseda koji se sude oko međe ili naroda koji ratuju oko granice. Postavljam ga u tranzicionom ili klasnom kontekstu. Tranzicija može biti kao ova naša, istočnoevropska, u kojoj zemlja, fabrike ili usluge prelaze iz državnih (društvenih, zadružnih) ruku u ruke domaćih ili stranih privatnih investitora, a može biti i neka druga tranzicija, poput industrijalizacije i korporativizacije, kada zemlja ili makar njeni plodovi prelaze iz ruku sitnih sopstvenika u ruke modernih veleposednika, odnosno korporacija, a bivši vlasnici postaju tek najamna radna snaga. Pitanje je ujedno i retoričko, na njega je nemoguće dati jednoznačan odgovor i služi za razmišljanje i diskusiju.

Ruralna Kolumbija, gotovo western pejzaž. Sa obe strane prašnjavog puta su polja šećerne trske. Alfonso (Leal) hoda sa koferom u ruci po tom prašnjavom putu, kamion ga obilazi i podiže se oblak prašine. Alfonso se, saznajemo, vraća kući u rodno selo iz kojeg je izbivao 17 godina. “Sa namerom pođoh u veliki grad”... Iza sebe je ostavio ženu Aliciu (Ruiz) i sina Gerarda (Raigosa) koji su ostali na zemlji. Sin se u međuvremenu oženio lepom, poslušnom i vrednom ženom (Soto) i sa njom dobio svog sina Manuela (Cárdenas), ali se, radeći kao nadničar na susednim plantažama šećerne trske, i razboleo. Ne piše mu se dobro. Njegova majka i žena sada idu u nadnicu, a otac se vraća kako bi se brinuo o njemu, o svom unuku i o kući.

Odnosi u kući daleko su od idiličnih. Alfonsovoj ženi nije milo da se on vratio posle toliko godina, snahi, sinu i unuku je drago da imaju još nekog ko će pomoći. Kuća deluje klaustrofobično. Mala je, a njena vrata i prozori su večito zatvoreni. Sezona je kad se spaljuje trska, a prašina, dim i pepeo će još dodatno ugroziti Gerardov život. U kontrastu sa širokim i suncem okupanim vanjskim pejzažima koje vidimo kada deda i unuk izađu do dvorišta, spartanski enterijer je oslikan u tamnim tonovima i osvetljen precizno utišanim svetlom, i ta utišanost se u potpunosti preslikava i na komunikaciju među ukućanima, kao i na glumu koja je svedena, odmerena i bez ekscesa. Oni su težački tipovi, navikli da rade u tišini.

Druga linija radnje prati dve žene iz kuće na poslu u poljima trske. Plate im kasne, sindikalna organizacija ne postoji, a novac im je toliko potreban da su spremne raditi za obećanje o toj, realno gledano, sići. Te “Sutra će”, te “Za neki dan”, te “Neki dan od srede”, te “Ništa ja ne odlučujem, ja imam šefove, a moji šefovi imaju svoje šefove”, svaki izgovor je u opticaju. A žene rade i rade, i više od muškaraca u svojoj grupi sve se nadajući boljim vremenima.

Postavlja se pitanje dokle tako, jer tako nešto ne može trajati večito, a konačni ishod je sagorevanje i smrt. Postavlja se pitanje i šta učiniti. Za revoluciju je očito premalo snage, a ni te revolucije nisu ništa dobro donele radnom narodu. Možda bi trebalo priznati poraz, promeniti način života i poput Alfonsa trbuhom za kruhom otići u grad. Ali pitanje je hoće li im i to doneti sreću, nekada je ta promena delovala korenitije, a sada su i seljaci zapravo proleteri. 

Njihova situacija deluje još potresnije kada sagledamo političku ekonomiju onoga što oni u svojoj muci i znoju proizvode, na čijem suprotnom kraju stoje potrošači iz tzv. Prvog Sveta koji taj organski smeđi šećer od trske jako masno plaćaju. Kako smo u Kolumbiji, paralela sa kokom, ma koliko se činila neumesnom, nameće se gotovo sama od sebe.

La tierra y la sombra nije film koji će vam promeniti život, niti gledanje na filmove, ali će vas svakako naterati da razmišljate o stvarima koje su vam poznate. O pravu na rad. O pravu na naknadu za taj rad. O pravu na lečenje, posebno ako je bolest posledica izlaganja rizicima na radu. O pravu na dostojanstvo. Ovaj mali, gotovo školski “arthouse” film to čini iskreno, intuitivno i inteligentno. Kritičari širom sveta su tu iskrenost prepoznali, film je pokupio četiri nagrade u Cannesu, među njima i Zlatnu Kameru za najbolje debitantsko ostvarenje i tri značajne nagrade u Solunu. To prepoznaje i festivalska publika gde god se film zaustavio na svojoj turneji. Stoga i ja dajem svoju preporuku da ga pogledate čim budete u prilici.

Escobar: Paradise Lost

2014.

režija: Andrea Di Stefano

scenario: Andrea Di Stefano, Francesca Marciano

uloge: Josh Hutcherson, Benicio Del Toro, Brady Corbet, Claudia Traisac

Počnimo od naslova. Escobar – znamo ko je, imenom Pablo, kolumbijski narko-diler i populistički političar, na vrhuncu karijere čak senator. Paradise Lost se svakako ne odnosi na meni vrlo drag band, kao ni na Miltonov ep, nego na potrebu dokonih ljudi iz razvijenog sveta da svoj komadić raja traže u manje srećnim krajevima, plaža, pesak, idila, mir... Samo, takvi ljudi se često zeznu u proračunu, pa im se raj pretvori u pakao ili u ono što bi stari Kinezi nazvali zanimljivim vremenima, odnosno u kovitlac nepredvidivih događaja.

Naivci u ovoj priči su dva kanadska brata – surfera, Nick (Hutcherson) i Dylan (Corbet) koji su za svoj raj izabrali plažu u Kolumbiji. Vrlo rano će se suočiti sa činjenicom da raj nije besplatna stvar, nego predmet muljaže i reketa od strane lokalnih bandita i siledžija. Sa malo vedrije strane, Nick će tu pronaći predivnu devojku, Mariju (Traisac). Ona je zaista divna i krasna, ali njen “twist” je to da je nećakinja narečenog narko-tajkuna.

Isprva, Nick će se kloniti mafijašenja, ali ujka-Pablo će mu napraviti par usluga koje se ne zaboravljaju tako lako, srediti lokalne siledžije i naći mu unosan legitiman posao. Stvar kod tipova kao što je Escobar je to da usluge nikada nisu besplatne, pa će Nick, uprkos svom ispravnom moralnom kompasu, upasti u kovitlac događaja, i to ne samo kao svedok. Vremena su, rekoh, zanimljiva, oko Escobara se steže obruč policijske i tužilačke istrage, pa on klizi u paranoju. Čak iako može ubiti jednog po jednog policajca, tužioca i sudiju, ne može ih pobiti sve. Zatvor mu ne gine, i on je čak spreman da dobrovoljno ode na robiju. Ali pre toga se treba pobrinuti za plan B, za nekooperativne svedoke, posebno one koji su mu blizu...

Hajdemo ovako, ova priča je potpuno fiktivna i samo tu i tamo učitava podatke iz Escobarove biografije, o njegovoj nećakinji i njenom dečku “gringu” nema podataka. Zato reditelj Andrea Di Stefano, inače glumac, te debitant u novoj ulozi, svoje viđenje Escobara daje kroz poveznice sa dve poznata filmska lika. Oba su Coppolina, i to iz zlatne faze. Escobar je moćan, cenjen, poštovan i prepreden kao Don Corleone, a istovremeno je opijen velikom moći i na putu u ludio kao pukovnik Kurtz. Ugođaju Apocalypse Now dodatno doprinosi kolumbijska prašuma, ne mnogo različita od vijetnamske džungle. Poveznice su, međutim, suviše labave da bi Di Stefano njima išta zapravo rekao i više služe za ukras u njegovom predugačkom filmu.

Razlog za gledanje je Benicio Del Toro, glumac ogromnog raspona koji uživa u ovakvim ulogama. Međutim, problem je sam koncept filma i on postaje njegova žrtva: iako igra naslovnu ulogu, ona je tek sporedna. To naročito izlazi na videlo kako se ide prema kraju i film postaje prolongirana akcija niskog intenziteta, sa svim tipičnim tačkama kroz koje prolazi. Od početka do kraja u toj situaciji je glavni lik Nick koji služi kao naš prozor u svet egzotičnog i brutalnog kriminala. Njega, pak, igra Josh Hutcherson, glumac skromnih mogućnosti svedenih na slaganje zabrinute face čiji je vrhunac karijere pasivna i relativno nebitna uloga u The Hunger Games serijalu, uprkos sasvim prisutnoj minutaži na ekranu.

To jednostavno ne radi. Odnosno radi, ali samo do neke granice. Ta granica se zove konfekcija. Escobar: Paradise Lost je na nivou nižeg ešalona filmova koji se vrte po kablovskim televizijama i ta će ga sudbina stići. Zanimljivo je da je ovo evropski film, što baca malo drugačije svetlo na njega, jer smo na ovakav štanc navikli uglavnom od Amerikanaca, ali princip i motivacija se ne razlikuju mnogo od američkih filmova sličnog kalibra. Stoga i kriterijumi ocenjivanja ostaju isti. Gubljenje vremena.