Fishing and Fishermen's Conversations / Ribanje i ribarsko prigovaranje

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Iako se u Hrvatskoj često ekraniziraju, što za film, što za televiziju, poznata literarna djela koja su dio nacionalne i šire kulturne baštine, pitanje je koliko su produkcijski uvjeti zreli da bi se zagrabilo u nešto dalju prošlost iz koje dolaze knjige s kojima se gimnazijalci muče tokom svog školovanja. Kako je u posljednje desetljeće ili dva Hrvatska postala vrlo poželjna destinacija za snimanje zvučnih svjetskih naslova (serija Igra prijestolja je tu najslikovitiji primjer), red je nekako došao i na to da se dostignuća suvremene filmske produkcije primjene i na klasik renesansne knjiženosti, spjev Ribanje i ribarsko prigovaranje Petra Hektorovića. Tog se zadatka dohvatio Milan Trenc, svojevrsna renesansna ličnost hrvatske umjetnosti, strip-crtač, ilustrator, animator, pisac i idejni tvorac globalnog hita Noć u muzeju koji se, ako ne računamo opskurni američki film Zen Stories nastao 2000., do sada nije hvatao ukoštac s režijom dugometražnog kino-filma. U svojoj ranijoj karijeri je, pak, potpisao režiju srednjemetražnog televizijskog naslova Priča o Duhu (1989) i kratkometražnog animiranog Veliki provod (1990). U godini obilježenoj pandemijom, zastojima u različitim produkcijskim i distribucijskim fazama, na nešto ambiciozno poput ekranizacije Hektorovićevog teksta možemo gledati kao na vrlo ambiciozan projekt i na još jedan otvoreni pravac u kojem se hrvatska kinematografija može razvijati.

U svojstvu scenarista, Trenc originalni tekst slijedi prilično vjerno, što je svakako dobra vijest za učenike spremne da dane čitanja zamjene gledanjem filma u trajanju kraćem od 100 minuta. Druga dobra vijest je da je film u distribuciju ušao „titlovan”, odnosno da je hvarski dijalekt preveden na književni hrvatski jezik. Autentičnost dijaloga izgovorenog u filmu, pak, nije potpuna: ma koliko sadašnji hvarski, posebno onaj kojim se govori u Starom Gradu, u osnovi bio sličan renesansnom, akcentuacija je promijenjena, a poneki talijanizmi su izbačeni. Opet, vrijedi zabilježiti da se Trenc potrudio očuvati što više izvornog teksta i ponuditi ga u svom filmu.

Trenc radnju otvara polovicom XVI. stoljeća. Plemić i pjesnik Petar Hektorović (igra ga, u svom stilu i svojom punom glumačkom veličinom Rade Šerbedžija) leži u postelji bolestan, a svećenik ga liječi onako kako se to tada radilo – pijavicama. Hektorović tada donosi jednu od svojih kapricioznih, naprasitih odluka: da pošalje slugu po dvojicu najboljih starogradskih ribara, te da s njima pođe na trodnevni „izlet” po lokalnim otocima ne bi li „prodrmao” svoju posrnulu pjesničku inspiraciju. Čini se da je veći dio života i djela, kako pjesničkog, tako i onog graditeljskog, iza njega: svoj životni projekt dvorca Tvrdalj je praktički dovršio, svoje rane ljubavne pjesme je objavio bez većeg uspjeha. Ribari Paskoj (Leon Lučev) i Nikola (Bojan Brajčić) zapravo nemaju puno izbora iako su svoj put do Komiže planirali kasnije, oni su Hektorovićevi podanici, on njihov vlastelin, a također mu duguju novac za najam zemljišta. Dok oni, skupa s Paskojevim sinom Antišom (Lorenzo Damjanić) u svojstvu „brodskog malog”, ribare, krate vrijeme zagonetkama („gatkama”), doskočicama, te počasnicama svome gospodinu, Hektorović to zapisuje sjedeći ili ležeći, povremeno izvoljevajući i dijeleći ulov prolaznicima i seljanima. Pjesnik tako obeća tri čaše vina onome tko riješi zagonetku, pa na to zaboravi, prijede mu se sira i janjetine, pa i na to zaboravi, prethodno tjerajući svoju posadu na veslanje u mahnitom tempu kako bi stigli prije mraka na drugi otok, ili, pak, odredi da se ide u crkvu na Šolti koju je posjećivao Marko Marulić i da se zbog toga propusti povoljno vrijeme za ribolov, iako je egzistencija ribara upravo od ribolova, a ne od molitve, ovisna. U tom svjetlu, Hektorović čak i kada hvali mudrost svojih neukih podanika („kao da su sve libre ovoga svijeta pročitali”), on to čini s visine, s očite pozicije moći i klasne privilegije, a prividna idila među klasama koje se kao „ulje i voda” ne miješaju, osim u tim trenucima prividne, deklarativne jednakosti (jer se i tada zna tko je tko, i tko što ima raditi), zapravo je tinjajući sukob. Pravi, krvavi sukob, odnosno pučka pobuna u kojoj je ubijen i Hektorovićev otac Marin, prisutan je, s druge strane, u živom sjećanju, svakako Paskojevom, vjerojatno i u Hektorovićevom.

Kada smo kod klasnog sukoba i sjećanja, Trencov film ima i još jedan fikcionalizirani sloj, a to su piščeva sjećanja na njegovu mladenačku ljubav s neimenovanom pučankom (nju igra Romina Tonković, dok je uloga Hektorovića u mladosti povjerena Filipu Mayeru). Njihova je romansa po njega završila neugodno, a za nju tragično: ona je zatrudnjela s njim, on ju nije oženio, pa se ona ubila, a on iz obaveze odgojio njihovu kćer, što govori o tome da su hijerarhijski odnosi uvijek bili fiksni, te da je deklarativna želja vlastele da budu uz narod tek floskula. Ti melodramatični „flashback” momenti svakako su slabiji dio filma i dramaturški i izvedbeno (premda je Romina Tonković dovoljno razigrana, Filip Mayer baš i nije), ali služe svrsi ritmičnog presijecanja dosta suhoparnog i zapravo nefilmičnog izvornog materijala. Trenc se nešto bolje snalazi s Hektorovićevim sanjarenjima, naročito u trenucima prelaska s nivoa realnosti na nivo snova, pa i košmara (u tom smislu ključna je scena u kojoj se Paskoj i Nikola pobune protiv njega, te opservacija da su bijesni pučani jednako silni kao obijesna vlastela), dok su snovi o talijanskoj plemićkoj galiji, te posjetama muze Eutherpe (Gala Nikolić kao glumački vjerojatno najslabija karika filma) dosta naivniji. Trencu se kao opravdanje može uzeti relativno neiskustvo s medijem igranog filma, ali i budžetski, možda čak i kadrovski manjak koji se u smislu produkcijskih vrijednosti vidi i u sceni oluje koja „puca” od loše kompjuterske grafike, pa i u tretmanu lokacija, iako priroda i opservacije o njoj zauzimaju dobar dio literarnog izvornika. Problema s lokacijama nema kada je riječ o enterijerima, pocrtanim diskretnim osvjetljenjem, te uvjerljivom scenografijom, kostimografijom i rekvizitom, ali se oni javljaju na otvorenom, na Hvaru, Braču i Šolti, iako su lokaliteti vjerni onima koje pjesnik spominje u knjizi, a likovi u filmu, tako da se čini da su se Trenc i direktor fotografije Ivan Zadro zadovoljili time da ih ogole i time sakriju vremenski raspon od četiri i pol stoljeća od vremena radnje do vremena snimanja.

Glumački, Ribanje i ribarsko prigovaranje je vrlo dobar film, a Rade Šerbedžija u ulozi Petra Hektorovića naprosto blista. Ima kod njega dovoljno ekspresije, pompe, pa čak i glumačkog ega, pa mu likovi Hektorovićevog profila i kalibra i inače dobro stoje. Na svom terenu je i Leon Lučev kao Paskoj, čovjek dovoljno star i iskusan da više nema iluzija, pa ni ideala od života. Bojan Brajčić je također solidan kao mlađi i emotivniji, eksplozivniji Nikola, a dinamika odnosa između njih dvojice jednako je bitna kao i dinamika odnosa njih dvojice s gospodarom. Sve u svemu, riječ je o korektnom, čak i solidnom filmu koji, kao i brojni drugi, ima svojih nedostataka. Školska će publika biti sretna, posebno kada se Ribanje i ribarsko prigovaranje nađe na video-platformama (o masovnim posjetima kino-dvoranama u doba korone možemo samo sanjati), a ni ona starija neće ništa izgubiti ako film pogleda.

Neruda

kritika objavljena u časopisu Identitet

2016.

režija: Pablo Larrain

scenario: Guillermo Calderon

uloge: Gael Garcia Bernal, Luis Gnecco, Mercedes Moran, Alfredo Castro, Pablo Derqui, Emilio Gutierrez Caba, Alejandro Goic

Pablo Neruda, veliki pesnik, ljubavnik, političar, bonvivan, borac, komunista, patriota, jedan od onih koje možemo nazvati esencijom latinoameričke duše. Genije. Pablo Larrain, trenutno najkompletniji latinoamerički reditelj, detektor i analitičar patoloških pojava u društvu, borac protiv istorije nasilja, hrabri ikonoklast koji se usuđuje da razruši svaki popularni mit. Možda čak i genije. Čileanac o Čileancu, Pablo o Pablu, reditelj o pesniku, ali nikad o samom sebi iako jedino samom sebi ostaje dosledan po estetici i stavu. Jedan od onih filmova koji po opisu deluju tipično, a zapravo će biti jedno od najneobičnijih filmskih iskustava. Ikada.

Biopic je uglavnom potrošen žanr koji nekako vadimo iz naftalina u sezoni nagrada jer žiriji i akademije vole nagrađivati romantizirane biografije poznatih lica. Ako su ta poznata lica nečim zadužila svet ili makar podigla malo prašine, još bolje. Zašto tako nešto ne bi bilo snimljeno i o Nerudi, pesniku čija će se zbirka naći u kolekciji svakog intelektualca koji drži do sebe. Zaslužio je, svojim pisanjem, svojom istrajnom borbom protiv opresije radničke klase i fašizma koji se u Čileu dizao tek posle rata, pa i, dovraga, onim epskim begom preko Anda u Argentinu i dalje u Evropu.

 U rukama nekog drugog, ne nužno manje veštog, ali svakako manje hrabrog autora, to bi bio još jedan od tih salonskih filmova skrojenih po meri raznih žirija i konzumentske publike i možda bi, ovisno o autorovoj veštini i sklonosti ka patosu, to čak bio i solidan film. Larrain ne igra tu igru, ne nudi zašećerenu i melodramatičnu sliku, od svog subjekta ne radi sveca i mučenika i nikome se ne dodvorava. Umesto toga, on nam daje mrak, opservaciju, provokaciju, cross-genre intervencije i rušenje svih uvreženih mišljenja. Najviše od svega, on perfektno “skida” Nerudin duh i nudi nam ga u filmskom obliku. Na nama je da ga prepoznamo i zavolimo.

Faktografija je tu, bez ulepšavanja. Godina je 1948. i komunistička partija je zabranjena u Čileu. Za senatorom Nerudom (Gnecco) je izdata poternica koju je potpisao predsednik Videla (Castro) lično. Za taj slučaj je zadužen naš nepouzdani narator, mladi, ambiciozni i opservantni inspektor Peluchonneau (Bernal), čovek koji ne preza ni od čega kako bi se istakao i politički “tvrdolinijaš” kada je u pitanju borba protiv komunizma.

Pre nego što Neruda zaista pobegne iz Santiaga, upoznajemo se sa njegovim stavovima i navikama. Kao ubeđeni komunista, na rečima je uvek na strani radnika, potlačenih i malih ljudi, u razgovoru, javnim nastupima, parlamentu i literaturi. Kao cenjeni i slavljeni pesnik sa internacionalnim vezama, pak, on živi buržoaskim životom i to mu ni najmanje ne smeta. Oženjen je bogatom argentinskom naslednicom Deliom del Carril (Moran) i njih dvoje često priređuju zabave kod sebe doma na kojima se okuplja salonska levica. Neruda pritom često zalazi u bordele, provocira policiju i političke protivnike i jako voli zvuk svoga glasa, bilo da recituje svoju poeziju, uzvikuje parole ili drži političke traktate. Genije je tu prisutan u svojoj celovitosti, čine ga i vrline i mane, naročito mane.

Dalja razrada tih događaja oko bekstva me je, priznajem, jako iznenadila. Prvo, imamo naizgled antagonistu kao naratora i njegova naracija je cinična barem u jednakoj meri koliko je opservantna i izuzetno koloritna. Naš vrli inspektor je zapravo tipičan noir-detektiv i to nam je jasno i po njegovom rečniku i po “detektivskoj temi” sa dominantnim saksofonom koja tu naraciju prati.

Ne bi to bilo toliko neobično da nam Larrain i njegov scenarista Calderon nisu priredili još jednu intervenciju u samoj radnji: film postaje detektivska priča u kojoj je inspektor - inspektor, a Neruda drski zločinac na begu koji se sa svojim progoniteljima poigrava tako što im šalje delove svog “magnum opusa” Canto General, ali i “pulp” detektivske romane. Inspektor, logično, postaje sve frustriraniji i frustriraniji, a paranoja ga potpuno obuzima.

Dalje implikacije toga su višestruke. Uzevši u obzir da je Neruda jako voleo “krimiće” i čitao ih za razonodu, ceo taj sled događaja počinje da liči više na neki njegov krimi-roman koji je naškrabao iz zezanja nego na plan zločinačkog genija, što otvara još jedan meta-nivo. Međutim, uzevši u obzir da nam priču zapravo ne priča Neruda, nego inspektor, i to “hard boiled” dosledno, postavlja se pitanje čija je to priča zapravo i ko je tu stvarni lik, a ko tek autorska konstrukcija. Poezija, politika i magija, cinizam i idealizam, stvarnost i fikcija, sve se to stapa u jedno i jedinstveno iskustvo, a sve očekivane granice se nepovratno gube.

Što se stila tiče, Larrain se drži svojih prepoznatljivih tamnih kadrova diktirajući mračno raspoloženje, ali i istovremeno dodajući na atmosferi opojnog noira na način Cortazara i Borgesa u trenucima inspiracije. Teme iz čileanske istorije mu takođe nisu strane, premda se njima direktno bavio jedino u stilski potpuno različitom No! smiljenom na lažnom VHS-u, dok se pre toga istorije doticao tek ovlaš, baveći se događajima koji su bili u drugom planu, ili u slučaju El club njenim posledicama. Dodatna poveznica sa prethodnikom je i neapologetski stav ili provokacija, ovde na temu salonskih komunista, njihovog licemerja, te povremenog “casual” paktiranja sa fašistima kod kuće i na strani. Reditelj u tome ne štedi ni naslovnog junaka, veliki pesnik je manje ili više oličenje upravo toga. U El club je to isto činio sa katoličkom crkvom, odnosno njenim sadašnjim, “umivenim” establishmentom.

Novina je i Gael Garcia Bernal, jedna od najvećih latinoameričkih glumačkih zvezda, ovde postavljen pomalo kontra tipa i zapravo neverovatno efikasan i jeziv u svojoj ulozi kojeg, pak, zasenjuje Luis Gnecco u naslovnoj ulozi. Takvog Nerudu koji je istovremeno i heroj radničke klase i buržoasko razmaženo derište i umetnički genije i skoro patetični ocvali ljubavnik nije nimalo lako igrati, a Gnecco to čini savršeno, izbegavajući zamke heroizma, patetike i naročito karikature. Naravno, u filmu će se pojaviti i Larrainovi stalni glumci, Alfredo Castro i Alejandro Goic, ovde pomereni u drugi plan.

Neruda je jedan od onih filmova koji gledaoca uvlače u svoj svet i teraju ga na razmišljanje u različitim pravcima. O događajima, o likovima, o istoriji, o poeziji, o pričanju priče, o filmu kao umetnosti. Ovakvi filmovi vrlo lako mogu prerasti u opsesiju, temu za bezgranične razgovore i analize. Ne sećam se kojem je to bio-picu pošlo za rukom. Neruda je vrlo blizu remek-dela, a njegov autor se može smatrati savremenim velikanom koji je u stanju podeliti auditorij. Još više čudi činjenica da pored ovako dorađenog filma ove godine možemo očekivati još jedan njegov naslov, i to opet biografski film. Iskreno sumnjam da će njegov prvenac na engleskom jeziku Jackie toliko rušiti konvencije, pre bih rekao da će se s njom Larrain upustiti u lov na nagrade, ako ni zbog čega drugog, onda zato što može.

Paterson

2016.

scenario i režija: Jim Jarmusch

uloge: Adam Driver, Golshifteh Farahani, Rizwan Manji, Barry Shabaka Henley, Chasten Harmon, William Jackson Harper, Method Man, Masatoshi Nagase

Paterson je čovek, naslovni lik u novom filmu Jima Jarmuscha. Paterson je grad u američkoj saveznoj državi New Jersey, jedan od onih nekada moćnih industrijskih centara koji su postali sinonim za urbano propadanje i u kojima je džentrifikacija možda pokušana, ali nije do kraja uspela. Paterson je i epska poema u pet tomova Williama Carlosa Williamsa, inače doktora u Patersonu-gradu i ta poema je, između ostalog, i pohvala jednostavnom, svakodnevnom životu u kojem pored svih nedaća ima i dovoljno lepote.

Nije, dakle, slučajno da naš naslovni protagonista kojeg predivno utišano igra Adam Driver nije samo lokalni vozač autobusa, nego i pesnik. Njegovi dani su možda u dlaku isti, osim vikenda, ali on se zbog toga ne buni. Budi ga “nemi alarm” na ručnom satu i dok njegova žena Laura (Farahani) nastavlja da spava, on se sprema na posao. Tamo je učtiv i lakonski odgovara, više slušajući putnike koji govore o sportu, ženskama, anarhiji i koječemu, i promišljajući, pa svoje stihove piše u beležnicu kada za to ima vremena, u garaži pred početak i kraj smene ili na vidikovcu u senci čuvenog vodopada za vreme pauze za ručak. Njegova kreativnost je nenametljiva i nekako se podrazumeva.

Sa druge strane, Laurina kreativnost je razbarušena i nefokusirana, bilo da se odnosi na crtanje najrazličitijih crno-belih uzoraka po odeći, zavesama i nameštaju, pečenje dizajnerskih kolača ili otkrivanje country muzike kao životnog poziva zbog crno-bele gitare i ideje da uz nju nosi crno-belu odeću. Oni se čine kao užasno spojen par, ali nekako guraju bez velikih tenzija. Možda zato što Paterson sve trpi sa zen izrazom na licu.

Treći član njihovog domaćinstva je buldog Marvin (kujica koja ga je igrala je nagrađena sa Pasjom Palmom u Cannesu) koji očito više voli “mamu” nego “tatu”. Patersonov “silver lining” u iscrpljujućim noćnim šetnjama je to što će u njima sresti čudne, ali benigne noćne ptice poput bandita-zajebanata i repera koji vežba svoje rime u perionici i što se one završavaju u uvek istom baru kojeg drži Doc (Henley), osebujan tip koji kači fotografije poznatih prebivalaca Patersona na zid iza šanka i igra šah sam sa sobom. Tu će Paterson popiti jedno pivo, možda odslušati jednu live epizodu svađe između para stalnih gostiju, pa otići kući da spava i tako idu dani “na repeat”.

Jasno, nema tu neke naročite drame, izuzev u par trenutaka, ništa se i ne događa i ne pomera. Nisam siguran ni da vidim neku naročitu ideju iza svega toga, nešto što bi Jarmusch iskomunicirao, a da već nije u drugim filmovima, osim toga da je i on pesnik u duši koji je karijeru zamenio muzikom i filmom, dajući imena poznatih pesnika svojim likovima što je svakako referenca, te da i on iz filma u film nalazi “silver lining” čak i onda kada se čini da sve propada. Možda je Paterson najviše manifest njegove poezije, estetike i poetike, ma koliko to delovalo pretenciozno.

Ali poezije svakako ima, pa makar u detaljima. U lagano zrnastoj fotografiji Fredericka Elmesa koja portretira sumorni industrijski grad ne mnogo različit od Jarmuschovog rodnog Akrona u Ohiu sa određenom toplinom i talentom da uhvati lepotu makar i u prolazu. Ima i prave poezije, one za koju je okidač kutija šibica ili vodopad. Nju vidimo u beležnici, ali i direktno na ekranu i nju je napisao pesnik Ron Padget, a poezija se pominje i u Patersonovim razgovorima sa raznim ljudima u kojima se sagovornici referiraju na Emily Dickinson, pomenutog Williama Carlosa Williamsa, Alana Ginsberga i Franka O’Hare.

Još i više nego poezije, tu ima i fantazije. Recimo te da, kao u stara dobra vremena, par može preživeti od jedne radničke plate. Da se za umetnost uvek nađe vremena i inspiracije, ako treba i na silu. Da će se umetnika prepoznati čak i kad on želi ostati anoniman i da je njegovo prepoznavanje svojevrsna poetska pravda na delu. Fantazija je, ili bolje rečeno Jarmuschova dobrohotna cool konstrukcija da je moguće pogledati crno-beli horor klasik subotom uveče u lokalnom bioskopu i da lokalne legende neće pasti u zaborav.

Tek će nas učestali blizanci i bliznakinje na koje Paterson nailazi bez dramaturških posledica u svojim putešestvijama po Patersonu podsetiti koliko je taj svet fantastičan čak i kad se čini realnim i autentičnim. Opet, ima tu i autentičnosti, ne samo u lokacijama, nego i u likovima. Paterson ima i pozadinsku priču koju vidimo na jednoj fotografiji (autentičnoj, Adam Driver u uniformi marinaca) i koja ima očitu posledicu u jednoj sceni, ali nekako prožima njegov karakter.

Zapravo, Driverova gluma u stoički smirenim tonovima je glavni razlog da se pogleda Paterson. Problem nastaje u tome što je raspoloženi i svedeni Driver uparen sa Golshifteh Farahani koja se ne snalazi sa likom Laure. Ona ne uspeva da pogodi ton, pa Laura postaje kolekcija ekscentričnosti, a ne realno zamisliva osoba. Drugi problem je što tu zapravo nema priče, Jarmusch kao da pokušava da napravi sintezu svoje estetike, poetike i etike u jedan film koji slavi jednostavnost radi same jednostavnosti. Ima tu zanimljivih momenata, ali smo od autora očekivali više.

Set Fire to the Stars

2014.

režija: Andy Goddard

scenario: Andy Goddard, Celyn Jones

uloge: Elijah Wood, Celyn Jones, Steven Mackintosh, Kelly Reilly, Shirley Henderson, Kevin Eldon

Godina je 1950, američkom literarnom scenom suvereno vladaju “beatnici”, a britanskom pojava sličnog predznaka, samo još romantičnija i još više divlja, Dylan Thomas. Ovaj poznati velški pijanac, zajebant i “troublemaker” ima prvu turneju sa recitovanjem i čitanjem poezije po Americi, velikim gradovima i prestižnim univerzitetima, ali ga je njegova reputacija pretekla. Njegov prijatelj, profesorčić John Brinnin, ujedno je i organizator turneje i svojevrsna dadilja sa ciljem da Thomasa drži koliko-toliko treznim i pristojnim kako bi bio po ukusu američke lagano snobovske i prilično puritanske (uticajne) publike.

Problem je u tome što je naš (nepouzdani) narator, profesor kniževnosti i pesnik u pokušaju, gospodin Brinnin (Wood) ovde ničim zasluženo stavljen u centar zbivanja. Scenario možda jeste inspirisan njegovim memoarima, ali i oni su, barem poglavlje o kojem pričamo, u glavnoj ulozi imali Thomasa. Ovde je nesrećni Dylan (Jones) sveden na filmskog robota koji po potrebi radi ono što od njega zahteva scenario: pijanči, napada žene, recituje klozetsku poeziju pred formalnom publikom, trezni se, izvinjava, recituje nešto svoje, onako dirljivo i iz duše, pijanči još više i tako u krug. Najčudnije od svega je to što je ko-scenarista Jones takav lik namenio samome sebi.

Ako ste fanovi Dylana Thomasa, ili makar čuli nešto o njemu dalje od činjenice da je njegovo ime Bob Dylan nosio kao svoje, sa ovim filmom nećete videti ništa novo ili supstancijalno. Njega se tretira kao nepredvidljivu elementarnu nepogodu, dok se film bavi njegovim tunjavim i nesigurnim prijateljem koji ga vadi iz govana kad god zatreba. Iz karijerizma ili altruizma, prosudite sami. Film na kraju citira Brinninove memoare u kojima on piše da je on sam poznat taman koliko je zaslužio, ali film mu daje “kredita” i preko toga. Recimo, on ima i rivala (Mackintosh) čija je funkcija da radi na njegovoj propasti. Zašto, boga pitaj.

Dobro, nije sve tako crno u ovom pomodno crno-belom filmu. Velške lokacije solidno glume Novu Englesku, kostimi su u skladu sa duhom vremena, zahtevnije lokacije za pesničke večeri sa te turneje su zgodno preskočene. Generalno, fotografija je u redu, a gluma solidna, čak i sa tako promašenim likovima. Barem su glumci dovoljno samouvereni da zagrizu, pa šta bude. To će rezultirati pojedinim prilično zabavnim scenama, kao što je ona sa “awkward” pijanom žurkom četvoro pisaca, naših junaka i Johnovih suseda.

Po mom skromnom mišljenju, nije neznanje najveći problem kod bavljenja filmom. A nije ni Andy Goddard neznalica u zanatskom i tehničkom smislu, pošto je veteran kvalitetnog TV programa. Ne sme mu se osporiti ni talenat ni sistematičnost. Generalno, ovde nije problem ni priča, jer je ima pred sobom: u liku Dylana Thomasa i njegovih “avantura” u Americi. Problem je što Goddard nije baš načisto šta bi s tim. Set Fire to the Stars je slika i prilika toga i sigurno neće ništa zapaliti. Iskustvo za zaborav. Bolje čitajte Dylana. Ili slušajte Dylana.

Kill Your Darlings

2013.

režija: John Krokidas

scenario: John Krokidas, Austin Bunn

uloge: Daniel Radcliffe, Dane DeHaan, Michael C. Hall, Jack Huston, Ben Foster, David Cross, Jennifer Jason Leigh, Elizabeth Olsen, John Cullum, Kyra Sedgwick

U poslednje vreme postoji trend u kinematografiji da se snimaju biografski filmovi o beatnicima ili filmovi po motivima beat literature koja je bazično biografska, sa manje ili više distorzije. Nije to bez neke, beatnici su se pojavili gotovo niodakle, gotovo samonikli u jednom traumatičnom društvenom trenutku (potkraj Drugog svetskog rata), a u posleratnim godinama, takođe socijalno stresnom periodu, doživljavaju afirmaciju. Kada je malo ocvao sledeći veliki hippie pokret, anti-akademski, revolucionarni beatnici su, gle ironije, postali predmet akademskih studija i živeli ostatke svojih života kao skoro nedodirljivi mali bogovi. Ono što je mnogo zanimljivije od njihovih sudbina i trijumfa su njihovi teški počeci u jednom davno prošlom svetu, mračnom, represivnom i rastrganom između tradicije i potrebe za nečim novim, sada izmenjenom do neprepoznatljivosti. Može se raspravljati da su u promeni sveta i beatnici igrali nekakvu ulogu.

Ekranizacije beat literature nisu ništa posebno novo (pada mi na pamet Cronenbergov Naked Lunch), ali svež trend su izraženo biografski filmovi koji pokušavaju da nekako dokontaju u čemu je bio štos sa beatnicima. Tako smo imali dosadnjikavi, razvučeni, kalkulantski On The Road koji je mogao samo da fingira emocije i nešto bolji Big Sur, čija je jedina mana bila to što se u osnovi bavio ne-događajima ili događajima niskog intenziteta, ali je svejedno pokušavao da uhvati bit izvorne knjige i unutrašnji svet autora. Pre toga smo imali Howl (2010). Sada, za promenu, imamo punokrvni biografski film koji nije nastao po knjizi ili pesmi. Kill Your Darlings materijal crpi iz novinskih članaka i veoma temeljno obrađenih memoarskih zapisa aktera u pred-fazi beat pokreta. Reditelj Krokidas je debitant i unosi potrebnu energiju i svežinu, a scenarista Bunn je bivši novinar sa dobrim okom za odvajanje bitnog od nebitnog zarad celovite priče.

 

Film posmatramo iz perspektive Allena Ginsberga (Radcliffe), brucoša na studijama književnosti na cenjenom, vrlo tradicionalnom Univerzitetu Columbia. Zajedno s njim upoznaćemo beat legende, drogiranog bogatog naslednika Williama Burroughsa (Foster) i bivšeg sportistu i serijskog zavodnika i alkoholičara Jacka Kerouaca (Huston), te dobiti uvid u vreme seksa, droge i jazza i njihove prve literarne korake. Ono što izdvaja Kill Your Darlings od drugih “beatničkih” filmova je to što se film ponajmanje bavi trojicom velikana. Ginsberg je tek narator, naše oči i uši na sceni, a Burroughs i Kerouac su sporedni likovi. U centru filma je mračni magnetizam Luciena Carra (DeHaan) i njegov veoma zamršeni odnos sa Davidom Kammererom (Hall), koji će na kraju rezultirati prilično poznatim ubistvom i sudskim procesom.

Osnovna mana Kill Your Darlings je ogromna ambicioznost spakovana u “indie-friendly” okvir od 100 minuta. Film se simultano odvija na tri fronta, kao priča o Ginsbergovom sazrevanju, literarnom i ljudskom, kao pred-istorija i “neobuzdana mladost” značajnog literarnog pokreta, i na kraju, kao triler-misterija o jednom ubistvu. Uspesi na ta tri fronta su promenljivi.

Kao biografski i film o odrastanju Allena Ginsberga, Kill Your Darlings je uspešan i kvalitetan uradak, sa jasno pozicioniranim likovima i uticajima. Film pokriva raspon od prve Ginsbergove godine na studijima i savršeno oslikava promene na njemu, usput nam dajući i nešto širu sliku (njegovu familiju i njegovo društvo). U tom smislu, Daniel Radcliffe je više nego dobar izbor za ulogu Ginsberga. Nije nikakva tajna da se mladi britanski glumac po svaku cenu želi rešiti jedne uloge koja će ga obeležiti do kraja sveta i veka (Harry Potter serijal, naslovna uloga), uz koju je glumac odrastao od dečkića do momčine i ovo je možda pravi put za njega. U pitanju je velika ličnost iz istorije književnosti, kompleksna ličnost u veoma pipavim formativnim godinama i okolnostima. Prvi put kad Radcliffa vidimo kao Ginsberga, on ima debele naočare i štrebersku pojavu, u literarni svet gleda otvorenih očiju i usta i pada pod uticaj Luciena Carra, čoveka koji svakako ima ideju, ali nema ni talenta ni discipline da svoje ideje realizuje. Ginsberg će u toku filma od ne baš argumentiranog buntovnika koga profesor zeza da je Whitman mlađi postati neka vrsta pesničkog talenta koji obećava. Uporedo s tim, Ginsberg će ispitivati granice i puteve svoje seksualnosti, pokušavati da se s njom pomiri i da s njom živi i konačno dobiti dovoljno integriteta da se svom prijatelju, idolu, erotičnoj fantaziji, mentoru i uzoru Carru usprotivi kada ga jednom konačno prozre kao prevaranta i pozera.

 

Kao istorijat pokreta, film je takođe efektan iz jednog jednostavnog razloga: bavi se periodom kojim se drugi filmovi ne bave, daleko pre On The Road, Howla i Burroughsovih narkomanskih eskapada. Centralna figura je Carr, onaj koji je prvu beat ekipu i okupio oko sebe iz ovih ili onih, principijelnih ili sebičnih razloga. Zamerka, sasvim opravdana, koja mu se može tu naći je da su pored Carra, Ginsberga i donekle Kammerera, koji su razvijeni likovi, Burroughs i Kerouac zapostavljeni, nedovoljno napisani i “sketchy”. Druga zamerka je latentna mizoginija u filmu, svega nekoliko ženskih likova, od kojih su sve do jedne glupave, manipulativne, lude ili nesimpatične, ali ta se zamerka lako pobija sa perspektivom filma, odnosno Ginsbergovom perspektivom. Njegova majka (Leigh) je zaista bila pacijent više psihijatrijskih ustanova, Edie Parker (Olsen), Kerouacova gunđava devojka zaista nije imala razumevanje za Jackovo pijano i drogirano umetničko društvo i njegove eskapade s njima, a ni susret sa Carrovom majkom (Sedgwick) nije baš bio prijatan. Neki kritičari zameraju da se film bavi ne tako bitnim i atraktivnim počecima pokreta, te da dosta često izgleda kao mračnija varijacija na temu Dead Poets Society. A mora li da se bavi njihovim stvaralaštvom? Nije li “portret umetnika u mladosti” sasvim legitimna tema? Nego kako, kažem ja, i prilažem scenu revolucionarno-terorističko-konceptualnog napada na univerzitetsku biblioteku kao prilog svojoj tezi.

Kada smo kod trilera i misterije, stvari stoje nešto slabije, ali to se može otpisati kao rediteljska trapavost i neiskustvo. Istina, taj događaj je obeležio mnoge pesničke karijere i doveo određene ljude u nezgodne situacije, i svakako bi bilo bolje da je efektnije predstavljen, ali šta je – tu je, samo to ubistvo nije u centru filma, više je “twist” za treći čin. Ipak, taj slabiji segment nekako kvari utisak o druga dva i ostavlja nekoliko neispunjenih rupa u priči.

 

Pored “milestone” uloge koju je Radcliffe ostvario, i koja će biti značajna za njegovu karijeru, ali sumnjam da će ući u nekakve anale glumačkih ostvarenja, treba istaći i lakoću i živahnost sa kojom DeHaan pristupa nimalo jednostavnoj ulozi mefistofelijanskog Luciena Carra. Mnogi glumci bi se takve uloge uplašili, ili bi je igrali po pogrešnom šablonu, ali De Haan nastupa hrabro i ležerno. Michael C. Hall isto ima mračnu i kompleksnu ulogu, što nije za posebno čuđenje, pošto se glumac proslavio baš takvim ulogama na televiziji (Six Feet Under, Dexter). Ono što mu se može priznati je da niti jednog trenutka ne pokušava da se vozi na staroj slavi ili da reciklira uloge, i u njegovoj interpretaciji Davida Kammerera vidljivi su uticaji i intelektualni stil Phillipa Seymoura Hoffmana. Epizodisti nisu dobili puno materijala sa čime bi mogli da rade, Foster kao Burroughs je kitnjast, ali statičan, dok je Huston kao Kerouac dosta praznjikav. Izuzetak među epizodistima je John Cullum kao konzervativni profesor koji uspeva da ukrade nekoliko scena u kojima se pojavljuje sa tom profesorskom teatralnošću. Iz njegovih usta ćemo čuti i naslov filma, koji on upotrebljava kao termin za pesničku tehniku pročišćavanja teksta i odstranjivanja omiljenih delova, jer bi oni mogli biti važni samo pesničkom egu, a ne i čitaocima. Naravno, kako se film ne bavi akademskom raspravom o rimi, metrici i versifikaciji, i naslov ima mnogo mračniji kontekst.

Uz glumački segment, treba istaći najčešće stabilan scenario i za debitanta prilično znalačku režiju. Greške se javljaju, nisu baš ni sitne, ali se potiru sa količinom inovativnih scena. Upotreba moderne muzike koja se tematski vezuje za događanja, iako krši kontinuitet sa periodom, je vešto uklopljena i generalno nenametljiva i bez primese mudrovanja. Scenografija, kostim i fotografija odlično dočaravaju period i za svaku su pohvalu.

Kill Your Darlings, iako nije film bez mane i daleko je od savršenstva, predstavlja više nego dobro debitantsko ostvarenje i možda i najbolji film o beat generaciji. To možda i nije neki uspeh, jer je beatnička poezija i životna filozofija neuhvatljiva (neko pametno reče da su se beatnici slagali da je svet otišao u vražju mater, ali se nisu baš slagali kako i zašto), a ostali filmovi su bili neverovatno površni. Poređenja su, znači, nebitna. Bitno je da je Kill Your Darlings dobar film, sam po sebi.

Adult World

2013.

režija: Scott Coffey

scenario: Andy Cochran

uloge: Emma Roberts, John Cusack, Evan Peters, Armando Riesco, Shannon Woodward

Pretpostavljam da ima puno ljudi na ovom svetu koji su studirali poeziju sa namerom da postanu pesnici, čiji su se snovi raspali u okršaju sa realnim svetom. Ako niste muzikant, pisac džinglova i slogana ili imate ludu sreću da vas “zapakuju” u nekoj izdavačkoj kući, od sklepanja stihova se nećete obogatiti. To, naravno, važi za Ameriku i još par dovoljno velikih i razvijenih zapadnih zemalja, gde se možda i može živeti od muzike ili pisanja džinglova, dok je u manje srećnim krajevima sveta situacija za buduće pesnike još pesimističnija.

Upravo na toj pretpostavci se vozi Adult World, film o odrastanju, poeziji i seksualnim igračkama. Ko me poznaje, zna da se ježim od tako nemaštovitih kritika mladalačke razmaženosti, besmislenog veličanja mukotrpnog rada i osamostaljivanja po svaku cenu. Ključna reč tu je “nemaštovito”, pošto ptići kad-tad moraju iz gnezda i moraju raditi da bi živeli, ali zašto ta kritika ne bi bila nadahnuta, maštovita, a ne popujuća i predvidljiva?

Film prati Amy (Roberts), curu sa diplomom iz poezije, ništa radnog iskustva, ogromnim studentskim kreditom i željom da se probije kao pesnikinja. Amy je grozan i iritantan lik, nadobudna do besmisla, opsednuta samom sobom. Pošto je vrlo malo poslodavaca u provinciji države New York koji su impresionirani diplomama iz poezije, Amy se zapošljava u sex shopu inventivnog naziva Adult World koji služi kao metafora za naslov ovog filma. Tu će ona upoznati galeriju likova, od veoma toplih vlasnika, preko simpatičnog Alexa (Peters) do veoma klišeiziranog transrodnog kolege (ili transrodne koleginice, kako god da vole da se nazivaju). Slatki mali sex shop koji liči na slatku malu knjižaru je jedan jako simpatičan detelj sa “vintage” konotacijom. Internet i teror amaterizma koji isti podstiče čini da knjige, ali i porno-časopisi i video-trake postanu relikvije jednog prošlog doba, ali sav taj retro opstaje kao niša na tržištu.

U slobodno vreme Amy će “stalkati” lokalnu pesničku zvezdu, Rata Billingsa (Cusack), tipa kojem se posrećilo da vrlo mlad postane bogat i slavan zahvaljujući svojoj poeziji, i koji od tada živi na staroj slavi i biva sve ciničniji kako vreme prolazi. I hvala scenaristima na tome, jer, iako Amyno manijačenje nije nimalo simpatično, to nam u priču uvodi Johna Cusacka u neverovatno dobroj ulozi bez kočnica. Iza njegove ogorčenosti i cinizma ima nečeg velikog i mudrog, ima uvida u svu surovost ovog sveta, ali i u potrebne sastojke umetničkog sazrevanja.

Talenat nije dovoljan, a Amy ga pritom i nema, mnogo važnije je iskustvo, inspiracija i poznavanje samog sebe. U ključnoj sceni Rat joj objašnjava da sada ona nije nikakav pesnik, nije čak ni loš, jer nije živela, nego je provodila vreme u kući i školi, da treba da proputuje, da razmišlja, da se učlani u religijski kult ili da završi u zatvoru. Taj komentar upućen od strane prilično isfoliranog matorog prdonje možda zvuči neprimereno i osuđujuće, ali je sasvim na mestu uzevši u obzir da su mlađe generacije uljuljkane u snovima o posebnosti i veličini.

Ako se izuzmu generalni popujući ton otkrivanja tople vode i sveprisutni neinventivni songovi, ovo bi bio sasvim gledljiv, prosečan indie filmčić. Ima nešto simpatičnih likova, Cusack je neverovatno dobar u svojoj ulozi i priča je probavljiva. Međutim, mana filma je glavna junakinja, koja je očajno napisana, ali zato sveprisutna. Kao so na ranu to dolazi činjenica da Emma Roberts nije glumica za tu ulogu, njena izvedba je histerična, bez imalo artikulacije i od nesimpatičnog lika stvara nepodnošljivog i neuverljivog, jer u njenoj izvedbi Amy deluje kao da je izašla iz srednje škole, a ne sa faksa. Međutim, problem je što je ovaj film stvoren oko TV zvezde Emme Roberts (American Horror Story), da je čak i njen dečko dobio nekakvu ulogu.

Ono što me zbunjuje je poruka ovog filma. Ako nisi za poeziju, uvek možeš pisati / snimati / prodavati pornografiju? Da li je to jedino što nam svet odraslih nudi? Šta je alternativa? Ili je Adult World jednostavno nemušt film koji ne zna šta bi rekao?

On The Road

2012.

režija: Walter Salles

scenario: Jose Rivera po romanu Jacka Kerouaca

uloge: Sam Riley, Garret Hedlund, Kristen Stewart, Amy Adams, Viggo Mortensen, Alice Braga, Tom Sturridge, Kirsten Dunst, Steve Buscemi

Roman On The Road Jacka Kerouaca predstavlja jedan od kamena-temeljaca američke književnosti. Oslanjajući se na iskustva tzv. „izgubljene“ generacije 20-ih godina, veterana Prvog svetskog i još ponekih ratova, Kerouac i društvo koje danas nazivamo beatnicima su razglabali o američkim lutanjima i gubitku američkog sna u društvu koje je vuklo traume Drugog svetskog rata, tek se spremajući za Koreju i Vijetnam. Roman ima veoma labavu narativnu strukturu, opisujući lutanja piščevog alter-ega Sala i njegovog prijatelja Deana (alter-ego pesnika Neala Cassadija) po američkim cestama i gradovima, usput srećući kolege pisce, poput Ginsberga i Burroghsa. I tu se postavlja pitanje: koliko je od takvog romana moguće prebaciti na film.

To su pokušavali i Welles i Coppola, potonji je shvatio da to sam neće realizovati posle traumatičnih iskustva sa snimanja Apocalypse Now i One From The Heart. Zato je početkom 90-ih ponudio Joelu Schumaheru režiju, ali i to je bio propao pokušaj. Konačno je nađeno rešenje u vidu dueta Rivera – Salles (The Motorcycle Diaries) i relativno velike, a opet skromne internacionalne produkcije koja se proteže na tri kontinenta. I kada se pogleda konačni rezultat, oklevanja nisu bila uzalud. Film možda nije sasvim loš, ali nikako nije dobar.

Od kompleksne teme traženja suštine američkog sna (čime će se kasnije baviti i ostali beatnici, ali i hippie pokret, i usamljeni vukovi poput Salingera i Bukowskog, kao i celokupne "americane", šta god ona bila) i izvornika sa labavom strukturom rastegnutom na nekoliko linija priče, bezbroj crtica i notica sa ceste i u vremenskom okviru od nekoliko godina nije lako napraviti film. Za film je potrebna jaka autorska ličnost, spremna na teške izbore na šta se fokusirati od obimne izvorne građe. Kreativni duo očito za to nije bio sposoban, pa se film svodi na "gibberish" provode, slušanja jazza, napijanja, perverzija i inspirativnih i „inspirativnih“ razgovora i seksualnih eskapada i perverzija, od čega se nešto dešava u gradu, a nešto u stanovima i kućama u koje se glavni i sporedni likovi uvaljuju kada bi se odmorili od lutanja i vozikanja.

Narator je Sal (Sam Riley sa stalno zbunjenim izrazom lica), a idejni vođa lutanja po Americi i šire je Dean (Garret Hedlund koji se jako trudi da liči na mladog Brad Pitta), a sa njima je veći deo vremena Marylou (Kristen Stewart, ona mala iz Twilight sage što i dalje ne zna da glumi), mlada, ekstremno perverzna, ali nezahtevna Deanova ženskica. I oni se tako vuku po putevima, posećuju jedni druge. Dean je bivši robijaš sa dugim stažom, lutalica koja traži svog izgubljenog, pijanog oca, samoobrazovan, zavodljiv i rođeni avanturista vođen divljim instinkima, što bi se reklo, jebač muške i ženske bulje. Njega je u ekipu pisaca doveo Carlo Marx (alter-ego Allena Ginsberga), predstavljen kao potpuno stereotipna pederčina, ali će Dean ostaviti najveći utisak na Sala. Da li je njihov odnos samo bromansa ili tu ima i jačih gay indicija? To ostaje neutvrđeno, kao i poenta filma. Za tako nešto je potrebno imati stav, ali autori nisu imali hrabrosti da ga iskažu. Od epizodnih glumaca, treba pomenuti Vigga Mortensena kao Williama Burroughsa / Old Bull Leeja, i veoma inspirativno glumačko ostvarenje na tragu provincijalnog profesora, Amy Adams kao njegovu potpuno paranoidnu i opsesivno kompulsivnu ženu, sa ostvarenjem na tragu uloge u Andersonovom Masteru. Kirsten Dunst je živahna kao Camile / Carolyn Cassady, Steve Buscemi ima sjajnu epizodu kao gay trgovački putnik. Siromaštvo i ratna trauma su vidljivi u podtekstu filma, kao i kulturni bum koji je počeo sa jazz muzikom, a preliva se u književnost i film. Obe stavke kasnih 40-ih i ranih 50-ih su znalački snimljene i ukomponovane, ali to ne drži film na prihvatljivom nivou. Kao i u The Motorcycle Diaries, fotografija je lepa i sugestivna.

Ipak, film odzvanja šupljinom i prazninom, veliki američki autori su svedeni na lude i zbunjene, sa vrlo malo normalnih između, a stav o američkom snu, americani i beat poretu nije vidljiv ni u tragovima. Za razliku od The Motorcycle Diaries, koji napadno poentiraju (pogrešni, ali hagiografski) romantičarski stav o Cheovom formativnom putovanju, ovaj film ne prenosi nikakvu poruku osim površne i nekoliko puta ispričane priče o prijateljstvu, strasti, instinktu i divljem duhu. Pored standardnih opštih mesta o seksualnosti i alkoholu. Walter Salles je majstor road filmova, većina njegovih filmova su smeštena na ovakva ili onakva putovanja, ali ovaj film ne vodi nikuda.