Man Up

2015.

režija: Ben Palmer

scenario: Tess Morris

uloge: Lake Bell, Simon Pegg, Ophelia Lovibond, Sharon Horgan, Ken Scott, Harriet Walker, Rory Kinnear, Olivia Williams, Stephen Campbell Moore

U svojim tekstovima često ponavljam pravilo da ako vas film koji gledate podseća na neki drugi koji ste već ranije gledali, to obično ide na štetu novijeg. Ovaj stariji je barem ostavio toliko utiska da ga se sećate. Međutim, svako pravilo ima i svoj izuzetak i Man Up je upravo to. Možda zato što ne podseća na jedan, već na gomilu filmova u žanru. Možda zbog toga što je romantična komedija, i to prilično dobra, samosvesna i preispitivački nastrojena, a toga baš i nemamo, naročito u poslednje vreme. A možda samo i isključivo zbog izuzetno simpatičnih i raspoloženih glumaca u ulogama glavnog para.

Bilo kako bilo, centralni zaplet je polu-slučajni “meet cute” momenat susreta između Nancy (Bell) i Jacka (Pegg). Ona je rezignirana i ogorčena “single” ženska kojoj je propao još jedan sastanak naslepo sa likom kojeg su joj nameštali prijatelji. Još uvek mamurna od prethodne noći, seda u voz za London da stigne na godišnjicu braka svojih roditelja. Tu upoznaje napadnu i dosadnu Jessicu (Lovibond), plitku žensku koja pokušava da joj uvali mudrosti iz “self-help” knjige koju nosi kao znak raspoznavanja za sastanak naslepo sa frajerom. Ona knjigu slučajno zaboravi u vozu, Nancy je pokupi i pre nego što uspe da joj vrati, naleće na tipa.  

On je Jack, nešto stariji, razveden i pričljiv muškarac i može biti “onaj pravi”. Samo štos je u tome da Jack očekuje Jessicu, čiji su aduti mlada dob, dobar posao i na površini zanimljivi hobiji. Nancy pristaje na igru, čekajući pravi trenutak da mu prizna ko je i šta je, odnosno da je zabunom došla na tuđi sastanak. Dotle će se njih dvoje zbližiti i jedno u drugom možda naći ono potrebo i ono što im nedostaje...

Ta priča ide dalje predvidljivim tokom, laž će se otkriti, njih dvoje će se dokačiti, ali i shvatiti i da se privlače i da su funkcionalni i kao par, ali i kao prijatelji koji će se naći jedno drugom u nevolji. Ovo nije naročiti “spoiler”, već deo klasične mehanike romantične komedije. Pritom je ista izvedena solidno, pa predvidljivost i klišeizirane situacije lako zaboravljamo u dijalogu koji se ređe trudi da bude smešan na silu, a češće da zvuči realno i uverljivo, a kroz koji otkrivamo dublje anksioze i zablude naših likova.

Kao dodatak tom često rapidnom i duhovitom dijalogu i tom ugodno-neugodnom muvanju, imamo i nekoliko drugih momenata. Recimo, povremeno imamo elemente “screwball” zapleta koji dosta podižu tempo i Man Up čine zabavnim filmom. Imamo i elemente tople porodične komedije u zapletu sa strane koji prati Nancyne roditelje (Scott, Walker), njenu zabrinutu sestru Elaine (Horgan) i pripreme za proslavu godišnjice uz neizbežno pitanje gde je Nancy, pošto je ona zadužena za govor. Imamo i scenu susreta sa Jackovom bivšom ženom (Williams) i njenim novim frajerom (Campbell Moore) koja se ubrzo pretvara u ping-pong nadjebavanja. Imamo čak na samom kraju jednu veoma inspirativnu referencu na jedan (po pitanju žanra i tona) sasvim drugi film, The Silence of the Lambs. Zapravo jedini deo koji štrči je lik Seana (Kinnear), bivšeg Nancynog školskog druga koji još uvek gaji nerazumnu opsesiju njome i kojem je mesto u nekoj prostačkijoj i ćoravijoj komediji.

Uz neujednačeni, ali povremeno inspirativni scenario i veštu režiju koja ispravlja većinu tih nesavršenosti, najvažniji za konačni uspeh filma su glumci. Simon Pegg demonstrira romantičnu crtu koju do sada nismo baš imali prilike da vidimo, ali se uglavnom oslanja prvo na šeretski, a onda na otvoreno komični ton koji mu itekako ide od ruke. Za Lake Bell smo, možda zahvaljujući njenom rediteljskom prvencu In a World shvatili da je njen talenat neverovatan, da je versatilna i sklona najrazličitijim transformacijama, kao i to da je sjajna glasovna glumica, a ovde uspeva da uradi nešto što se smatra nemogućim. Ona uspeva da u dlaku skine moderni, svakodnevni britanski naglasak, što je za veliku većinu američkih glumaca i glumica nemoguća misija. Ne samo to, ona je naprosto sjajna u kanaliziranju rezignacije nad lošom srećom u ljubavi i anksioze same žene u svetu koji je naštiman za dvoje.

Sve u svemu, Man Up je iznenađujuće dobar film, ako izuzmemo nekoliko propusta. Recimo naslova koji ne odgovara i može zvučati šovinistički. I onog jednog lika koji kao da je zalutao iz drugog filma (iskreno, bilo bi bolje da je taj Sean samo malo “off” i čudan). Problem u neku ruku može biti i relativno konzervativna i zastarela poenta da život nema smisla ako nismo upareni s nekim, ali i to je dobrim delom zanovetanje. Istina je da je život naprosto lakši (i lepši, ali to je za diskusiju) u dvoje i da nas i društvo i naša psihologija guraju u tom pravcu. To, naravno, ne znači da nema samotnjaka ili onih koji cene svoju individualnu slobodu previše da bi igrali po tim pravilima, ali priznaćete da je teško osmisliti romantičnu komediju u kojoj oni dokazuju svoju poentu. Man Up je sasvim solidan primerak svoje vrste i od mene ima preporuku, ne toliko u smeru romanse, koliko u smeru komedije.

A Fantastic Fear of Everything

2012.

režija: Crispian Mills, Chris Hopewell

scenario: Crispian Mills

uloge: Simon Pegg, Clare Higgins, Paul Freeman, Amara Karan, Alan Drake

Hm... Engleska komedija koju nosi Simon Pegg, zezalica sa horor filmskim i literarnim klišejima uz poseban osvrt na viktorijansko doba sama po sebi obećava. Pegg je jedan od upečatljivijih britanskih glumaca u poslednje vreme, a zajedno sa Edgarom Wrightom je veoma artikulirano isparodirao neke filmske standarde u klasicima kao što su Shaun of The Dead, Hot Fuzz i The World's End, koji sam recenzirao pre nekoliko meseci. Ako i nešto pođe po zlu, film će barem biti zabavan.

Ne, neće. Umesto Edgara Wrighta kao autora imamo debitanta, relativno (ne)poznatog muzičara Crispiana Millsa. On je u svoj scenario natrpao klišeje koje čak ne može ni da kontroliše. Neki od njih su samo tupavi, drugi su čak uvredljivi, režija je neuredna, ritam promašen, a reference brojne i očite, od Hitchcocka, preko Polanskog i Cormana do filmova paranoje. Nemam ništa protiv referenci ako su smislene, a ne natrpane bez reda i smisla. Najveći problem je što se autor, umesto na narativ, u potpunosti oslanja na glavnog glumca i to pre svega na fizički humor, koji nekako anulira svaku intelektualnu ambiciju. Istina je da Simon Pegg može da izvede fizički humor, ali je istina i to da mu to nije najjača strana.

Dakle, Simon Pegg je Jack, pisac sa ozbiljnim problemima. Prvi problem je što mu je pisanje uništilo privatni život, a da ništa nije objavio. Drugi problem je što mu najbolje ide dečija literatura, one slikovnice sa životinjicama koje govore u stihu, ali prema tome gaji otpor. On bi radije pisao o viktorijanskim serijskim ubicama, ali za to ne vlada neki naročiti interes. Međutim, njegov najveći problem je naslov ovog filma: iracionalni strah od svega u koji je upao pišući svoj “magnum opus”. Valjda čovek doživljava stvari emotivno.

On spava sa nožem pored sebe, trese se na svaki šum i svaku senku, a rak-rana mu je mašina za veš. On retko izlazi iz kuće, a kad izađe izgleda kao prestrašena verzija Dude-a iz Big Lebowskog: šlampavo, neuredno i nimalo reprezentativno. Nakon poduže ekspozicije početak radnje je poziv od njegove agentice (Higgins) da se nađu, jer mu je ugovorila sastanak sa producentom koji je zainteresovan za ekranizaciju nekog njegovog materijala. To bi značilo da on mora među ljude, što bi značilo da mora da se pojavi u čistoj odeći, što bi značilo da mora da ode u perionicu veša – izvor svoje traume. I zbog toga mora da se čuje sa psihologom (Freeman), koji je, kao što to obično biva, još luđi od njega. A, da, pored svega toga, njegovim kvartom hara serijski ubica koji svojim žrtvama seče prste...

Jednom kada se nađe u perionici, film postaje haotičan i konfuzan. Reći ču samo da su u priči jedna lepa Indijka (Karan) koja se tu zadesila i jedan nenaoružani pozornik (Drake). Radnja tu postaje konfuzna i teško pratljiva, ali ne zbog napetosti i kreativnog haosa. Čućemo nešto besmislenih priča i par lagano rasističkih replika (“It all went to pot. Pol Pot.” Ha ha) i videti nekoliko za Jacka traumatičnih situacija koje će ga, kao, izlečiti od dugotrajnih trauma i strahova.

Pegg se čupa kako zna i ume, epizodisti imaju po par sočnih momenata, ali celi koncept je pogrešan i konfuzan. Zamislite da je neko osmislio veoma komplikovanu komičnu strukturu i onda rešio da batali razmišljanje o primerenim sredstvima za realizaciju iste i setio se da se to može odraditi kao Mr Bean ili nešto slično sa puno gegova i grimasa. Dobro, malo glupiranja je legitimna stvar u filmovima, čak i to ponekad bude smešno, ali to ovde nije slučaj. A Fantastic Fear of Everything je studija karaktera koja nema karakter, horor koji nije nimalo strašan i komedija koja nije nimalo smešna. Potpuno pogrešan film.

The World's End

2013.

režija: Edgar Wright

scenario: Simon Pegg, Edgar Wright

uloge: Simon Pegg, Nick Frost, Martin Freeman, Paddy Considine, Eddie Marsan, Rosamund Pike, Pierce Brosnan

Kada su glavni likovi jedne komedije sredovečni muškarci na putešestviju od kafane do kafane, a usput se šibaju sa vanzemaljcima – robotima, možem osa određenom sigurnošću čak i naslepo tvrditi da je u pitanju ćorava komedija. Ne očekujemo da ima muda, a kamoli zrnce mudrosti i socijalne relevantnosti. Ako pomenemo da su autori Edgar Wright i Simon Pegg, onda priča poprima drugačiji kontekst. Njihova zombi-komedija Shaun Of The Dead (2004) smatra se prilično legendarnom, a »nastavak« Hot Fuzz (2007), inače parodija na akcione filmove, sasvim uspelim, onda očekivanja od The World's End postaju visoka.

Ima i razloga za to, od prve scene film kreće u furioznom tempu, nalik na Trainspotting ili prvu fazu Guya Ritchija. Gary King (Pegg) kao narator priča svoje ultimativno veče pizdarija sa drugarima kada su završili srednju školu. Plan je bio da se obiđe čuvena »Zlatna Milja«, neka vrsta pivske ceste na kojoj su 12 pabova, i da se u svakom od njih popije po pivce. Naravno, i najuporniji momci su odustali posle devete birtije, neki još i ranije. Garijev smisao života je da kompletira tu deonicu. Onda sledi pretapanje, za naraciju se ispostavlja da se dešava tokom sastanaka anonimnih alkoholičara. Gary odlučuje da okupi ekipu, da ponove avanturu od pre dvadeset i više godina.

Problem je u tome što je Gary jedna svinja od čoveka i što vrlo lako ide ljudima na živce. Da, bio je cool tip kao srednjoškolac, ali ostao je na tom nivou, dok su ostali odrasli. Peter (Marsan), Andy (Frost), Steve (Considine) i Oliver (Freeman) žive odraslim životima, imaju poslove, žene, decu, ljubavnice, dok je Gary ostao klinac, vozi isti auto koji mu je Peter prodao pre mnogo godina, nije ni preneo vlasništvo, i sluša kasete koje mu je Steve snimio pre isto toliko godina.

E, sad, Gary ne bi bio legenda kada ne bi bio ubedljiv, ponekad naporan, ali generalno simpatičan. Ekipa će naravno krenuti pivskim cestama, ali negde kod četvrtog paba stvari se izmiču kontroli, a naša petorica veoma različitih junaka shvate da je zaista čudno to što ih niko ne prepoznaje u njihovom rodnom gradiću. Mali spoiler, ali to je već na traileru, stanovnici tog grada osnim njih nekoliko su zamenjeni sa robotskim replikama. I tu film skreće u ludilo.

Naravno, nije teško primetiti uticaje brojnih filmova, od pomenutih engleskih komedija brzog tempa do From Dusk Till Dawn (The World's End se odvija po sličnoj mehanici, počinje kao furiozna komedija i pretvara se u horor festival) i ranog Jackie Chana, što je vidljivo u lagano baletskim tučnjavama. Naravno, efekti i obrati su po odrađeni po uhodanoj hollywoodskoj praksi.

Ne treba posebno naglašavati, ali glumačka ekipa je više nego solidno uigrana. Simon Pegg je odličan u ulozi Garija, Nick Frost je sjajan kao Andy, a ni ostali nisu ispod očekivanja. To ne treba da čudi s obzirom na kilometražu koju ovi komičari imaju zajedno. Rosamund Pike je uverljiva kao Samantha, devojka oko koje će se Gary i Steve sukobiti, a koja je slučajno Oliverova sestra. Pierce Brosnan je blistav kao njihov profesor iz škole i još uvek ima makar minimalni autoritet nad sve pijanijom i sve raspojasanijom bagrom.

Ono što zapravo čudi je da The World's End uspeva da bude anagažiran film pored toga da je zabavan. To obično nije slučaj sa takvim filmovima. Ma koliko pojednostavljena, priča o robotima je priča o džentrifikaciji, jednom dosta diskretnom, diskriminativnom i opasnom procesu koji se odvija po gradovima i gradićima. U pitanju je bazično obnavljanje i pružanje više (bezličnih) sadržaja u zapuštenim delovima gradova ili zapuštenim gradićima. To ne zvuči kao loša ideja, ali od naseljavanja pripadnika viših klasa domaće stanoništvo nema nikakve koristi, a pre ili kasnije sadržaji za njih će se pokazati kao neisplativi i biti ukinuti. Oni će tada morati da se presele u neki drugi kraj za one sa plićim džepom dok i tamo ne dođe na red džentrifikacija. Roboti u filmu su hipsteri i japiji koji su se u poslednje vreme razmileli po notorno rasturenom Peckhamu i pretvroili ga u mesto koje vrvi od Starbucks kafića i sličnih bezličnih radnji.

Naravno, kao i kod svakog filma koji pokušava da stvori idealni miks over the top zabave i neke koliko-toliko ozbiljne poruke, stvari ne idu glatko. Do pred sam kraj, autori stoje tvrdo protiv džentrifikacije, da bi na samom kraju imali dve scene potpuno različitog popovanja (jedno protiv džentrifikacije, drugo uglavnom za, pa onda pomalo protiv) koje kao da ima za cilj da ublaži stav. Verovatno da je to previše zakučasta tema za format komedije, ali ovakav tretman odaje utisak nespretnosti.

Ipak, i pored nespretnosti i generalne predvidljivosti, The World's End je film koji će vas zabaviti i nasmejati do suza. Ako volite britansku komediju, nikad do kraja odrasle muškarce, gothic rock iz 80-ih, a posebno The Sisters of Mercy, ili prosto uživate u dobroj tuči i bajkovitom fantastičnom filmu, The World's End vas neće razočarati. Malo je ovakvih univerzalno simpatičnih filmova. Naravno, kao ni ostali univerzalno simpatični filmovi, ni ovaj nema ne znam kakav domet. Opet, mora li svaki film da bude filozofija?