Ain't Them Bodies Saints

scenario i režija: David Lowery

uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Ben Foster, Keith Carradine, Nate Parker

Pejzaž. Natpis »negde u Teksasu«. Sitna, ali odlučna žena hoda livadom, muškarac je prati i sustiže. On je osvaja svojim sirovim šarmom. Ona mu kaže da je trudna i da ne može više tako, sa mužem kriminalcem i sklepanom kućicom usred ničega. On je uverava da će sve biti u redu, da će upravo završiti poslednji poslić, pa da okreće novi list. Njih dvoje su jednako sjebani kao Kit i Holly u Badlands (Terrence Malick, 1973).

Ekspozicija se nastavlja i nastavlja, u asocijativnim montažama koje nas podsećaju na ranog Malicka i generalno 70-te, u koje je i radnja film smeštena. Nama je jasno da su njih dvoje, a naročito on, Bob (Affleck) odmetnici. On možda svojim izborom, ali ona, Ruth (Mara) samo sledi svog čoveka. Tih godina je Dylan pevao da treba biti pošten za život izvan zakona, i Bob, Ruth i njihov prijatelj Frankie su takvi: odmetnuti, parije, ali visokog morala i odanosti. Bob će zaštiti Ruth, koja je upucala jednog od zamenika lokalnog šerifa, otići u zavor i osloboditi je sve krivice. Ona se obaveže da će ga čekati…

Međutim, njihova kćerkica će napuniti četiri godine, a njega hvata neizdrž, pa zbog toga beži iz zatvora u nameri da pokupi njih dve i nešto novca i ode negde gde će svi započeti novi, bolji život. Ruth je tu realnija: živi u kući koju joj je poočim Skerritt (Carradine) poklonio i vešto ne primećuje udvaranja šerifovog zamenika koga je ona ranila, Patricka (Foster). Ona zna da skok u nepoznato nije više moguć, da iako okolina i kodeks liči na western, da je vreme kauboja i odmetnika prošlo.

Ben će ustrajati na svojoj odiseji, ali problemi se usložnjavaju: juri ga sve više policije (mi ih ne vidimo, ali takve su glasine), Skerritt ga želi podalje od Ruth i njene kćerke, a vidi se da i Skerritt ima kriminalnu prošlost, i to takvu da Bob deluja kao mala liga, i povrh toga ga jure trojica lovaca na ucene ili plaćenih ubica, ne zna se ko ih je i zašto poslao.

Možda sam otkrio previše, ali radnja je samo okvir i odvija se relativno sporo i na mnogo paralelnih koloseka. U centru priče imamo odiseju, imamo ljubav i volju da se počne ispočetka. To se može nazvati naivnim, ipak je američki zatvorski i policijski sistem strog i relativno brzo delotvoran. Film od »malickovske« relativno brzo skreće u smeru Peckinpaha, i to onog elegičnog perioda kada je snimao Pat Garrett and Billy The Kid. Ain't Them Bodies Saints (malo nesrećan naslov) odiše Americanom, snovima o izgubljenoj, idealnoj Americi koja možda nije nikad postojala.

Svaki pojedinačni aspekt filma je na granici savršenog, od karakternih, životnih likova koji se bore sa nimalo naivnim dilemama i problemima, preko muzike, fotografije i montaže do glumaca i na kraju same režije. Casey Affleck je zasenio svog poznatijeg brata Bena, njegova izvedba Boba je dosta bolja nego Benova pognuta glava i mrmljanje i šaptanje u To The Wonder, koji govori sličnim jezikom kao Ain't Them Bodies Saints. Rooney Mara je pokazala snagu jedne karakterne glumice i odigrala nimalo jednostavnu ulogu, najbolju u dosadašnjoj karijeri. Ona je i fragilna, i odlučna i ponosita, i tri muškarca su spremna da pomeraju planine radi nje. Keith Carradine više služi kao uspomena na stare dane, na zlatne godine Novog Hollywooda, kada je, mlad i lep, glumio Woody Guthrija.  Ben Foster je odigrao za sebe atipično meku ulogu, u niskom ključu.

Izbor muzike se svodi tužne melodije country i blues muzike, u srednjem tempu, bilo kao pratnja iz offa, bilo kao ambijentalna pratnja sa radija ili sličnog aparata. Fotografija je za svaku pohvalu, puna asocijacija i na Novi Hollywood, ali i na novije umetničke filmove poput The Tree of Life i No Country for Old Men. Montaža je vrhunska, ali to ne treba da čudi, pošto je Lowery prvenstveno montažer, a tek potom scenarista i reditelj. Ako vas je zanimalo ko je radio montažu za možda najuspeliji američki art film ove godine, Upstream Color (Shane Carruth), koji se dosta oslanja upravo na asocijativnu montažu, odgovor je Lowery. On svakako pripada grupici filmaša koji su dovoljno obrazovani (što filmski, što inače), dovoljno mudri i dovoljno iskusni na različitim poljima filmskog stvaralaštva da bi mogli pokrenuti svojevrsni novi val umetničkog i nezavisnog filma koji bi bio manje zatvoren za publiku.

Ain't Them Bodies Saints je jedan od boljih filmova ove godine. Veoma elokventan, koncizan i konačan, bez potrebe za izmenama, dodavanjem i oduzimanjem. Jedino što mu se može zameriti je kolažna tehnika koja će iskusnijeg gledaoca asocirati na brojne druge filmove, starije i mlađe. Daleko od toga da je plagijat, više je originalno složen od silnih dobrih i pravilno upotrebljenih citata. Sjajan film.