The Host

2013.

scenario i režija: Andrew Niccol (po romanu Stephanie Mayer)

uloge: Saorise Ronan, Diane Kruger, William Hurt

Na „papiru“ izgleda obećavajuće, autorska kontrola u rukama Andrewa Niccola, novozelandskog filmskog autora poznatog po filmovima Gattaca (1997) i Lord of War (2005) i scenariju za The Truman Show (1998), u kojima se bavi manje ili više pitanjima ljudskosti u manje ili više veštačkim društvenim uslovima. Pored toga zanimljiva, reklo bi se „niccolovska“ tema o značenju pojma čoveka  u uslovima mirne vanzemaljske invazije, a produkcije kuće iza filma redom nezavisne i budžet od 40-ak miliona dolara, dovoljan da film izgleda lepo, a da nije nabijen efektima, i Saorise Ronan u glavnoj ulozi, priznata kao nadolazeća glumačka nada koja ume da glumi sa dušom i stilom, sve to je obećavalo zanimljiv film o kome se može razmišljati. Senku na sve to baca činjenica da je film snimljen po romanu Stephanie Mayer...

Ako ste se namrštili, u pravu ste, to je ona ženska koja je stvorila pošast u vidu Twilight sage, gde je vampire svela na svetlucave tinejdžere napadnute ljubavnim jadima koji samo o tome raspredaju umesto da, šta ja znam, planiraju da izađu iz senke, piju krv devicama ili kuju planove o osvajanju sveta. Ako ste uspešno završili srednju školu, Twilight će vam biti privlačan kao dimeća se gomila govana.

Ipak, treba imati poverenja u Niccola da nije ušao u projekat samo zbog love koja će kapati od jahanja na franšizi i nominalno bi imao kreativnu kontrolu. Uostalom, nije li loša do prosečna literatura najbolja inspiracija za solidne filmove? Pogrešno, ako je literatura loša toliko do neprobavljivosti, pa još opterećena nedotupavnom ljubavnom pričom i glupačkom instant psihologijom/filozofijom koja smrdi na pretencioznost. A ovde je to slučaj...

Tema je zanimljiva, iako nije nimalo originalna: kako se nositi sa nenasilnom invazijom lutajućih svemirskih duša koje preuzimaju ljudska tela u nadi da će od planete Zemlje napraviti harmonično mesto. Nije velika mudrost iz ovoga izvući paralelu o benevolentnim diktaturama koje nameću svoju volju i odsustvo izbora, o kakvim god da je ciljevima i sredstvima reč. Autorica romana, pak, navodi da je u pitanju alegorija na priču o Isusu iz Nazaretha, ali ili sam ja glup ili je ona nevešta u korišćenju stilskih figura, pa to nigde nisam primetio. Nadam se da je ovo drugo u pitanju.

Dakle, imamo invaziju vanzemaljaca, što znači da imamo i ljudski otpor. Makar u prvom trenutku, ljudi nisu skloni da predaju svoje telo dušama iz svemira, ali se posle toga naviknu. Svemirske duše izbrišu ljudska sećanja i emocije i nastave da koriste telo. Junakinja filma je Melanie (Ronan), koja je izuzetak od pravila. Kod nje tranzicija u vanzemaljstvo nije prošla glatko, a njena izvorna ljudska duša ostaje zarobljena kao podsvest nove, vanzemaljske duše. U jednom trenutku će se inicijalna svađa između dve duše, koja liči na karikaturu shizofrenije, pretvoriti u saradnju, pa i prijateljstvo. Nevolja je u tome što je Melanie bila članica pokreta otpora, a Wandin (nova duša) zadatak je da locira i sruši pokret otpora. Kada vođa Tragača (Kruger) objavi da će se Wandina duša izvaditi iz Melaninog tela i prebaciti u drugo, saradljivije, Wanda i Melanie odlučuju da pobegnu. Obreće se u New Mexicu, u koloniji pokreta otpora u stenama. Tu komunu vodi Jeb (Hurt), bradati dobrohotni apsolutista i narodski genije za tehniku, survivalista i Melanin ujak. U koloniji su i Melanin mlađi brat i njen bivši dečko. Wanda se u toj novoj situaciji neće baš najbolje snaći i zaljubiće se u drugog pripadnika pokreta otpora, i tu ljigava ljubavna priča iz herc-romana ulazi na vrata, a svaki potencijal filma izlazi kroz prozor...

U odbranu filma, zaista izgleda pristojno. Vizuelno je na momente očaravajući, eksploatišući prirodne lepote krajolika, ali i nekako umetničke instalacije koje se odnose na proces transfera duša sa planete na planetu. Pomalo otrcani vizuelni trik kojim se definiše razlika između ljudi i vanzemaljaca (neonsko-plavi sjaj u očima) je ispod vizuelnog nivoa filma, ali ne smeta toliko u moru problema vezanih za priču i radnju i unutarnjih nelogičnosti i preseravanja. Uz dobar vizuelni identitet treba naglasiti i solidnu muziku koja filmu daje određenu ozbiljnost.

Kod glumaca je stanje, nažalost, drugačije. Saorise Ronan je sputana svojim likom, jer nema prostora da iskaže svoj talenat kroz lik koji se kreće kroz klasične soap opera klišeje. Mlađi muškarci koji su zainteresovani za Melanie i Wandu su toliko slabi likovi, da ih ni bolji glumci ne bi izvukli. Najveći problem u svemu tome je nedostatak filmske hemije neophodan za ljubavnu priču. Diane Kruger je veoma ograničena svojim likom i čak vizuelno podseća na Emily Procter iz CSI: Miami, što nikako nije pohvalno. William Hurt je osveženje u svakom pogledu i verovatno jedini unosi malo duha u ovaj pop-kulturni best seller bućkuriš.

Čini se da je Niccolova karijera u silaznoj putanji (a kako i ne bi bila, kada mu je prvi film Gattaca, jedan od najintrigantnijih SF filmova), sa prethodnim filmom In Time (2011) nije uspeo da napravi veliku zaradu, iako je imao u pomoć i Justina Timberlaka, koji je bolji glumac nego muzičar i koji se dokazao u filmu tipa The Social Network i pored toga ima fan bazu. Čini se da su njegovi motivi sa The Host bili slični, da se ubaci na „money train“ koji prati Stephanie Mayer i Twilight Sagu. Osnovna greška je filozofiranje koje nikako ne leži Stephanie Mayer, odajući loš ukus i pretencioznost, što se ogleda i u malo slabijem prijemu kod publike. Film, sa druge strane, nije opravdao ambicije finansijera i naručilaca, kritika ga je dočekala na nož dosta oštriji od mog trenutnog, a publika je to u velikoj meri pratila. To možda nije ni loše na duže staze, jer je Mayerova najavila još dve knjige u serijalu i filmove koji se podrazumevaju. Sa prvim filmom verovatno u „crvenim ciframa“, možda će nas poštedeti nastavaka.