Priscilla

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iskreno rečeno, nisam fan Sofije Kopole i praktično od početka ne razumem famu koja se oko nje podiže. O značenjima koja se iz autobiografskih crtica dosta često učitavaju njenim stilski ispoliranim, ali sadržinski praznjikavim filmovima da i ne govorimo.

Jedno od popularnih viđenja njenog opusa je to da su svi njeni filmovi zapravo filmovi o nekoj vrsti zarobljeništva. U tiranskoj porodici (The Virgin Suicides). U krizi identiteta (Lost in Translation). U zlatnom kavezu (Marie Antoinette). U rascepu između različitih društvenih uloga (Somewhere). U paralelnom svetu imaginarnih života drugih, onih slavnih (The Bling Ring). U prostoru i vremenu (The Beguilled). A obilje autobiografskih elemenata golica maštu površnih gledatelja i kritičara da pomisle da se možda filmska autorica i sama oseća zarobljenom, možda baš zbog slavnog prezimena i očekivanja koja se pred njom postavljaju.

Možda je jedini izuzetak u karijeri Sofije Kopole njen poslednji, najlaganiji, najkompletniji i, čini se, najiskreniji film On the Rocks u kome je autorica konačno uspela održati stil i ispuniti ga supstancom (makar „dignutom“ iz centralnog dela opusa Vudija Alena), integritetom, stavom i iskrenim opaskama o generacijskom jazu koji pogađa i njujoršku višu srednju klasu. Činilo se tu da Kopola ima i šta da kaže i da zna kako to da kaže, pa je film ostavljao jak trenutni utisak, ali s tendencijom brzog „isparavanja“ iz sećanja.

Sada pred sobom, međutim, imamo povratak na staro i na „kanonsku“ Sofiju Kopolu koja bira heroinu iz stvarnog života i „sestrinski“ se identifikuje s njom. Ta heroina je Prisila Presli, supruga Elvisa Preslija i „kraljica rokenrola“, a paralela koja se sama nameće je jedna druga kraljica iz galerije Kopolinih heroina, Marija Antoaneta, pa se preklapa motiv zlatnog kaveza. Doduše, stvarni život se pobrinuo za nešto drugačiji zaplet i rasplet, pa Prisila nije završila obezglavljena u naletu narodnog krvožednog besa, nego se razvela i razvila sasvim solidnu poslovnu karijeru. Drugi film koji takođe treba imati u memoriji pre gledanja Priscille je Lurmanov Elvis čijoj mjuzikl-bajkovitosti i hrabro, a bez previše dokaza, izrečenim tezama Priscilla može poslužiti kao korektiv neke vrste.

Radnja filma razvučena je na 14 godina, od upoznavanja sanjive četrnaestogodišnje devojčice s idolom njene generacije pa do razvoda mlade žene zarobljene u zatvorenom i konstruisanom svetu od ruiniranog muža koji je u međuvremenu i sam postao svoj zatvorenik. Prisila i Elvis su se upoznali u Nemačkoj gde je on služio vojsku (ili se makar pretvarao da to čini u još jednom od PR-trikova), a ona je bila stacionirana sa svojom porodicom. Elvis je generalno želeo društvo devojaka iz Amerike, pa je angažovao drugog vojnika, Terija Vesta, zaduženog za organizaciju zabave u vojnoj bazi i njegovu ženu Kerol da mu biraju društvo. Isprva iznenađen Prisilinom mladošću (i zrelošću za te godine), Elvis se ponaša kao savršena kombinacija romantika i džentlmena, održavajući njihovu vezu isprva uglavnom platonskom.

Dok se njeni roditelji boje njegove slave i starosti (Elvis je od Prisile bio stariji punih 10 godina, što je poprilično velika stvar kada devojka još nije ni završila osnovnu školu), kao i toga da njihova kći ne skrene s pravog puta (škola i sve u tom stilu), Elvis ima načina da im se umili i da ih uveri da će se on lično pobrinuti da sve bude u redu jer su njegove namere prema Prisili časne. Iako je rastanak u Nemačkoj i duga pauza u komunikaciji njoj teže pala nego njemu, ona će oberučke prihvatiti njegovu ponudu da ga poseti na ranču Grejslend kod Memfisa i zapravo upozna svet u kojem se on kreće.

Ono što sledi dalje je selidba kod njega i ubacivanje u atipičnu ulogu koja joj je u toj podeli karata dodeljena. Bez obzira na njene želje, on je bio taj koji je sve kontrolisao. Seksa nije bilo (njenim potrebama uprkos), ali je bilo droge, izbora haljina i šminke (Elvis je imao čvrste stavove o ženskoj modi), njegovih opsesivnih faza koje su svi morali da slede, napisa u novinama o vezama sa glumačkim i muzičkim zvezdama poput En Margaret i Nensi Sinatre, drugih i sve žešćih nervoznih ispada, članova porodice zaduženih za pojedine sektore Elvisove poslovne imperije i konstantnog prisustva njegove isključivo muške „svite“ koja ga je pratila u stopu i s kojom se zabavljao. Prisilina uloga u tom svetu bila je da „održava vatru na ognjištu“ i sve vreme bude Elvisu na raspolaganju za razgovor ili za već neku drugu vrstu podrške.

Modernim rečnikom, ono što je ona preživela naziva se „gruming“, odnosno pripremanje mlade (ženske) osobe od strane starije (muške) na određene zadatke koje će ona izvršavati. „Gruming“ kao takav je forma psihološkog i emocionalnog zlostavljanja koje neretko ima i fizičku ili seksualnu komponentu. Moramo se složiti da je cela situacija oko Elvisa i njegovog okruženja od početka bila veštačka i neprirodna, konstruisana i kontrolisana iz jednog ili više izvora (kao glavni sumnjivac tu se nameće menadžer pukovnik Tom Parker kojeg, zanimljivo, u filmu niti vidimo, niti čujemo, ali zato saznajemo šta je on odlučio, rekao ili naredio), ali je pitanje koliko je Kopolina vizije toga istinita i u skladu s izvornom autobiografskom knjigom Elvis i ja koju je napisala sama Prisila Presli. Sudeći prema njenoj kasnijoj karijeri uglavnom vezanoj za upravljanje Elvisovim nasledstvom i nasleđem, kao i prema novinskim napisima u kojoj autorka knjige kritikuje režiserku i za pogrešno čitanje i za još štošta, o filmu Priscilla i njegovoj „ispravnosti“ će se još raspravljati.

Mnogo veći problem su, pak, neke druge, čisto filmske stvari koje Priscillu čine neprijatnim gledalačkim iskustvom, i to one dosadne sorte. Naravno, tu imamo petljanje s muzikom koja je malo Elvisova, a malo više nije i koja je dosta često izmiksana i premoderna u odnosu na ono što imamo prilike da vidimo na ekranu. Imamo i poigravanje s kolor-shemom u fotografiji Filipa Le Sura (snimio i poslednja dva autoričina filma) koje dosta brže izgubi značenje nego što ga uspostavi, te pokušaje da montažerke Sare Flek da ceo film malo odlepi od repetitivnosti na kojoj Kopola insistira, pokušavajući da baš kroz to „nabije“ poentu o Prisili Presli kao zarobljenoj i sistematski zlostavljanoj devojci / ženi, ako ničim drugim, onda dosadom i pretnjom da će biti proglašena za višak u životu čoveka kojeg voli.

I to je šteta, pre svega za glumce koji ovde izvode herojske poduhvate. Kejli Speni koja je do sada imala priliku da igra samo epizodne uloge ovde, najčešće u krupnim planovima, igra glavnu junakinju od doba kada je ona zanesena devojčica do perioda kada je razočarana žena, pritom prelazeći kroz svu silu emocija i transformacija. Ona zapravo komanduje na ekranu i našu pažnju usmerava na sebe. Od nje nešto iskusniji glumac Džejkob Elordi ulozi Elvisa Preslija prilazi na jedan nov način, bez imitacije i, što je najvažnije, nije mu problem prepustiti vođenje koleginici dok igra dominantnijeg partnera koji zapravo kontroliše vezu.

I u smislu režije, Sofia Kopola ima osećaja za dosetku i to joj povremeno polazi za rukom da pokaže, možda je najuspeliji momenat Prisilin izgled kada se vrati iz prve posete Grejslendu i reakcija njenih roditelja na promenu. Ali sve je toliko podređeno poentiranju do te mere da u blizu dva sata trajanja postaje skoro neizdrživo naporno, posebno ako smo poentu već mogli da shvatimo negde do polovine filma.

Elvis & Nixon

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Liza Johnson

scenario: Joey Sagal, Helena Sagal, Cary Elwes

uloge: Michael Shannon, Kevin Spacey, Alex Pettyfer, Johnny Knoxville, Colin Hanks, Evan Peters, Sky Ferreira, Tracy Letts, Ahna O’Reilly

Čini se da je “biopic” apsolutni klasik od žanra, postojan kroz decenije i posebno zgodan za sezonu nagrada. Ima to svojih razloga: poznati i uspešni nas zanimaju sami po sebi, bilo da uspostavljamo identifikaciju s njima ili ne, jednostavno su intrigantni. U ova postmoderna vremena kad svaka šuša može postati poznata samo zbog svoje poznatosti, bez nekog pokrića, materijala za filmovane biografije i autobiografije ima i više nego ikad.

 Inflacija poznatosti svugde oko nas dovodi do zasićenja i usled toga se u okviru žanra javljaju novi trendovi. Manje se snimaju biografski filmovi klasične strukture koji svoje subjekte prate kroz ceo život ili karijeru markirajući ključne momente. Savremeni biografski filmovi najčešće se pozicioniraju oko jednog događaja, aspekta karijere i ličnosti ili oko vrlo ograničenog vremenskog perioda u nečijem životu. To rešava problem površnosti koji često prati klasične zašećerene biografije velikana, ali se sa druge strane može utopiti u anegdotarnom, trivijalnom ili čak tračerskom. Elvis & Nixon nema samo jednu poznatu ličnost u fokusu jer tematizira neobičan susret jednog omraženog Predsednika i kičastog samozvanog Kralja u ne baš slavnom trenutku karijere između inicijalne i ponovne slave.

Susret se zaista dogodio i bio je značajan za obojicu, ali su detalji razgovora ostali tajni. Već je to bila tema na filmu i televiziji kao jedan od pop-kulturnih fenomena XX stoleća, ali u filmskoj verziji Lize Johnson je rekonstrukcija samog razgovora od sekundarnog značaja, dok je fokus na okolnostima kako je do toga uopšte došlo. Svako od učesnika, kao i od organizatora tog sastanka je imao svoje dobre razloge da do toga dođe, a dvojica ljudi koji, čini se, ne mogu biti dalje u svetonazorskom smislu, brzo su našla zajednički jezik i interes.

Zgrožen onime što vidi na televiziji u svom dvorcu, što će reći anti-ratnim, levičarskim, ljudsko-pravaškim i hippie-drogeraškim pokretima, Elvis (Shannon) odlučuje da uradi nešto. Smesta odlazi u Los Angeles po svog menadžera Jerryja (Pettyfer) i njegovog mamlaza Sonnyja (Knoxville), jer Kralj ne može sve (čitaj: ne može ništa) sam, u avionu nažvrlja pismo na nekoliko strana nudeći svoju saradnju i u ranim jutarnjim časovima se pojavljuje na kapiji Bele Kuće. Bio bi to tek još jedan ekscentrični ispad da se u Nixonovoj administraciji nisu našle mudre glave, Krogh (Hanks) i Chapin (Peters) koje su shvatile da bi to bio sjajan “publicity stunt” za najkonzervativnijeg od konzervativnih predsednika koji bi tako popravio svoju užasnu popularnost kod mlađih birača. Richard Nixon (Spacey) se ne može manje zanimati za susret sa nekim rockerom i boli ga dupe za popularnost kod mladih, ali Kraljeva svita i Predsednikovi aparatčici će pokušati sve da ga nagovore, ali u tome će uspeti tek kćerka koja želi Elvisov autogram...

 Susret deluje kao polomija od samog početka, Elvis namerno krši protokol i pokazuje ko je tu glavni, iako je njegov zahtev ridikulozan od početka. On, naime, želi da postane agent agencije za borbu protiv droge i pomogne špijunirajući i opanjkavajući kolege sa scene i više nego išta želi značku. On i inače skuplja počasne policijske značke, ponosan je na svoj vojni dosije i svugde hoda naoružan do zuba. Ironično, on se već tada ozbiljno tabletirao i deluzije veličine usled slave su već uzele maha. Nixon je želeo samo autogram i fotografiju.

Sam susret, ma koliko blesav bio, zauzima možda trećinu filma. Ostale dve trećine su pripreme u kojima vidimo unutarnju nesigurnost obojice aktera u kojoj je paradoksalno, onaj luđi ujedno i samosvesniji (Elvis daje komentare na svoj život, vašarsku pojavu koju dodatno devalviraju imitatori i obaveze slavnih prema javnosti), a onaj pokvareniji i lukaviji gubi kontrolu nad svojom karijerom. U pitanju je 1970. godina, pre afere Watergate, i Predsednik može ignorirati sve (što i čini), osim Kralja...

 I eto nama komičnog i simpatičnog, ali nipošto bezubog pogleda u jednu bizarnu epizodu iz američke istorije. Liza Johnson radi sa relativno solidnim scenariom koji oskudne podatke pokriva izmišljanjem detalja, sjajnom ekonomikom i rapidnim tempom. U njenoj režiji sa osećajem za ritam i detalj to sve deluje glatko, pitko i iskreno zabavno. Uostalom, sa iskustvom za mene izuzetno pozitivnog iznenađenja Hateship Loveship (2013), jednom od retko romantičnih i komičnih romantičnih komedija zasnovanim na zapletenim odnosima osebujnih likova, tako nešto smo i očekivali. Postupak oneobičenja je ovde sličan, dvojica centralnih likova su sami po sebi impozantni, dok su kod ostalih “docufiction” intervencije učinile svoje i napravile ih smešnijim i simpatičnijim nego što su zapravo bili. To važi za obe svite, čak i za Krogha i Chapina, kasnije osuđene za političke marifetluke. Zapravo, čak i jedini razumni u celoj toj priči, šef agencije za narkotike John Finlator (Letts) usled kontrasta sa ostalima u toj jednoj sceni koju ima komičan efekat.

Casting je izvrstan, iako ni Shannon ni Spacey ne bi bili prve asocijacije za svoje likove. Shannon ne imitira Elvisa, nego ga tumači poštujući kontekst situacije, na njegovom licu vidimo i umor, ali i agilnost da napravi nešto, makar šta. Shanon je studiozan glumac i to opet pokazuje u najboljem svetlu. Spacey kao Nixon je nešto logičniji izbor, posebno imajući u vidu House of Cards i Franka Underwooda, ali ovde se ne reciklira u tom smeru, iako bi mogao i prošlo bi mu. Takođe, ne imitira Nixona, nego mu učitava nekakvu ljudskost i iskreno uverenje ispod maske tvrdog političara.

 Zanimljivo je i pitanje distribucije. Znamo da se Netflix već uključio ne samo u direktnu distribuciju, nego i u produkciju, a čini se da je istim stopama krenuo i Amazon. Naravno, ovo nije njihova produkcija, ali je prvenac što se tiče globalne distribucije. Elvis & Nixon je nakon premijere na Tribeci skoro odmah, nakon izuzetno kratke bioskopske turneje, došao na Internet. Videćemo kako će se to razvijati u budućnosti. Ako im svi naslovi budu ovako kvalitetni i simpatični, za njih nema zime.

The Last Elvis / El Ultimo Elvis

2012.

režija: Armando Bo

scenario: Armando Bo, Nicolas Giacobone

uloge: John McInerny, Griselda Siciliani, Margarita Lopez

Kada kažemo “Elvis”, znamo na koga pomislimo, na onog momka koji je jako lepo pevao, plesao i svirao gitaru, koji je postao prva velika zvezda i “kralj” te nove muzike, kome je prvom nenormalna televizijska slava i bezobrazno velika lova udarila u glavu, čije je drogiranje postalo javni interes, koji je umro duboko nesrećan, sam i debeo, pretvorivši se u karikaturu samog sebe. Ali The Last Elvis se ne bavi biografskim podacima i kulturnim reperkusijama Elvisa Presleya. U stvari, bavi se, ali na jedan drugačiji način.

Naš Elvis nije baš pravi Elvis, nije mu ni fizički mnogo sličan. On je sasvim obični Carlos Gutierrez (McInerny) iz predgrađa Buenos Airesa, fabrički radnik, vlasnik stylish ali lagano raspalog velikog američkog automobila, nečiji bivši muž, nečiji otac i, najvažnije, imitator Elvisa. Ako ste mislili da je to samo američka bedastoća, grešite, ja sam jednog, doduše poprilično lošeg imitatora Elvisa gledao u Beogradu. Opsesija slavnima je globalna pošast. U filmu ćemo na sve strane viđati dvojnike poznatih, Gena Simmonsa tu, Barbru Straisand tamo, Johna Lenona i Fredija Mercurija negde drugde. Imitatori su industrija čak i u Argentini, ali su daleko od bilo kakvog glamura. Oni tezgare po rupama od barova, po staračkim domovima, u blesavim terminima i veći deo njihovog honorara pokupi agencija. Naš Elvis se prilično muči u životu.

Mada dobro, nije on baš normalan lik. Mislim, nije on neki poremećeni ludak, ali nije ni funkcionalan, a naročito nema baš jak osećaj za realnost. Zato ga je žena Alejandra (Siciliani) napustila, i zato nema baš dobar kontakt sa kćerkom koja se, naravno, zove Lisa Marie (Lopez). Negde duboko u sebi, naš Elvis se potpuno identifikovao sa pravim Elvisom, a to nije baš naročito zdravo. Istini za volju, naš Elvis apsolutno sjajno peva i oponaša Elvisovu rutinu i malo mu treba da bi bio srećan: pristojan lokal sa pristojnom opremom i nada da će ga platiti.

On će se naći u tako poznatom problemu kada ga strefi šok realnosti, kada njegova žena završi u bolnici, a kćerka u njegovoj skrbi. Tipovi kao što je on bi želeli da budu dobri očevi, ali ne mogu to da budu. Prosto, niti znaju da se izraze, niti vide realnost onako kako je mi ostali vidimo, niti znaju šta bi radili. Našem Elvisu moramo odati priznanje da makar pokušava, da se o maloj brine kako najbolje može i da je iskreno voli.

Taman kada pomislimo da smo u nekoj uvrnutoj priči o odrastanju tipa Somewhere, da će se neodrasli Elvis promeniti ili da će makar shvatiti da je svoj talenat, ma kako besmislen bio, potrošio na površinsku identifikaciju i ostale nebitne stvari, čeka nas iznenađenje i preokret. Reći ću samo da se film završava u Gracelandu.

Autor filma Armando Bo nije nepoznato ime. U svojoj zemlji je poznat kao predstavnik treće generacije glumačke i uopšte filmaške familije i producent reklama. Na globalnoj filmskoj sceni je poznatiji kao ko-scenarista za Innarituov Biutiful, kao i za novi film koji će se pojaviti ove godine. Bo definitivno zna šta radi sa svojim rediteljskim prvencem i ima potpunu kontrolu. Snimanje u realističkom duhu, praćenje dnevne i noćne rutine našeg Elvisa je tako znalački određeno da možemo pomisliti da je sve što vidimo istina. Iz kategorije “verovali ili ne”, ali ipak istina. I to važi čak i kad nas malo zeza i navlači. Ipak, njegov najgenijalniji potez je izbor glumca Johna McInernija za naslovnu ulogu. McInerny je zapravo Elvisov imitator, a ne glumac, i sve numere u filmu je otpevao sam. Ne znam kakav je privatno, koliki je njegov stepen identifikacije sa Elvisom, ali u ovom filmu McInerny na neki način igra samog sebe.

The Last Elvis je na momente spor, festivalski nategnut, pa i banalan film. Ali govori mnogo više od onoga što vidimo po slici i dijalogu. Tera na razmišljanje o ozbiljnim stvarima. Preispituje ne samo junakovo, nego i naše mentalno zdravlje. The Last Elvis se gleda tako da se ne skida pogled sa ekrana. The Last Elvis se sluša kao stara ploča. I konačno, The Last Elvis je više nego dobar film.