Priscilla

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iskreno rečeno, nisam fan Sofije Kopole i praktično od početka ne razumem famu koja se oko nje podiže. O značenjima koja se iz autobiografskih crtica dosta često učitavaju njenim stilski ispoliranim, ali sadržinski praznjikavim filmovima da i ne govorimo.

Jedno od popularnih viđenja njenog opusa je to da su svi njeni filmovi zapravo filmovi o nekoj vrsti zarobljeništva. U tiranskoj porodici (The Virgin Suicides). U krizi identiteta (Lost in Translation). U zlatnom kavezu (Marie Antoinette). U rascepu između različitih društvenih uloga (Somewhere). U paralelnom svetu imaginarnih života drugih, onih slavnih (The Bling Ring). U prostoru i vremenu (The Beguilled). A obilje autobiografskih elemenata golica maštu površnih gledatelja i kritičara da pomisle da se možda filmska autorica i sama oseća zarobljenom, možda baš zbog slavnog prezimena i očekivanja koja se pred njom postavljaju.

Možda je jedini izuzetak u karijeri Sofije Kopole njen poslednji, najlaganiji, najkompletniji i, čini se, najiskreniji film On the Rocks u kome je autorica konačno uspela održati stil i ispuniti ga supstancom (makar „dignutom“ iz centralnog dela opusa Vudija Alena), integritetom, stavom i iskrenim opaskama o generacijskom jazu koji pogađa i njujoršku višu srednju klasu. Činilo se tu da Kopola ima i šta da kaže i da zna kako to da kaže, pa je film ostavljao jak trenutni utisak, ali s tendencijom brzog „isparavanja“ iz sećanja.

Sada pred sobom, međutim, imamo povratak na staro i na „kanonsku“ Sofiju Kopolu koja bira heroinu iz stvarnog života i „sestrinski“ se identifikuje s njom. Ta heroina je Prisila Presli, supruga Elvisa Preslija i „kraljica rokenrola“, a paralela koja se sama nameće je jedna druga kraljica iz galerije Kopolinih heroina, Marija Antoaneta, pa se preklapa motiv zlatnog kaveza. Doduše, stvarni život se pobrinuo za nešto drugačiji zaplet i rasplet, pa Prisila nije završila obezglavljena u naletu narodnog krvožednog besa, nego se razvela i razvila sasvim solidnu poslovnu karijeru. Drugi film koji takođe treba imati u memoriji pre gledanja Priscille je Lurmanov Elvis čijoj mjuzikl-bajkovitosti i hrabro, a bez previše dokaza, izrečenim tezama Priscilla može poslužiti kao korektiv neke vrste.

Radnja filma razvučena je na 14 godina, od upoznavanja sanjive četrnaestogodišnje devojčice s idolom njene generacije pa do razvoda mlade žene zarobljene u zatvorenom i konstruisanom svetu od ruiniranog muža koji je u međuvremenu i sam postao svoj zatvorenik. Prisila i Elvis su se upoznali u Nemačkoj gde je on služio vojsku (ili se makar pretvarao da to čini u još jednom od PR-trikova), a ona je bila stacionirana sa svojom porodicom. Elvis je generalno želeo društvo devojaka iz Amerike, pa je angažovao drugog vojnika, Terija Vesta, zaduženog za organizaciju zabave u vojnoj bazi i njegovu ženu Kerol da mu biraju društvo. Isprva iznenađen Prisilinom mladošću (i zrelošću za te godine), Elvis se ponaša kao savršena kombinacija romantika i džentlmena, održavajući njihovu vezu isprva uglavnom platonskom.

Dok se njeni roditelji boje njegove slave i starosti (Elvis je od Prisile bio stariji punih 10 godina, što je poprilično velika stvar kada devojka još nije ni završila osnovnu školu), kao i toga da njihova kći ne skrene s pravog puta (škola i sve u tom stilu), Elvis ima načina da im se umili i da ih uveri da će se on lično pobrinuti da sve bude u redu jer su njegove namere prema Prisili časne. Iako je rastanak u Nemačkoj i duga pauza u komunikaciji njoj teže pala nego njemu, ona će oberučke prihvatiti njegovu ponudu da ga poseti na ranču Grejslend kod Memfisa i zapravo upozna svet u kojem se on kreće.

Ono što sledi dalje je selidba kod njega i ubacivanje u atipičnu ulogu koja joj je u toj podeli karata dodeljena. Bez obzira na njene želje, on je bio taj koji je sve kontrolisao. Seksa nije bilo (njenim potrebama uprkos), ali je bilo droge, izbora haljina i šminke (Elvis je imao čvrste stavove o ženskoj modi), njegovih opsesivnih faza koje su svi morali da slede, napisa u novinama o vezama sa glumačkim i muzičkim zvezdama poput En Margaret i Nensi Sinatre, drugih i sve žešćih nervoznih ispada, članova porodice zaduženih za pojedine sektore Elvisove poslovne imperije i konstantnog prisustva njegove isključivo muške „svite“ koja ga je pratila u stopu i s kojom se zabavljao. Prisilina uloga u tom svetu bila je da „održava vatru na ognjištu“ i sve vreme bude Elvisu na raspolaganju za razgovor ili za već neku drugu vrstu podrške.

Modernim rečnikom, ono što je ona preživela naziva se „gruming“, odnosno pripremanje mlade (ženske) osobe od strane starije (muške) na određene zadatke koje će ona izvršavati. „Gruming“ kao takav je forma psihološkog i emocionalnog zlostavljanja koje neretko ima i fizičku ili seksualnu komponentu. Moramo se složiti da je cela situacija oko Elvisa i njegovog okruženja od početka bila veštačka i neprirodna, konstruisana i kontrolisana iz jednog ili više izvora (kao glavni sumnjivac tu se nameće menadžer pukovnik Tom Parker kojeg, zanimljivo, u filmu niti vidimo, niti čujemo, ali zato saznajemo šta je on odlučio, rekao ili naredio), ali je pitanje koliko je Kopolina vizije toga istinita i u skladu s izvornom autobiografskom knjigom Elvis i ja koju je napisala sama Prisila Presli. Sudeći prema njenoj kasnijoj karijeri uglavnom vezanoj za upravljanje Elvisovim nasledstvom i nasleđem, kao i prema novinskim napisima u kojoj autorka knjige kritikuje režiserku i za pogrešno čitanje i za još štošta, o filmu Priscilla i njegovoj „ispravnosti“ će se još raspravljati.

Mnogo veći problem su, pak, neke druge, čisto filmske stvari koje Priscillu čine neprijatnim gledalačkim iskustvom, i to one dosadne sorte. Naravno, tu imamo petljanje s muzikom koja je malo Elvisova, a malo više nije i koja je dosta često izmiksana i premoderna u odnosu na ono što imamo prilike da vidimo na ekranu. Imamo i poigravanje s kolor-shemom u fotografiji Filipa Le Sura (snimio i poslednja dva autoričina filma) koje dosta brže izgubi značenje nego što ga uspostavi, te pokušaje da montažerke Sare Flek da ceo film malo odlepi od repetitivnosti na kojoj Kopola insistira, pokušavajući da baš kroz to „nabije“ poentu o Prisili Presli kao zarobljenoj i sistematski zlostavljanoj devojci / ženi, ako ničim drugim, onda dosadom i pretnjom da će biti proglašena za višak u životu čoveka kojeg voli.

I to je šteta, pre svega za glumce koji ovde izvode herojske poduhvate. Kejli Speni koja je do sada imala priliku da igra samo epizodne uloge ovde, najčešće u krupnim planovima, igra glavnu junakinju od doba kada je ona zanesena devojčica do perioda kada je razočarana žena, pritom prelazeći kroz svu silu emocija i transformacija. Ona zapravo komanduje na ekranu i našu pažnju usmerava na sebe. Od nje nešto iskusniji glumac Džejkob Elordi ulozi Elvisa Preslija prilazi na jedan nov način, bez imitacije i, što je najvažnije, nije mu problem prepustiti vođenje koleginici dok igra dominantnijeg partnera koji zapravo kontroliše vezu.

I u smislu režije, Sofia Kopola ima osećaja za dosetku i to joj povremeno polazi za rukom da pokaže, možda je najuspeliji momenat Prisilin izgled kada se vrati iz prve posete Grejslendu i reakcija njenih roditelja na promenu. Ali sve je toliko podređeno poentiranju do te mere da u blizu dva sata trajanja postaje skoro neizdrživo naporno, posebno ako smo poentu već mogli da shvatimo negde do polovine filma.

On the Rocks

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Sofia Coppola

uloge: Bill Murray, Rashida Jones, Marlon Wayans, Jessica Henwick, Jenny Slate

Ova godina bi mogla iz temelja promeniti način na koji gledamo filmove, posebno ako nismo privilegovani na osnovu toga da živimo u nekoj od najbogatijih zemalja zapadnog sveta. Šta god mi mislili o Sofiji Coppoli i njenom autorskom radu (»full disclosure«: nisam fan), njeno ime je veoma zvučno ne samo zbog plemenitog porekla, već i zbog dosadašnjeg opusa koji nije marginalan i neprimetan, naprotiv. Sad, kada film Sofije Coppole nakon festivalske premijere ima vrlo limitiranu ekspresnu bioskopsku distribuciju u par zemalja sveta, da bi nakon toga promptno završio na internetskim platformama, više ne možemo zatvarati oči pred činjenicom da Netflix, Amazon, Apple, Disney + i slični postaju primarni prikazivački kanali, te da bioskopi postaju nekakve elitne relikvije prošlih, boljih vremena.

Sa vedrije strane, uteha je da je On the Rocks sasvim dobar film i da je putem interneta, legalno i ilegalno, postao dostupan širem krugu ljudi, pa makar na malim ekranima. Autorica koja je do sada često imala želju da pokaže da nije zalutala u svet režije, pa je zbog toga povremeno ispadala i vulgarna sa svojim »style over substance« pristupom je sazrela dovoljno da promisli i formuliše šta želi reći (»substance«), da prihvati uticaje drugih, iskusnijih autora (»style«) i da to provuče kroz svoju, vrlo ličnu prizmu (karakter). On the Rocks je njen najkompletniji film.

Premisa deluje kao da je »dignuta« iz srednjeg perioda karijere Woodija Allena: kćerka puna sumnji i otac pun stava kreću na zajedničku avanturu ulicama New Yorka uprkos svojim različitim karakterima. U osnovi svega stoji drama o različitim životnim fazama i generacijskim i inim razlikama, začinjena komedijom karaktera i detektivskom avanturom. Preokupacije bračnim i porodičnim odnosima su i dalje tu kao u Coppolinim ranijim filmovima, a usput se vrlo diskretno provlači i odnos do slave, odnosno odrastanja u nečijoj senci.

Coppola vrlo elegantno otvara film scenama iz bračnog života na preskok. Muški glas iz »off-a« poručuje svojoj kćeri da će ona biti njegova i kada se uda, sledi venčanje, pa slika u kojoj jedno od supružnika čeka drugo da uđe u bazen na medenom mesecu, pa krupni kadar dečijih igračaka na podu. U životu ionako pamtimo samo neke slike i detalje, a vremenska petlja se sve više i više ubrzava kada u priču uđu i deca, pa bračni život postane porodični.

Neki bi rekli da Laura (Jones) u životu ima sve što joj treba: karijeru spisateljice, muža Deana (Wayans) koji je voli i dve preslatke kćeri sa kojima živi životom krupne buržoazije u New Yorku. Jedino što je možda ubiti u pojam je kolotečina i lenjost da završi knjigu za koju je uzela avans. Razlog zastoja u poslu i kreativne blokade može biti to što je mlađa kći u fazi u kojoj traži dosta majčine pažnje, ali Lauru zapravo više muče sumnje da je Dean vara i da je naprosto izgubio interes za nju. On je vlasnik »start-up« firme u filmskom biznisu koja je na rubu velikog uspeha i zbog posla dosta putuje po Evropi i Americi, a u stopu ga prati njegova asistentkinja Fiona (Henwick), izuzetno lepa nešto mlađa žena sa kojom je ovaj prilično blizak.

O svemu tome može da se poveri jedino prijateljici Vanessi (Slate), ali ona bi ionako samo pričala o sebi (Laura nije u stanju ni da je pozorno sasluša), tako da se sumnje samo gomilaju. Onda na scenu stupa Laurin otac Felix (Murray), galerista u penziji (koji još uvek tu i tamo nešto proda), bonvivan večito sa čašicom koktela u ruci i ženskaroš kome je flert prirodan način komunikacije. On je izuzetno simpatičan, ali je zapravo toksičan tip koji nijednu svoju vezu nije održao. Usput je jedan od onih sebičnih tipova sa jakom voljom i dovoljno inteligencije da vodu uvek okrene na svoju vodenicu. Iz tog razloga on doliva ulje na vatru Laurinih sumnji: njemu je dosadno i baš bi mu legla detektivska avantura praćenja nevernog muža po noćnom New Yorku kroz koju bi se njih dvoje mogli (ponovo) povezati...

Vrag je u dramaturškim detaljima i glatkom spoju filmske fantazije i realnosti. New York izgleda divno, kao sa neke razglednice iz prošlih vremena, ali i kao grad u kome se snovi ne moraju nužno ostvariti, odnosno da su se ostvarili onima koji su bili dovoljno privilegovani ili su imali dovoljno sreće. Milje je distinktivno buržoaski, ali se i tu generacijske razlike prelivaju na klasne: Felix ima crnu »mečku«, crvenu »alfu« kabriolet i vozača, Laura sama vodi svoju decu u vrtić i školu. Njih dvoje imaju i različite životne stavove u skladu sa generacijskim trendovima: on je džentlmen i zavodnik koji ima jasan stav šta priliči ženama, a šta muškarcima, a ona je »woke« progresistkinja u čijem stanu još uvek stoji zalepljena nalepnica iz kampanje Bernieja Sandersa iz 2016. godine. Oboje su, pak, razmaženi i cendravi na svoj način, pa se zajednička avantura sve više čini kao glupa ideja, premda na momente zabavna (recimo u onoj sceni u kojoj Felix šarmira policajce)

Vrednost filmu svakako dodaje savršen »casting« i gluma. Marlon Wayans je izrazito simpatičan u svojoj odsutnosti duhom, a njegov šeretski stav Coppola dodatno pocrtava detaljem da Laura gleda »stand-up« nastupe Chrisa Rocka. Rashida Jones kao Laura savršeno kanalizira rastrojstvo savremenih tridesetogodišnjaka, uspešnih, ostvarenih, ali umornih i nezadovoljnih toliko da su podložni tripovanju. Murray, kome je uloga kod Coppole u Lost in Translation opredelila kasniju karijeru, je izvrstan i naprosto blista iako uglavnom reciklira svoje manirizme. Ključna stvar tu je kalibracija (Murray ne preteruje i ne parodira samog sebe), ali i zajednička hemija koju ima sa Rashidom Jones, te trougao koji oni tvore sa autoricom. To ne treba da čudi, imajući u vidu da su u prošlosti zajedno radili na Netflixovom specijalnom projektu A Very Murray Christmas. Ovde su njih troje opet u top-formi i dovoljni su da On the Rocks, nekim klišeima i prigodnim rešenjima uprkos, bude vrlo dobar film.

The Bling Ring

2013.

scenario i režija: Sofia Coppola (prema članku iz časopisa Vanity Fair)

uloge: Catie Chang, Israel Broussard, Emma Watson, Claire Julien, Taissa Farmiga, Leslie Mann

Nešto ranije sam napravio prikaz filma Spring Breakers tu na blogu. U pitanju je posebno otrovna i savršeno aktuelna kritika distorziranosti američkog sna danas. The Bling Ring, najnoviji film hollywoodske princeze Sofije Coppole, bi morao biti isto to, ali nekako ne uspeva u tome. Prvi problem se da naslutiti na samom početku: umesto standardnog „based on a true story“ stoji „based on factual events“. Čini se kao puka logička začkoljica, ali nije: pojam „story“ označava priču, nešto sa strukturom, glavom, repom i porukom, „events“ su događaji. The Bling Ring niže događaje sa pseudo-neutralne tačke gledišta.

Znači, imamo jednog gay budućeg stilistu po imenu Mark (Broussard) i on je najviše u fokusu filma. Počinje sa tim da on dolazi u školu za pomalo nevaljalu bogatašku decu i tu upoznaje Rebecu (Chang), devojku sa čudnim hobijem koja „kokošari“ po komšijskim automobilima i kućama, vozika se okolo i skuplja novac i vredne stvari. Njih dvoje su, naravno, opsednuti celebrity kulturom i tako dobijaju ideju da provaljuju u kuće starleta, ne bi li iskusili njihov život, provirili u garderobe i sobe za zabavu, i možda drpili nekakav suvenir. Ubrzo im se priključuju Chloe (Julien), praznoglava plavušica željna uzbuđenja, Sam (Farmiga), hollywoodsko siroče i Nicki (Watson), tipičan produkt new age odgoja i preterane konzumacije tabloidne kulture. Film dalje ide po sistemu: provala, žurka, provala, žurka, provala, žurka, hapšenje, suđenje. Priča je ispričana iz perspektive flashbackova glavnih likova koji daju intervjue što policiji, što novinarima o svom čudnom i devijantnom ponašanju. Film obiluje igrarijama sa stilom, što pomalo guši. Originalna fotografija pokojnog Harrisa Savidesa je interesantna, originalna i smislena. Coppoline intervencije sa slikama sa facebooka i interneta generalno i statičnim scenama intervjua pomalo kvare originalni Savidesov ritam, iako bi u svakom drugom filmu bile savršeno opravdane. Sountrack je nafilan novijim hip-hop i RnB hitovima, što stil filma čini interesantnim.

Coppola nikada nije imala problema da demonstrira stil, svi njeni filmovi su trijumf stila nad supstancom. Nju uglavnom ne zanima naracija, nju zanima stanje duha njenih likova u trenutku rušenja njihovih mehura od sapunice. Ovde pomalo odstupa od toga, trudeći se da se prepusti naizgled čistoj naraciji, i da napravi igrani dokumentarac koji taksativno navodi događaje. Problem sa tim je odsustvo bilo kakvog akcenta, promene u tempu i posledično bilo kakvog autorskog stava. U takvom svetu, likovi filma deluju statično i plastično, nemamo skoro nikakav pogled u njihov unutarnji svet, ne vidimo skoro nikakvu motivaciju za njihove postupke, ne vidimo autorski stav o njima i njihovim akcijama. Naravno, niti vidimo ikakvu promenu njihove psihe, ma kako suptilna ona bila.

Sa takvim likovima, teško je moguće ostvariti dobre uloge. Nadolazeći glumci nisu pokazali ama baš ništa osim poziranja i izgovaranja rečenica, i to sve izgleda ležerno, ali bez ikakvog stava, bez ikakve poruke koju bi nam preneli. Emma Watson pokazuje malo više ličnosti, ali to je i normalno s obzirom na njenu dosadašnju karijeru, ali nema prostora i rediteljske podrške da se pokaže. Drugi problem sa njom je njen britanski akcenat koji izbija ispod površine i koji savršeno paše u atmosferi pitsburške više srednje klase (The Perks of Being a Wallflower), ali nikako ne ide sa californijskim okruženjem. Kad smo već kod The Perks of Being a Wallflower, mislim da je jedan teen film sasvim dovoljan za glumca / glumicu, a da sa više od toga on / ona rizikuje guranje u kalup iz koga nije baš lako izaći. Na stranu što je odrastanje / starenje surovo, rapidno i neminovno, pa Emma rizikuje da više neće moći da dobije pristojnu ulogu i sav njen talenat ode u zaborav u vidu televizijske, video, B ili pretenciozne indie produkcije. Bled utisak o glumačkim ostvarenjima ne popravlja ni Leslie Mann, redovna u komičnim ulogama, ovde u ulozi majke Emme Watson. Njen prikaz tragikomičnog New Age roditelja opsednutog instant-slavom je suviše jednodimenzionalan, predvidljiv i nerazvijen da bi bio zanimljiv na duži rok.

Sve u svemu, The Bling Ring je poprilično smućkaj-pa-prospi đubre od filma i jedna potencijalno zanimljiva priča sa potpuno pogrešnom izvedbom. Ništa bolje nisam ni očekivao od blazirane kćeri (nekada) velikog reditelja Francisa Forda Coppole, od cure koja je uvek bila neka vrsta hollywoodskog plemstva, koja se bavi ljudima u relativno luksuznoj izolaciji od realnog sveta (glumci, religiozni konzervativci, i jedna kraljica), a pritom ne shvata da je njena perspektiva slična perspektivi njenih likova, da ni ona ne zna šta bi radila u realnosti nakon celog života u hollywoodskoj kuli od slonovače. Ona tvrdoglavo insistira na autorstvu, a da pritom nema baš puno realnog pokrića za to.

Ok, đubre je, ali, ironično, isplati ga se pogledati, i to iz razloga voajerstva i cinizma, ako ste tome skloni. Ovo je film koji savršeno izvrgava ruglu sve te celebrity njuške „poznate zbog svoje poznatosti“ (citat Teofila Pančića), pušta nas da vidimo njihove domove, opsesije, njihovo odvratno ničim zasluženo bogatstvo i njihov neukus. Gledalac sa izgrađenim stavom (ili predrasudama) će između redova pročitati i glupost glavnih likova filma. Klinci su jedni od najglupljih i najbezobraznijih kriminalaca ikada. Da li bi se neko pri zdravoj pameti hvalio po facebooku sa plenom od krađe, i to krađe prilično unikatnih predmeta. E, da, dobar je i ako vam treba poneki modni savet, ali to je to.