On the Rocks

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Sofia Coppola

uloge: Bill Murray, Rashida Jones, Marlon Wayans, Jessica Henwick, Jenny Slate

Ova godina bi mogla iz temelja promeniti način na koji gledamo filmove, posebno ako nismo privilegovani na osnovu toga da živimo u nekoj od najbogatijih zemalja zapadnog sveta. Šta god mi mislili o Sofiji Coppoli i njenom autorskom radu (»full disclosure«: nisam fan), njeno ime je veoma zvučno ne samo zbog plemenitog porekla, već i zbog dosadašnjeg opusa koji nije marginalan i neprimetan, naprotiv. Sad, kada film Sofije Coppole nakon festivalske premijere ima vrlo limitiranu ekspresnu bioskopsku distribuciju u par zemalja sveta, da bi nakon toga promptno završio na internetskim platformama, više ne možemo zatvarati oči pred činjenicom da Netflix, Amazon, Apple, Disney + i slični postaju primarni prikazivački kanali, te da bioskopi postaju nekakve elitne relikvije prošlih, boljih vremena.

Sa vedrije strane, uteha je da je On the Rocks sasvim dobar film i da je putem interneta, legalno i ilegalno, postao dostupan širem krugu ljudi, pa makar na malim ekranima. Autorica koja je do sada često imala želju da pokaže da nije zalutala u svet režije, pa je zbog toga povremeno ispadala i vulgarna sa svojim »style over substance« pristupom je sazrela dovoljno da promisli i formuliše šta želi reći (»substance«), da prihvati uticaje drugih, iskusnijih autora (»style«) i da to provuče kroz svoju, vrlo ličnu prizmu (karakter). On the Rocks je njen najkompletniji film.

Premisa deluje kao da je »dignuta« iz srednjeg perioda karijere Woodija Allena: kćerka puna sumnji i otac pun stava kreću na zajedničku avanturu ulicama New Yorka uprkos svojim različitim karakterima. U osnovi svega stoji drama o različitim životnim fazama i generacijskim i inim razlikama, začinjena komedijom karaktera i detektivskom avanturom. Preokupacije bračnim i porodičnim odnosima su i dalje tu kao u Coppolinim ranijim filmovima, a usput se vrlo diskretno provlači i odnos do slave, odnosno odrastanja u nečijoj senci.

Coppola vrlo elegantno otvara film scenama iz bračnog života na preskok. Muški glas iz »off-a« poručuje svojoj kćeri da će ona biti njegova i kada se uda, sledi venčanje, pa slika u kojoj jedno od supružnika čeka drugo da uđe u bazen na medenom mesecu, pa krupni kadar dečijih igračaka na podu. U životu ionako pamtimo samo neke slike i detalje, a vremenska petlja se sve više i više ubrzava kada u priču uđu i deca, pa bračni život postane porodični.

Neki bi rekli da Laura (Jones) u životu ima sve što joj treba: karijeru spisateljice, muža Deana (Wayans) koji je voli i dve preslatke kćeri sa kojima živi životom krupne buržoazije u New Yorku. Jedino što je možda ubiti u pojam je kolotečina i lenjost da završi knjigu za koju je uzela avans. Razlog zastoja u poslu i kreativne blokade može biti to što je mlađa kći u fazi u kojoj traži dosta majčine pažnje, ali Lauru zapravo više muče sumnje da je Dean vara i da je naprosto izgubio interes za nju. On je vlasnik »start-up« firme u filmskom biznisu koja je na rubu velikog uspeha i zbog posla dosta putuje po Evropi i Americi, a u stopu ga prati njegova asistentkinja Fiona (Henwick), izuzetno lepa nešto mlađa žena sa kojom je ovaj prilično blizak.

O svemu tome može da se poveri jedino prijateljici Vanessi (Slate), ali ona bi ionako samo pričala o sebi (Laura nije u stanju ni da je pozorno sasluša), tako da se sumnje samo gomilaju. Onda na scenu stupa Laurin otac Felix (Murray), galerista u penziji (koji još uvek tu i tamo nešto proda), bonvivan večito sa čašicom koktela u ruci i ženskaroš kome je flert prirodan način komunikacije. On je izuzetno simpatičan, ali je zapravo toksičan tip koji nijednu svoju vezu nije održao. Usput je jedan od onih sebičnih tipova sa jakom voljom i dovoljno inteligencije da vodu uvek okrene na svoju vodenicu. Iz tog razloga on doliva ulje na vatru Laurinih sumnji: njemu je dosadno i baš bi mu legla detektivska avantura praćenja nevernog muža po noćnom New Yorku kroz koju bi se njih dvoje mogli (ponovo) povezati...

Vrag je u dramaturškim detaljima i glatkom spoju filmske fantazije i realnosti. New York izgleda divno, kao sa neke razglednice iz prošlih vremena, ali i kao grad u kome se snovi ne moraju nužno ostvariti, odnosno da su se ostvarili onima koji su bili dovoljno privilegovani ili su imali dovoljno sreće. Milje je distinktivno buržoaski, ali se i tu generacijske razlike prelivaju na klasne: Felix ima crnu »mečku«, crvenu »alfu« kabriolet i vozača, Laura sama vodi svoju decu u vrtić i školu. Njih dvoje imaju i različite životne stavove u skladu sa generacijskim trendovima: on je džentlmen i zavodnik koji ima jasan stav šta priliči ženama, a šta muškarcima, a ona je »woke« progresistkinja u čijem stanu još uvek stoji zalepljena nalepnica iz kampanje Bernieja Sandersa iz 2016. godine. Oboje su, pak, razmaženi i cendravi na svoj način, pa se zajednička avantura sve više čini kao glupa ideja, premda na momente zabavna (recimo u onoj sceni u kojoj Felix šarmira policajce)

Vrednost filmu svakako dodaje savršen »casting« i gluma. Marlon Wayans je izrazito simpatičan u svojoj odsutnosti duhom, a njegov šeretski stav Coppola dodatno pocrtava detaljem da Laura gleda »stand-up« nastupe Chrisa Rocka. Rashida Jones kao Laura savršeno kanalizira rastrojstvo savremenih tridesetogodišnjaka, uspešnih, ostvarenih, ali umornih i nezadovoljnih toliko da su podložni tripovanju. Murray, kome je uloga kod Coppole u Lost in Translation opredelila kasniju karijeru, je izvrstan i naprosto blista iako uglavnom reciklira svoje manirizme. Ključna stvar tu je kalibracija (Murray ne preteruje i ne parodira samog sebe), ali i zajednička hemija koju ima sa Rashidom Jones, te trougao koji oni tvore sa autoricom. To ne treba da čudi, imajući u vidu da su u prošlosti zajedno radili na Netflixovom specijalnom projektu A Very Murray Christmas. Ovde su njih troje opet u top-formi i dovoljni su da On the Rocks, nekim klišeima i prigodnim rešenjima uprkos, bude vrlo dobar film.