Gaza mon amour

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Arab Nasser, Tarzan Nasser

uloge: Salim Dau, Hiam Abbass, Maisa Ebd Elhadi

Činjenica da se bliskoistočni filmovi u poslednje vreme često »voze« na talasu »mizerabilizma«, kao i naslov novog filma braće Nasser koji je parafraza ultimativnog anti-ratnog klasika Hiroshima mon amour mogu potencijalnog gledaoca odvesti na krivi trag da se ovde radi o nekakvoj tragediji. Vrlo ozbiljna situacija je u pozadini, i ona povremeno poprima apsurdno-komične oblike, ali se braća u svom filmu zapravo dosta više bave kolektivnom psihom, ili čak kolektivnom psihozom, uslovljenom životom u konstantnom vanrednom stanju.

I ova se godina može smatrati svojevrsnim vanrednim stanjem, posebno u pogledu festivalskog života, ali čini se da je Gaza mon amour uhvatila dovoljno »vetra normalnosti« da već u kratkom periodu obiđe brojne festivale nakon premijere u venecijanskom programu Horizonti i u Torontu, te da putem »ubere« poneku nagradu i palestinsku nacionalnu kandidaturu za Oscare 2021. U naše krajeve Gaza mon amour dolazi u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala koji se ove godine odvija u virtuelnom obliku.

Junak filma je Issa (Dau), 60-godišnji ribar koji ulov prodaje na pijaci i neženja. On svojim životom nije naročito zadovoljan, ali je, čini se, pomiren sa sudbinom i ne žali se. Dok ga okolina gleda sa laganim neodobravanjem kao nekoga ko se izvukao »viška odgovornosti«, u smislu da nije zasnovao porodicu o kojoj se treba brinuti u turbulentna vremena u večito turbulentnim krajevima, on gura svoje, od uzbune do uzbune. Jedina osoba koja koliko-toliko privlači njegovu pažnju je Siham (Abbass), njegova suseda na pijaci koja ima krojačku radnju. Dok Issa skuplja hrabrosti da joj priđe, ona takođe vodi svoj mali život koji podrazumeva i odraslu kći Leilu (Ebd Elhadi) kojoj je, kao i većini njene generacije, pun kufer tradicionalnog života i preživljavanja i zato se na svakom koraku buni.

Dok svi žive u strahu od nove izraelske ofanzive ili unutarnjih političkih previranja, a mladi gledaju na sve načine da pobegnu prema Evropi, Issa uspeva da »upeca« nešto neverovatno: antičku statuu Apolona. Uveren da će mu upravo ona promeniti život, on se konačno odvaži da priđe Siham. Sa druge strane, on vrlo brzo upada u jednu posve novu i neočekivanu nevolju: sa lokalnim vlastima iz redova Hamasa i njihovim organima reda. Razlog je upravo statua: nije da »Hamasovci« znaju šta bi sa njom, ali ona kod Isse ne može ostati.

Ponešto tipičnog iz bliskoistočne kinematografije ostalo je i u filmu braće Nasser. Pre svega relativna nedogađajnost, odnosno ređanje događaja niskog intenziteta bez previše dinamičkih akcenata. Karakterizacija je takođe sporna, likovi ostaju relativno nerazvijeni u svojoj »običnosti«, što otežava posao glumcima koji svejedno uspevaju da im utisnu nekakav lični pečat. Konačno, iz ugla evropskog gledaoca koji Gazu poznaje najviše u svetlu unutrašnjih konflikata i konflikta sa Izraelom, ceo taj aspekt deluje kao da je, slučajno ili namerno, zanemaren ili gurnut u stranu.

Opet, apsurd situacije pogoduje humoru niskog registra, pomalo »deadpan« stila koji se na apsurdu gradi. Dok je romansa između dvoje protagonista u »kreni-stani« režimu kao i ostatak života u pojasu Gaze, kroz te minijature se sjajno ocrtava životni stil uslovljen različitim pritiscima i stresovima. Braća Nasser se u tome vode različitim inostranim uticajima, a najočitiji su odjeci Jima Jarmuscha i braće Kaurismäki, više Akija nego Mike, posebno u insistiranju na dobroti i čak određenoj lepoti u nevolji i apsurdu. Gaza mon amour tako predstavlja jednu novu, reklo bi se upadljivo običnu sliku palestinske realnosti, a braća Nasser možda poete jednog novog talasa u bliskoistočnoj kinematografiji.