Perfect 10

 kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Eva Riley

uloge: Frankie Box, Alfie Deegan, Sharlene Whyte, William Ash, Billy Mogford

Perfect 10, nedavno prikazan na Zagreb Film Festivalu u programu Velikih 5 posvećenom najvećim evropskim kinematografijama, debitantsko je dugometražno ostvarenje britanske nadolazeće autorice Eve Riley. Je li to zaista najbolji proizvod koji dolazi iz područja britanske kinematografije u poslednjih godinu dana? Možda i nije, ali svakako spada u red boljih i zavređuje pažnju globalne publike kao izuzetno siguran debi i signal ljubiteljima filma da na svoj popis dodaju još jedno ime za praćenje.

Na prvi pogled, čini se da se Perfect 10 u potpunosti oslanja na postulate dva podžanra, jednog globalnog (»coming of age«, odnosno drame o odrastanju) i jednog tipično britanskog (»kitchen sink«, odnosno socijalne drame), ali je Eva Riley zapravo dosta više zainteresovana za porodične odnose i to kako iznenadne promene u dinamici utiču na razvoj individue. U tome se oslanja na naturalizam u vizuelnom identitetu, dijalogu i glumi, sve pakujući u kompaktni format od 80-ak minuta.

Naša junakinja je četrnaestogodišnja Leigh (izvrsna debitantkinja Frankie Box), devojka koja se od smrti svoje majke posvetila ritmičkoj gimnastici. Njen »rejting« među drugaricama iz kluba nije baš najsjajniji, zbog svog socijalnog statusa je na meti svoji više »posh« rivalki, ali se makar njena instruktorka Gemma (Whyte) zauzima za nju na strog, ali pravedan, gotovo roditeljski način. Od nje svakako dobija više pažnje nego od oca Roba (Ash) koji sastavlja kraj sa krajem i zapravo nema talenta za komunikaciju i emotivni odnos sa svojim najbližima.

Leighin svet će se promeniti iz korena kada u njen život uđe njen stariji polubrat Joe (Alfie Deegan, takođe odličan). Joe je »plod« očeve vanbračne romanse, njegova majka ga je upravo isterala iz kuće, a otac ga je nevoljno primio pod svoj krov. Odnos između brata i sestre je u početku pun nepoverenja, što je i logično kao posledica iznenađenja, a Joe se na prvi pogled čini kao tipična baraba koja nameće svoju volju u kući i pravi žurke za svoje buđave ortake. Ispostavlja se da je on ipak simpatična baraba, i to baš onakva kakva je Leigh potrebna. Joe je neposredan i spreman da pruži emocionalnu podršku i pomogne joj u odrastanju. To, naravno, ne znači da je Joe oličenje mudrosti, a njegova lojalnost lokalnom »wannabe« krimosu (Mogford) dovešće i njega i njegovu sestru u nevolju.

U centru autoričine pažnje ipak stoji odnos između brata i sestre, nekada ljutit, nekada nežan, ali po pravilu konfuzan i podložan promenama emocionalnog registra za 180 stepeni u roku od sekunde. Upravo je konfuzija, pre svega iz Leighine perspektive, tu ključna i svojevrstan faktor rizika za nju. Frankie Box to igra sa prirodnošću naturščika, ali i sa sigurnošću rođene glumice, a takav talenat se doista retko viđa. Deegan je u stopu prati na vrlo ležeran i relaksiran način, zapravo kanalizirajući energiju omladinske izgubljenosti i lutanja.

Sve ostalo je pozadina, od muzike, okupljanja na moto-stazi i divljanja s motorima, pa do šireg predgradskog (ili bolje, prigradskog) miljea. Eva Riley i tom aspektu posvećuje dužnu pažnju u najboljem britanskom, nepretencioznom maniru: sve je skladno i sve se uklapa, ništa ne štrči i ne ubiraju se laki poeni na »velikim životnim istinama«. Kada se crta podvuče, Perfect 10 možda nije za »čistu desetku«, ponegde ostaje tipiziran, a ponegde nedorečen, ali je reč o prilično dobrom debitantskom ostvarenju.