The Room

 kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Christian Volckman

scenario: Christian Volckman, Eric Forestier, Gaia Guasti, Sabrina Karine, Vincent Ravalec
uloge: Olga Kurylenko, Kevin Janssens, John Flanders, Joshua Wilson, Francis Chapman

Ime je znak. Kada film deli naslov sa kultnim trash klasikom (naravno, onim po scenariju, u produkciji i režiji Tommyja Wiseaua gde dotični amater igra i glavnu ulogu) poznatim po svojoj »lošosti« i nekoherentnosti, to bi trebalo da služi kao upozorenje. Ali siromaštvo kino-repertoara je učinilo svoje, očajnička vremena, očajničke mere i sve u tom smislu. Trebalo bi, međutim, odmah na početku reći da je »lošost« natprirodnog trilera / »light« horora Christiana Volckmana pod nazivom The Room sasvim drugačije sorte nego kod Wiseauovog filma i više se svodi na bujicu nepovezanih ideja od kojih neke same po sebi čak i nisu loše. U smislu budućeg kultnog statusa, sigurno je da ga Volckmanov The Room neće dostići: neke drugačije godine ovakav bi film izleteo direktno na video-platformama.

Prvi kliše na kojem Volckman, skupa sa svojim ko-scenaristom Ericom Forestierom i armijom saradnika, gradi film je dobro poznata (ukleta) kuća na osami u koju se useljava naš glavni par. Belgijski glumac Kevin Jannsens (Revenge, Patrick, The Ardennes) igra slikara Matta a bivša »Bond-devojka« Olga Kurylenko koja je karijeru uglavnom gradila na ulogama u akcijadama njegovu suprugu Kate, »freelance« prevoditeljicu literature. Kuća u koju se useljavaju je velika i stara, pomalo derutna, ali ni po čemu sumnjiva dok ne otkriju prastaru električnu instalaciju u podrumu, nakon čega će im električar reći da se u kući decenijama ranije dogodilo monstruozno ubistvo. Bezimeni ubica (John Flanders) je u ludnici i kaže da ga je soba na to naterala.

Dakle, eto nas kod sobe sakrivene izza debelog sloja tapeta i debelih vrata koja se otvaraju neobičnim ključem. Ta soba onome ko je u njoj ispunjava želje: Matt će tako poželeti originalne slike velikih majstora od Da Vincija do Van Gogha, Kate lovu i nakit. Ono što, pak, Kate najviše želi je da dobije dete, ali jedna je stvar od sobe tražiti pečenu ćurku, bocu viskija ili milion dolara, a drugu živo biće. Tu dolazimo do najzanimljivijeg koncepta u scenariju: kada »stvar« stvorena u sobi napusti kuću, ona u kratkom vremenskom rasponu stari dok se ne pretvori u prašinu.

Opet, lako za »spaljenu« lovu ili izgubljenu ogrlicu, ali živi produkt sobe Shane će u roku od par minuta od bebe postati dečak predškolskog uzrasta (Joshua Wilson), a nakon drugog izleta van kuće i tinejdžer (Francis Chapman) sklon manipulaciji i pobuni. Izlaz iz situacije, naravno, postoji, ali iz kuće ne mogu izaći živi i »kreatori« i figura koju su stvorili...

Osnovni koncept, ma koliko se vodio klasičnim geslom »pazi šta želiš, možda ti se i ostvari«, ipak deluje sveže, a solidan dizajn lokacija u tome svakako pomaže. Problem je, međutim, što se Volckman i ekipa bespotrebno poštapaju izrabljenim aparatima zapleta, poput ubistva u prošlosti, ubice u ludnici i dinamike sukoba u braku koju vode različita viđenja pojmova i postupaka. Stvari se zanatski i tehnički donekle popravljaju u vrtoglavoj završnici koja funkcioniše po nekoj internoj logici, ali to nije neka naročita uteha nakon više od sat vremena filma.

Najveći problem je to da likovi deluju anemično i bez karaktera, što glumcima dosta otežava posao, pa se čini da Janssens i Kurylenko zapravo »nabadaju« registar emocija, pak kada pogode – pogode, što se retko dešava. Dečak Joshua Wilson i mladi glumac Francis Chapman još su i najbolji »casting« izbori jer makar kanaliziraju prikladnu jezivost, ali to je otprilike to. Što se samog koncepta strave tiče, teško da će The Room ijednog ozbiljnog poklonika horor-žanra uplašiti, a filozofa naterati na razmišljanje svojim površnim pristupom i »telefoniranim« obratima.

Francuski reditelj Christian Volckman je skrenuo pažnju na sebe »motion capture« animacijom u boji crnog tuša pod nazivom Renaissance (2006), toliko da u oči upada pauza u smislu režije dugometražnog filma od 13 godina. Volckman je u međuvremenu režirao spotove za ZAZ i kratke video-radove. The Room tu pauzu ničim ne opravdava.