The Crime Is Mine / Mon crime

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dve stvari su u životu sigurne: na kraju istog dolazi smrt, a pre nego što ona dođe, možemo se pouzdati da će na Festu zaigrati film Fransoa Ozona. Za razliku od ovog prvog, ovo drugo može da bude zanimljivo i zabavno. Zapravo, uglavnom i jeste.

Ozon ima impozantnu „kilometražu“ od 46 naslova u dugom i kratkom metru od 1988. godine naovamo, a u poslednjih dvadesetak godina izbacuje u proseku po jedan dugometražni film godišnje. Njihov kvalitet doduše varira, ali najčešće od solidnog do impozantnog, uz vrlo malo očitih promašaja. Ozon je versatilan, sa posebnim osećajem za meta-nivo, reference na autore-majstore i inovaciju žanra.

Ipak, ovogodišnji Ozonov „festovski“ film koji je dotični i otvorio, The Crime Is Mine, ipak je poprilično iznenađenje i ekskluziva, iz dva razloga. Prvo, na najstariji beogradski filmski festival dolazi prilično rano na festivalskoj turneji i drugo, Ozon ovog puta radi s mešanom postavom velikih, oprobanih glumačkih zvezda i onih mladih i nadolazećih u kostimiranom miksu žanrova krimića, romantične i „skrubol“ komedije, te melodrame koji su „iskočili“ u klasičnom periodu, 30-ih godina prošlog veka.

Glumica Madlen (Nadia Tereškjevič) i advokatica Polin (Rebeka Marder) jednako su neuspešne po pitanju svojih karijera. Žive zajedno u šugavom stanu i čak im odatle preti izbacivanje zbog duga za kiriju. Madlen, doduše, ima malo više sreće u ljubavi, budući da se viđa s Andreom (Eduar Sulpis), potencijalnim naslednikom unosnog biznisa s auto-gumama, ali i ta sreća će joj okrenuti leđa kada njen voljeni bude pritisnut da se oženi miraždžikom.

Ono što isprva deluje kao najveći u nizu malera za Madlen, kada se nađe optužena za ubistvo producenta s kojim se na dan ubistva sastala i rastala u veoma neprijatnoj situaciji prvo nepristojne ponude, a onda i seksualnog napada, okrenuće se njima u korist. Dok policija i pravosuđe gledaju da reše slučaj što pre, Madlen kao optuženica i Polin kao njena advokatica će ponuditi scenario nužne odbrane uz priznanje zločina koji Madlen nije počinila, pa će obe dobiti priliku da zablistaju u svojim „ulogama“ i u sudnici.

Pozitivan ishod suđenja će im obema doneti zvezdanu slavu, ali problem nastaje kada na scenu stupi žena koja je ljigavog producenta zaista ubila, Odet Šumet (jedna i jedina Izabel Iper), propala glumica nemih filmova koja nije preživela tranziciju na zvučne, pa poželeli malo njihove slave i naročito novca. U „mnogouglu“ različitih pozicija i interesa koji nastaje, a u kojem se pored navedenih pojavljuju i korumpirani istražni sudija (Fabris Lučini), i preduzetnik, zajednički prijatelj njega i pokojnog producenta (Dani Bun) i Andre i njegov otac (Andre Dusolije) i ambiciozni trać-novinar (Feliks Lefevr), a u drugim pod-zapletima i brojni drugi, naše dve protagonistkinje moraju da se snađu i „slože priču“ koja će odgovarati svima.

Možda više nego ikada ranije, Ozon žonglira sa dosta faktora (narativnih, glumačkih, žanrovskih, referencijalnih i drugih) i sve uspeva da ukomponuje u film intenzivnog tempa, upadljivih vizuala i oštrih obrta koji pritom nije ni najmanje nekoherentan. Čak su i kodovi i reference koje Ozon upotrebljava (primera radi, činjenica da protagonistkinje gledaju film Bad Seed Bilija Vajldera u bioskopu) relativno shvatljive i gledaocima koji nemaju enciklopedijsko znanje filmske istorije, dok je vizuelni plan filma izuzetno bogat i razigran, zahvaljujući fotografiji Manuela Dakosa koji sjajno hvata periodne detalje u scenografiji i kostimu.

Glumci, osim dveju glavnih glumica, uglavnom imaju minutažom male uloge, ali je scenario koji Ozon su-potpisuje sa Filipom Pjacom, a po motivima drame Žorža Bera i Luja Vernuja, svima njima nudi dovoljno mesa u dijalozima, te priliku za širokopoteznu fizičku glumu. Nadia Tereškjevič i Rebeka Marder koje još uvek nisu dostigle zvezdani status možda to uspeju s ovim filmom jer je njihova zajednička, partnerska hemija strašna i prenosi se na ostatak postave. Iskusniji glumci i glumice imaju priliku da zaigraju u višem registru, ali su, pod Ozonovom rediteljskom palicom, dovoljno obzirni prema njima dvema.

Povrh toga i poigravanja s formama iz perioda koji film portretira (naslovne strane bulevarske štampe, filmski žurnali, zatamnjenja prema jednoj tački i jednom detalju na ekranu), Ozon uspeva da povuče paralele i sa današnjim vremenima. U tekst filma ubacuje teme položaja žene u društvu, muških prava i privilegija, razlika u dostupnosti i plaćenosti poslova, podvlačeći kako se situacija nije puno promenila od 1935. godine do dana današnjeg. Jedini problem s filmom, ako se to tako može nazvati, je taj da može biti previše bogat i previše intenzivan za samo jedno gledanje.

Summer of 85 /Été 85

 kritika objavljena na XXZ

scenario i režija: François Ozon (prema romanu Dance on My Grave Aidana Chambersa)

uloge: Félix Lefevbre, Benjamin Voisin, Philippine Velge, Valeria Bruni Tedeschi, Melvil Poupaud, Isabelle Nanty, Laurent Fernandez, Aurore Broutin

Ah, ta leta 80-ih, sa uskim majicama ili raskopčanim košuljama, izbledelim farmerkama i laganom, ponekad tupom, ponekad setnom, a ponekad i mračnom muzikom u kojoj su se kovale prve, formativne ljubavi. O tom l(j)etu ’85. pevali su već Pipsi, a sada je i plodni francuski filmski stvaralac François Ozon snimio svoju filmsku verziju spajajući prelomni »young adult« roman Aidana Chambersa iz 1982. godine sa jednim svojim starim scenariom nastalim po uzoru na američke »coming of age« klasike tipa Stand By Me. Senzibiliteti i afiniteti Pipsa i Ozona su svakako različiti, pa su različiti i krajnji proizvodi, ali nešto od tog neopisivog duha 80-ih prisutno je i na jednom i na drugom mestu, makar kao nostalgična emocija.

Summer of 85 jedan je od onih filmova kojima je etiketa Cannes 2020 dobro došla, bez obzira na otkazivanje festivala ili možda baš zbog toga, a u bioskopsku distribuciju je ušao u letnjoj shemi, daleko pre festivalske premijere u San Sebastianu gde je osam godina ranije još jedan Ozonov film o odrastanju, In the House, nagrađen Zlatnom školjkom. Pojavljivanje filma i kritika za njega u bioskopima i skupljanje prvih kritika van festivalske gungule je makar uticalo na to da se ne ispaljuju prvoloptaška i površna poređenja sa dobrim, ali precenjenim Call Me By Your Name Luce Guadagnina nastala na osnovu sličnog vremenskog okvira i donekle slične tematike romanse dvojice mladića jednog »bezbrižnog« leta. Ozon, naravno, ne bi bio Ozon kada i u nešto takvo ne bi ubacio neočekivani pripovedački okvir i dozu mraka i misterije.

Film počinje hapšenjem Alexa (Lefevbre) pod sumnjom za ubistvo njegovog druga Davida Gormana, čime se veći deo radnje seli u flashback. Alex, pravim imenom Alexis, momak je iz radničkog miljea koji je relativna pridošlica u primorski gradić u Normandiji. On nema puno prijatelja, a omiljena zabava mu je jedrenje na barci koju pozajmljuje od jednog poznanika. Jednom prilikom će ga oluja uhvatiti na pučini, brodić će se prevrnuti, a u spas će mu sa svojim brodom doći upravo David (Voisin), dve godine stariji, za glavu viši momak koji jedri na profesionalnom nivou, vozi motor, a dane provodi između prostrane kuće u kojoj živi s majkom (Bruni Tedeschi) i njene radnje s plažnom odećom i potrepštinama.

Za Alexa, David je prijatelj o kakvom je oduvek maštao i njih dvojica ubrzo postaju nešto više od prijatelja (reč »ljubavnici« nigde se spominje, sasvim u duhu vremena). Njih dvojica sklapaju »amour fou« pakt o tome da preživeli mora zaplesati na grobu onome ko prvi od njih umre. Alex počinje da radi u Davidovoj radnji i sve se čini idilično, sve dok se David ne ispostavi kao serijski zavodnik kome pol osobe ne znači previše, što demonstrira spetljavajući se sa njihovom zajedničkom prijateljicom Kate (Velge), Engleskinjom koja je došla u Normandiju da radi kao dadilja i nauči jezik. Izbija svađa između mladića, Alex razbija ogledalo u Davidovoj radnji, a ovaj seda na motor i doživljava nesreću.

Da ne bi otišao u zatvor, zbog ubistva ili makar zbog skrnavljenja groba, David mora da izloži svoj slučaj do u detalje, a da ti škakljivi detalji ne dođu do njegovih konzervaticnih roditelja. Njegov slučaj vodi dobronamerna, ali pomalo kruta socijalna radnica (Broutin), a pomoć da se izrazi mu pruža njegov profesor književnosti Lefevre (ovde sa »Borat« frizurom i brkovima neprepoznatljivi Ozonov stalni glumac Melvil Poupaud) koji misli da će Alex tako dodatno razviti svoj literarni talenat.

Ton filma je pomalo nekonzistentan, a dvostruki okvir krimi-misterije i bildungs-romana sa Alexom kao nepouzdanim naratorom pomalo nezgrapan. Ozon je sličan štos izveo, dosta uspešnije, sa In the House, ali ni ovde to nije nepremostiv problem. Ozon se ponovo bavi svojim standardnim preokupacijama: odrastanjem i emocijama mladih ljudi koje se često vratolomno okreću (isto važi i za odrasle, makar za Davidovu majku za koju je Valeria Bruni Tedeschi tipičan, ali efektan izbor), nesporazumima koji eskaliraju do misterije, krivicom i žalovanjem, kao i socijalnim pejzažom koji iz pozadine diktira odnose među ljudima. Ta tonalna nekonzistentnost stavlja glumce pod pritisak, ali oni makar mogu da se oslone na Ozonovo vođenje.

Vizuelno, Summer of 85 je prava poslastica u čemu veliku ulogu igra i fotografija na super-16 filmsku traku koju potpisuje Hichame Alaouie, čime se dodatno pojačava mekoća, toplina i utisak »letnje« osunčanosti i »ispranosti« boja. Izbor muzike koja se čuje u pozadini i koja se koristi kao komentar neke vrste, od otvaranja sa The Cure, preko Bananaraminog hita u diskoteci do hita Roda Stewarta Sailing koji služi kao neka tema za ceo film, takođe je na mestu i izvrsno »hvata« esenciju života mladih ljudi 80-ih i Ozonove nostalgije za vlastitom mladošću.

Pa ipak, Summer of 85 je u velikoj meri Ozonova posveta samom sebi i on je u tome prilično besraman, toliko da čak eksplicitno »slika« poster za jedan od svojih filmova sa sve pohvalama ispisanim na njemu gde ga porede s Almodóvarom, Rohmerom i Hitchcockom. Takođe, ovo je i posveta njegovoj celokupnoj karijeri, od ranih radova, kratkometražnih i ranih dugometražnih, u kojima je »queer« ugao bio izraženiji (čemu se unekoliko vratio s The New Girlfriend u novije doba), pa do novijih, scenaristički kompleksnijih priča. Ozon je formiran i potentan autor koji retko promašuje, a Summer of 85, iako ne spada u red njegovih najboljih filmova, miljama je daleko od lošeg.