Ricki and The Flash

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Jonathan Demme

scenario: Diablo Cody

uloge: Meryl Streep, Kevin Kline, Mamie Gummer, Rick Springfield, Sebastian Stan, Nick Westrate, Hailey Gates, Audra McDonald

Na papiru, Ricki and The Flash zvuči moćno: “oscarovac” Jonathan Demme režira film po scenariju “oscarovke” Diablo Cody, u glavnoj ulozi je višestruka “oscarovka” Meryl Streep, odmah do nje “oscarovac” Kevin Kline sa kojim je već igrala u Sophie's Choice pre mnogo godina. Još je i tema  filma, miks muzičke i porodične drame o ostareloj rockerici, takva da ide na ruku što reditelju (čovek fakat voli da radi s muzikom: spotovi, koncerti, dokumentarci, ma sve živo), što proslavljenoj glumici kojoj je poslednjih nekoliko godina, od Mamma Mia naovamo, pevanje  svojevrsna opsesija.

Dakle, naša Ricki (Streep), pravim imenom Linda, je relativno tužan prizor. Ima 60-ak godina, danju radi kao kasirka u “fancy” organskom supermarketu, a uveče sa svojim bandom svira u bezveznom bircu u bezveznom radničkom predgrađu Los Angelesa, uvek pred jednim te istim ljudima. Istina, publika se dobro provodi i band dobro praši te svoje obrade standarda, ali nije isto kad u toj poziciji vidimo klince, ozbiljne gažere, hobiste koji su tu samo zbog zezanja i ovu stariju gospodu sa jednom damom koji kao da zaista veruju da im samo malo treba da se vrate u “veliku ligu”, na velike turneje uz koku i šampanjac.

Bilo kako bilo, našoj Ricki u tom nenormalnom životu baš i ne ide, živi u garsonjeri i pred bankrotom je, ali ona drugačije verovatno ni ne ume. Iz takve egzistencije će je  drmnuti bivši muž, ostareli bivši “yuppie” Pete (Kline) sa vestima da im se kćerka Julie (Gummer) razvodi, da ju je ostavio muž, da je u teškoj depresiji i da je i njemu i njoj potrbna pomoć. Kada je Ricki otišla da ganja svoje snove o slavi, Pete se brinuo o Julie i dvojici sinova, uz pomoć svoje nove žene Maureen (McDonald), ali mu je sada Lindina pomoć neophodna.

Ona će doći sa poslednjim novcem koji ima, obučena kao kakva ocvala posetiteljka “Močvare”,  uvaliti se u njegovu vilu i kućnu odeću njegove žene, čuditi se svemu što vidi (ah, te klasne razlike) i malo-pomalo svojim nekonvencionalnom stavom naterati Julie da izađe iz te prve faze depresije: da promeni odeću, da se povremeno istušira, da uredi frizuru i počne izlaziti iz kuće. Naravno, sam njen dolazak će promeniti ustaljenu familijarnu dinamiku, a i ona će shvatiti neke stvari sama o sebi i o odnosu prema deci, a i jedan od sinova je pred venčanjem...

U suštini, ovo je jedan od  onih filmova  o ostareloj i isluženoj zvezdi (koja možda nikad i nije bila  zvezdano slavna) koja uviđa svoje greške iz mladosti i pokušava da ih ispravi i postane bolja osoba. Takav film smo, sa kozmetičkim izmenama, već gledali ove godine, čak sam na ovom istom mestu pisao kritiku za njega. U pitanju je Danny Collins, a jedina razlika u osnovnoj priči je što umesto muškarca sada imamo ženu u ulozi neodgovorne osobe koja je zbog sebičnih (iako opravdanih) snova zanemarila svoje najbliže. Međutim, Danny Collins je bio baziran na jednostavnom, ali čvrstom scenariju, bio je režiran kako treba i nekolicini glumaca, pre svega Al Pacinu, pružio prostor da briljiraju.

To sa glumcima stoji i kod Ricki: Meryl Streep ne treba previše prostora da zabriljira – ona će ga sama naći i izmisliti, dodati pozadinsku priču, saživeti sa kakvim god likom i uvek pronaći prave nijanse između zasanjanosti, umora, kajanja, žuranja i svega onoga što nazivamo rock n rollom. Pun pogodak je i Mamie Gummer, njena ne samo filmska, nego i biološka kćerka. Njih dve imaju ne samo fizičku sličnost nego i uverljivu hemiju potrebnu za scene iz familijarnog života i na tome Demme poentira na par mesta u par dužih, razigranih scena. U toj podeli uloga Kevin Kline  je ostao malo prikraćen jer je vezan uštogljenim i u suštini ispraznim likom, a najveću štetu je pretrpela Audra McDonald, poznata Broadwayska glumica koja je imala efektivno par scena i par rečenica ni po čemu posebnog teksta.

Čak ni režija tu nije problematična: Demme se drži onoga što mu ide, puni film sa kvalitetnom muzikom i kvalitetno režiranim, iako suštinski nepotrebnim scenama nastupa Ricki injenih kolega.  Kad smo već kod toga, te kolege su zapravo muzičari i pratioci velikih imena koje ćete prepoznati sa snimaka koncerata. Pa čak ima smisla i dati ulogu Grega, Rickinog gitariste i dečka, Ricku Springfieldu. On je možda (ne možda, sigurno) loš glumac, ali je odličan muzičar i nezamenjiv je u tim scenama svirke. Pored  tih  scena  nastupa, Demme radi sve što je u njegovoj moći da izbaci korektne scene i sekvence i da iznijansira složenu mrežu odnosa i uverenja svojih likova, ali  u  tome često ostaje ograničen scenariom.

A on je loš, možda čak i katastrofalan. Struktura se možda čini standardnom, prolog i tri čina, ali  ni  ona nije napravljena kako treba. Sve važno (odnosno, Rickina transformacija) se završava negde  na polovini filma, na samom početku drugog čina, da bi se film posle toga klatio i klatio do ziheraškog kraja koji je sam po sebi  anti-klimaks. Pored toga, Diablo Cody u njemu otvara sijaset pitanja od  kojih su neka iznimno važna (poput različite percepcije muškarca i žene koji napuštaju familiju), ali nikad ne uspeva da ih proširi i produbi. Što se pitanja klasnih razlika tiče, Demme tu uspeva da ih  prikaže suptilno, slikom, mnogo bolje nego što je Codijeva to verbalizirala. Poslednje, političko pitanje (demokrate, republikanci, Obama, Bush, gay prava, podrška trupama) je ostalo nemušto i zbog toga je čisti višak.

Ono što je mene najviše razočaralo i kao rockera i kao zaljubljenika u film, je jedna svojevrsna  neiskrenost i manipulacija. Ricki and The Flash se izdaje za nešto što nije. Čemu band u naslovu ako film zapravo nije o njemu? Čemu rockersko nabrijavanje za  nešto  što je od  samog početka svima prihvatljiva ljiga. Da se ne lažemo, ovo nije rock n roll, ovo je najobičniji pop za radio.

A Master Builder

2013.

režija: Jonathan Demme

scenario: Wallace Shawn (prema predstavi Andréa Gregorija i drami Henrika Ibsena)

uloge: Wallace Shawn, Julie Hagerty, Lisa Joyce, Larry Pine, André Gregory, Jeff Biehl, Emily Cass McDonnell

Povećana količina skandinavske drame na blogu je više slučajnost, odnosno sticaj okolnosti, nego nekakva moja namera. Nemojte me krivo shvatiti, otvoren sam za razne kombinacije i nova saznanja, samo ostajem oprezan po pitanju transfera iz teatra na film. Prosto, u pitanju su različiti mediji sa različitim izražajnim sredstvima i to ne treba zaboraviti. Ne može svako prevesti dramski tekst namenjen teatru u kvalitetan film. A ako neko može to napraviti, onda su to Wally Shawn i André Gregory.

Sa ovom dvojicom prijatelja, kolega i saradnika smo se kao filmska publika upoznali davne 1981. godine preko filma My Dinner with André Louisa Mallea. Usuđujem se reći da je to primer za remek-delo filmske umetnosti. Njih dvojica igraju sami sebe, možda u blago izmenjenim verzijama, ceo film se, ako izuzmemo prvu i poslednju scenu koje su prolog i epilog, dešva u realnom vremenu, na večeri u restoranu. Njih dvojica samo razgovaraju i razgovaraju, a nama ni trenutka nije dosadno, čak ih napeto pratimo jer su teme njihovog razgovora interesantne i nesvakidašnje. Njihova druga saradnja usledila je 1994. godine i opet je u priču bio uključen Louis Malle. U pitanju je bio, ispostaviće se, Malleov poslednji film Vanya on 42^nd Street. Film je pratio glumce na probi poznatog Čehovljevog komada u derutnom teatru.

Ibsenova drama im je treća filmska saradnja i njih dvojica, kao i legendarni Jonathan Demme (Silence of the Lambs) su mi dovoljna preporuka da pogledam film, ma koliko zazizarao od toga da neće biti treća sreća. Moja skepsa je izvirala iz pročitanih informacija da je ovde u pitanju vrlo klasična prerada predstave, te da su njih dvojica prisutni samo kroz likove u drami, ne i izvan njih, kao Wally i André. Neka vas to ne čudi, ja sam jedan od onih koji će pogledati apsolutno sve što uključuje njih dvojicu, koliko god da je to nešto opskurno i koliko god mu kritika bila nenaklonjena. Tako sam se namerio da pogledam dokumentarac André Gregory: Before and After the Dinner. Nisam još uspeo, ali nisam ni odustao.

Da se vratimo na temu... Dakle, naslovni veliki graditelj je, u ovoj moderniziranoj varijanti, arhitekta Halvard Solness (Shawn), čovek na samrti i nimalo velik. On je od svog mentora Knuta Brovika (Gregory) načinio potrčka, njegovog veoma talentovanog sina Ragnara (Biehl) drži kao pomoćnika, ne dajući mu da ode iz firme i osnuje svoju, dok istovremeno zavodi svoju sekretaricu, a Ragnarovu devojku Kaiu (McDonnell). Postavlja se pitanje da li Ragnara drži blizu sebe zbog Kaie ili nju zbog njega, ali to je zapravo manje bitno. Solness nije dovoljno čovek da starom Knutu ispuni poslednju želju iz čiste obesti i zato što misli da na svetu može biti samo jedan veliki graditelj. Čisto da znamo o kakvom se gadu radi.

Solness je isti takav i na privatnom planu, konstantno maltretirajući i lažući svoju ženu Aline (Hagerty) i ljubavnice. Njegove laži su providne, kao da svoje sagovornike i sagovornice pravi na budale i nimalo ih ne poštuje. Međutim, stvari se menjaju kada se u njegovoj kući pojavi prelepa, mlada Hilde Wangel (Joyce). Ona tvrdi da njih dvoje imaju predistoriju i da je on deset godina ranije gradio crkvu u njenom gradu, da ju je tada zaveo i rekao da će joj napraviti palatu i od nje načiniti svoju princezu. Hilde je došla da naplati obećanje, a stari Solness je živnuo čim ju je ugledao. Imajmo na pameti da Hilde nije ni glupa ni naivna. Pitanje je, međutim, je li ona stvarna ili apstraktna, prirodna ili neprirodna, normalna ili manična. Ko god i šta god da je Hilde, ona će pokrenuti određeni proces usled kojeg će razne tajne isplivavati na površinu...

Sama drama ima svoje tumačnje, čak i autobiografsku pozadinu vezanu za Ibsenova putovanja i ljubavne avanture u ne baš nežnim godinama. Njen transfer na film je, međutim, lagano problematičan. Demme počinje u nekakvom minimalističkom stilu, vidljivi su tragovi Dogme i “mumblecore”-a, da bi se od sredine filma iskristalizirao stil nalik na druge teatarske adaptacije. Protiv modernizacije konteksta nemam ništa, ali ona je ovde uglavnom nepotrebna, jer ne donosi ništa zapravo novo, a film je ceo u enterijeru, uz izuzetak uvodne špice. Ne vidim ni naročitu svrhu u odstupanju od teksta po pitanju Solnessove bolesti (u drami nije bolestan, samo je sredovečan). Razumem da mu je dodata koja godina da bi ga Wallace Shawn odigrao, ali mora li biti vezan za krevet? To je efektno samo u smislu kontrasta, kada živne pod uticajem Hilde.

Ono što u filmu vredi gledati su glumačka ostvarenja. Wallace Shawn i André Gregory su, očekivano, odlični, iako potonji ima minimalnu ulogu. Ostatak ekipe uglavnom sačinjavaju uhodani glumci češće prisutni u teatru i na televiziji nego na filmu. Teatarski pedigre im svakako pomaže da u filmu sačinjenom isključivo od dijaloga ostvare više nego solidne, pamtljive uloge. Lisa Joyce je pravo otkrovenje, a njena interpretacija Hilde zaustavlja dah.

A Master Builder svakako nije gubljenje vremena, iako nije ni obavezna lektira. Film ima svojih prednosti i nedostataka, međutim ipak sam očekivao više od autorske ekipe. Dobio sam solidnu, ali ni po čemu posebnu adaptaciju pozorišne predstave. Vredno gledanja, da, ali samo za fanove.