The Daughter

2015.

scenario i režija: Simon Stone (prema drami Divlja patka Henrika Ibsena)

uloge: Paul Schneider, Geoffrey Rush, Sam Neill, Ewen Leslie, Miranda Otto, Odessa Young, Anna Torv, Wilson Moore, Nicholas Hope

Simon Stone dolazi iz miljea teatra i njegova postavka Ibsenove Divlje patke bila je prilično zapažena u Australiji, kao i na turneji širom anglofonog sveta. The Daughter je filmska adaptacija sa nekim istim članovima glumačke postave, prenesena iz okruženja Skandinavije XIX stoleća u kontekst savremene australske provincije, industrijskog gradića na umoru, a opet verna osnovnoj temi tajni i laži u okviru familije i zajednice koje se brižljivo čuvaju, a jednom kad izbiju na površinu mogu imati ozbiljne posledice ne samo po svoje neposredne aktere, nego i po ljude koji u tome nisu učestvovali i za to nisu ni najmanje krivi.

 Nakon višegodišnjeg odsustva, Christian (Schneider) se vraća u gradić u kojem je odrastao. Razlog za odsustvo je bila trauma, ispostaviće se majčino samoubistvo usled nesrećnog života, a razlog za povratak je venčanje njegovog oca, lokalnog gazde Henryja (Rush) sa svojom nekadašnjom kućnom pomoćnicom Annom (Torv). Christian se čini kao uspešan i stabilan čovek koji je od odlaska stekao nešto sofistikacije. Međutim, to, kao i nekonzumiranje alkohola je samo maska koja može svakog trenutka pasti.

Christianov susret sa prijateljem iz mladosti Oliverom (Leslie), njegovom ženom Charlotte (Otto) i briljantnom kćerkom Hedvig (Young) pokrenuće lavinu događaja i na površinu izbaciti brižljivo čuvane tajne o Henryjevim neverstvima, ali i poslovnim malverzacijama u kojima je učestvovao i Oliverov otac Walter (Neill) koji je zbog toga robijao, ali mu se Henry finansijski odužio. Osećajući moralnu obavezu prema pokojnoj majci da istera stvari na čistac, dok mu, sa druge strane, popuštaju sve kočnice vezane za primereno ponašanje, Christian će napraviti nešto što neće biti samo osveta ocu, nego će uništiti živote drugih ljudi.

Divlja patka koja se oporavlja od rane koja joj je skoro uništila krilo, ali ne i instinkt za letenjem, i ovde je motiv prisutan na simboličkoj ravni. Do kraja filma brižljivo čuvana u Walterovoj “šumi” za napuštene i ranjene životinje i tretirana sa pažnjom i ljubavlju od strane Hedvig, ona će do kraja filma pokušavati poleteti. Ti pokušaji su u ravni sa pokušajima svih likova da se oslobode i vode normalan život. Christianova opsesija istinom i čašću je njegov pokušaj leta i oslobođenja. Kod Henryja je to novi brak. Walter to čini kroz selektivnu senilnost kojom briše pređašnje veze sa Henryjem. Hedvig kroz želju za prvim seksualnim iskustvom (iako laže da je već “to radila”) koje joj stalno izmiče. Oliver i Charlotte kroz pozitivan stav uprkos činjenici da je Henryjeva pilana koja je hranila ceo grad zatvorena i ljudi se masovno sele.

 Ubačeni socijalni kontekst, ne toliko primetan u originalnoj drami, ovde u solidnoj meri boji film, odnosno njegove prve dve trećine. Tako prihvatamo da su Christian i Oliver bili školski drugovi, a da su socijalne razlike došle do izražaja tek kasnije, i to na vrlo posredan način. Sama činjenica da se pilana kao glavno industrijsko postrojenje zatvorila diktira neveseli ton, iako na dramski zaplet utiče samo na jednom mestu, kao element dodatnog pritiska na Hedvig. Problem nastaje tek u poslednjoj trećini filma kada se sve podređuje tragediji nastaloj isključivo iz unutrašnjih motiva, što film okreće prema melodrami.

 Do tada se sve drži odlično, australski kontekst je vešto stopljen sa Skandinavijom, počev od nekih očuvanih imena iz Ibsenove drame, preko asocijacije na Vinterbergov film Festen, pa do vizuelnih tragova, tamnih tonova i hladnih filtera prisutnih u fotografiji, umesto tople, prašnjave, žućkaste palete kakvu obično asociramo s Australijom. Mračna raspoloženja i tragedija koja se polako pred našim očima gradi nisu velika novina u australskoj i novozelandskoj kinematografiji (na pamet mi pada Jane Campion, takođe sklona tamnim tonovima).

  Stone se sa neobičnom sigurnošću hvata materijala, poštujući teatarske i filmske uzore i sa osećajem gradi uvod u tragediju. Pojedine scene koje se međusobno preklapaju su prava poezija za gledati. Jedini problem je suviše nagli prelaz do finala, zasnovan na diskontinuitetu u ponašanju protagoniste Christiana koji deluje zbrzano i sa plošnom motivacijom. Reditelju se, međutim, mora odati počast što se tiče pričanja priče jer uspeva toliko da nas uvuče da zaboravimo da već u naslovu stoji “spoiler” ili makar smernica čiji su ulozi najveći. Zapravo ne znam šta bi falilo originalnom naslovu drame, ali očito da su producenti ovaj smatrali marketinški zgodnijim.

Schneider je, kao i ostatak glumačke postave, briljantan i svoj lik nosi samouvereno, čak i posle tog nesrećnog prelaza. Isto se može reći za mladu Odessu Young koja je prilično životna i taktilna u ulozi koja bi inače mogla biti tipska. Nadahnut je i Ewen Leslie čiji je Oliver oličenje prestarelog lokalnog momka koji svoje egzistencijalne probleme sve do tačke pucanja krije veseljačkim ponašanjem. Iskusni glumci kao što su Geoffrey Rush i Sam Neill su standardno dobri u svojim ulogama, a isto se može reći i za Mirandu Otto.

Uz bolje pripremljeno i izvedeno finale filma, The Daughter bi bio jedan od naslova za obaveznu filmsku lektiru. Ovako možemo samo žaliti za propuštenom šansom i zaključiti da je adaptacija drame u film osetljiv posao koji se vrlo lako može otrgnuti kontroli.

A Master Builder

2013.

režija: Jonathan Demme

scenario: Wallace Shawn (prema predstavi Andréa Gregorija i drami Henrika Ibsena)

uloge: Wallace Shawn, Julie Hagerty, Lisa Joyce, Larry Pine, André Gregory, Jeff Biehl, Emily Cass McDonnell

Povećana količina skandinavske drame na blogu je više slučajnost, odnosno sticaj okolnosti, nego nekakva moja namera. Nemojte me krivo shvatiti, otvoren sam za razne kombinacije i nova saznanja, samo ostajem oprezan po pitanju transfera iz teatra na film. Prosto, u pitanju su različiti mediji sa različitim izražajnim sredstvima i to ne treba zaboraviti. Ne može svako prevesti dramski tekst namenjen teatru u kvalitetan film. A ako neko može to napraviti, onda su to Wally Shawn i André Gregory.

Sa ovom dvojicom prijatelja, kolega i saradnika smo se kao filmska publika upoznali davne 1981. godine preko filma My Dinner with André Louisa Mallea. Usuđujem se reći da je to primer za remek-delo filmske umetnosti. Njih dvojica igraju sami sebe, možda u blago izmenjenim verzijama, ceo film se, ako izuzmemo prvu i poslednju scenu koje su prolog i epilog, dešva u realnom vremenu, na večeri u restoranu. Njih dvojica samo razgovaraju i razgovaraju, a nama ni trenutka nije dosadno, čak ih napeto pratimo jer su teme njihovog razgovora interesantne i nesvakidašnje. Njihova druga saradnja usledila je 1994. godine i opet je u priču bio uključen Louis Malle. U pitanju je bio, ispostaviće se, Malleov poslednji film Vanya on 42^nd Street. Film je pratio glumce na probi poznatog Čehovljevog komada u derutnom teatru.

Ibsenova drama im je treća filmska saradnja i njih dvojica, kao i legendarni Jonathan Demme (Silence of the Lambs) su mi dovoljna preporuka da pogledam film, ma koliko zazizarao od toga da neće biti treća sreća. Moja skepsa je izvirala iz pročitanih informacija da je ovde u pitanju vrlo klasična prerada predstave, te da su njih dvojica prisutni samo kroz likove u drami, ne i izvan njih, kao Wally i André. Neka vas to ne čudi, ja sam jedan od onih koji će pogledati apsolutno sve što uključuje njih dvojicu, koliko god da je to nešto opskurno i koliko god mu kritika bila nenaklonjena. Tako sam se namerio da pogledam dokumentarac André Gregory: Before and After the Dinner. Nisam još uspeo, ali nisam ni odustao.

Da se vratimo na temu... Dakle, naslovni veliki graditelj je, u ovoj moderniziranoj varijanti, arhitekta Halvard Solness (Shawn), čovek na samrti i nimalo velik. On je od svog mentora Knuta Brovika (Gregory) načinio potrčka, njegovog veoma talentovanog sina Ragnara (Biehl) drži kao pomoćnika, ne dajući mu da ode iz firme i osnuje svoju, dok istovremeno zavodi svoju sekretaricu, a Ragnarovu devojku Kaiu (McDonnell). Postavlja se pitanje da li Ragnara drži blizu sebe zbog Kaie ili nju zbog njega, ali to je zapravo manje bitno. Solness nije dovoljno čovek da starom Knutu ispuni poslednju želju iz čiste obesti i zato što misli da na svetu može biti samo jedan veliki graditelj. Čisto da znamo o kakvom se gadu radi.

Solness je isti takav i na privatnom planu, konstantno maltretirajući i lažući svoju ženu Aline (Hagerty) i ljubavnice. Njegove laži su providne, kao da svoje sagovornike i sagovornice pravi na budale i nimalo ih ne poštuje. Međutim, stvari se menjaju kada se u njegovoj kući pojavi prelepa, mlada Hilde Wangel (Joyce). Ona tvrdi da njih dvoje imaju predistoriju i da je on deset godina ranije gradio crkvu u njenom gradu, da ju je tada zaveo i rekao da će joj napraviti palatu i od nje načiniti svoju princezu. Hilde je došla da naplati obećanje, a stari Solness je živnuo čim ju je ugledao. Imajmo na pameti da Hilde nije ni glupa ni naivna. Pitanje je, međutim, je li ona stvarna ili apstraktna, prirodna ili neprirodna, normalna ili manična. Ko god i šta god da je Hilde, ona će pokrenuti određeni proces usled kojeg će razne tajne isplivavati na površinu...

Sama drama ima svoje tumačnje, čak i autobiografsku pozadinu vezanu za Ibsenova putovanja i ljubavne avanture u ne baš nežnim godinama. Njen transfer na film je, međutim, lagano problematičan. Demme počinje u nekakvom minimalističkom stilu, vidljivi su tragovi Dogme i “mumblecore”-a, da bi se od sredine filma iskristalizirao stil nalik na druge teatarske adaptacije. Protiv modernizacije konteksta nemam ništa, ali ona je ovde uglavnom nepotrebna, jer ne donosi ništa zapravo novo, a film je ceo u enterijeru, uz izuzetak uvodne špice. Ne vidim ni naročitu svrhu u odstupanju od teksta po pitanju Solnessove bolesti (u drami nije bolestan, samo je sredovečan). Razumem da mu je dodata koja godina da bi ga Wallace Shawn odigrao, ali mora li biti vezan za krevet? To je efektno samo u smislu kontrasta, kada živne pod uticajem Hilde.

Ono što u filmu vredi gledati su glumačka ostvarenja. Wallace Shawn i André Gregory su, očekivano, odlični, iako potonji ima minimalnu ulogu. Ostatak ekipe uglavnom sačinjavaju uhodani glumci češće prisutni u teatru i na televiziji nego na filmu. Teatarski pedigre im svakako pomaže da u filmu sačinjenom isključivo od dijaloga ostvare više nego solidne, pamtljive uloge. Lisa Joyce je pravo otkrovenje, a njena interpretacija Hilde zaustavlja dah.

A Master Builder svakako nije gubljenje vremena, iako nije ni obavezna lektira. Film ima svojih prednosti i nedostataka, međutim ipak sam očekivao više od autorske ekipe. Dobio sam solidnu, ali ni po čemu posebnu adaptaciju pozorišne predstave. Vredno gledanja, da, ali samo za fanove.