2017.
režija: Mouly Surya
scenario: Rama Adi, Garin Nugroho, Mouly Surya
uloge: Marsha Timothy, Egy Fedly, Dea Panendra,
Yoga Pratama
Kako uopšte shvatiti kada neki film nazovemo
“tarantinovskim”, s obzirom da Tarantino
već dugo nije (ako je ikada) napravio nešto originalno, već samo
slaže uticaje starijih kultnih klasika sa različitih strana sveta u
nešto kao cool? Indonežanska autorica školovana u Australiji,
Mouly Surya
se verovatno ne bi uklopila u Tarantinov autorski svetonazor iako u
principu radi istu stvar u svom novom filmu Marlina
The Murderer in Four Acts. Doduše,
motivi su joj različiti, ona ne gađa neki “cool” efekat niti se
igra aktivizma, ona zaista postupa aktivistički pričajući priču
koja je bitna, makar njoj.
Već sam način otvaranja ovog spaghetti westerna
na azijski način je briljantan, sa onim širokim totalima
indonežanske ruralne pustopoljine, kućom na osami, motociklom u
pokretu i morriconeovskom muzikom u pozadini koja ukida svaku
mogućnost “slice of life” drame koja se obično vezuje za takav
“setting”. U toj kući živi naslovna junakinja (Timothy),
sveža udovica koja je godinu dana ranije pokopala sina. Na motoru se
vozi Markus (Fedly),
nastup mu je malo patronizirajući, malo bahat, sa stalnom pretnjom
nasiljem. On joj govori kako udovica ne bi smela da živi sama, kako
će doći njegovi pajdaši pa će joj na ime stvarnog ili fiktivnog
duga oteti novce (ako ih ima) i stoku, a onda će je, ako im ostane
vremena i silovati njih sedmorica.
Čemu takva otvorena pretnja? Zato što Markus
nastupa sa pozicije moći. Zato što je reč o najsiromašnijoj
provinciji i inače siromašne zemlje sa oštrim socijalnim
razlikama. Zato što policije nema nigde i zato što je silovanje
nemoguće dokazati bez doktora koji dolazi jednom mesečno. Zato što
je u Indoneziji (barem je tako bilo za vreme one krvave diktature)
termin “freeman”
koji uliva strahopoštovanje označava gangstera.
Uplašena, Marlina će učiniti sve što je u
njenoj moći da takvo poniženje izbegne. Markus će platiti glavom,
bukvalno, od mačete u njenim rukama, i ta će glava kasnije
poslužiti kao pokretač zapleta i posveta Peckinpahu
i njegovom surealnom remek-delu Bring Me
the Head of Alfredo Garcia. Njegovi će
drugari biti otrovani supom koju im je ona poslužila u dnevnoj sobi
u čijem se kutu još uvek “kiseli” leš njenog muža. Svi osim
dvojice koji su tu tom trenutku tovarili krave na kamion.
I to se sve dešava samo u prvom činu od četiri
jednako dugačka, a to znači da pred sobom nemamo klasičan “revenge
flick”. Drugi i treći, kontemplativniji i svakako sporiji
tematiziraju promenu u Marlininoj psihi i putovanje do policije da
prizna svoj zločin i ukaže na tuđe. U njima će Marlina zajedno sa
trudnom prijateljicom Novi (Panendra)
koja u desetom mesecu trudnoće (bukvalno, beba opasno kasni) traži
svog muža sezonskog radnika koji se zbog bapskih priča skriva od
nje i prezire je pomalo,
bežati od preživele dvojice pljačkaša željnih osvete i boriti se
za svoj život, a protiv ukorenjene patrijarhalne slike sveta.
To sve ima smisla i kao posveta žanrovskim i
arthouse klasicima, i kao socijalni ekspoze i kao uvrnuta crnohumorna
zabava i kao meditacija o borbi za život protiv svih šansi. Čak
nije ni problem što je dinamički vrhunac postignut već na početku,
logikom klasične muzike očekuje se spuštanje tempa pre njegovog
ponovnog dizanja. Problem koji nastaje sa četvrtim činom nije samo
što do tog ponovnog skoka ne dolazi i što nam autorica daje potpuno
drugačiju perspektivu nego u prethodne tri celine, već i što bez
razloga krši i menja logiku svoje heroine i od nje ponovo pravi
žrtvu. Opet, postavlja se pitanje kako priču koja je otišla u tom
pravcu završiti, a nijedan odgovor nije zadovoljavajući.
Svejedno, reč je o kvalitetnom filmu i autorici
koja očito zna šta radi kada se hvata svih tih različitih žanrova,
filmskih motiva i pristupa, a opet ostaje postojana u svom stilu.
Marlina the Murderer in Four Acts
je svoju premijeru doživela u Cannesu, u selekciji Director’s
Forthnight, kao tek treći indonežanski
film uvršten na ovaj prestižni festival, obišla još sijaset
festivala različitih profila i verovatno će još. Reč je o vrlo
versatilnom filmu koji će vrlo lako naći publiku različitih
tipova, od zaklete žanrovske do hermetične arthouse klike. Na kraju
krajeva, ni socijalnu komponentu ne treba zaboraviti jer istovremeno
tretira položaj žene u nasilnom i patrijarhalnom društvu i to ne
čini na patronizirajući, zapadnjački ili kakav god način, već sa
punim poštovanjem za svoju junakinju i lokalnu sredinu kojom se ona
kreće.
No comments:
Post a Comment