Love Is Strange

2014.

režija: Ira Sachs

scenario: Ira Sachs, Mauricio Zacharias

uloge: John Lithgow, Alfred Molina, Marisa Tomei, Darren Burrows, Charlie Tahan, Chayenne Jackson, Manny Perez, Eric Tabach

Ljubav je čudna i to je nešto što važi za filmove Ire Sachsa, bilo da su njegovi junaci straight ili gay parovi. Ljubav je generalno čudna, sama po sebi, jer se događa retko i gotovo nikad nije u skladu sa našim fantazijama koje su formirali jalovi pesnici i mediokritetski filmovi i serije. Ljubav jednostavno nije idealna. Opet, ljubav je čudna uglavnom na predvidljive načine. Sredovečni par će pod ljubavlju podrazumevati kompromis za kompromisom, lagano podjebavanje i prebacivanje. Tinejdžer o ljubavi (ako to nije ljubav prema skejtu) neće znati ništa, jer kako tinejdžer može znati nešto o ljubavi. On će se i najblaže fascinacije plašiti kao da je video monstruma. Zapravo, u novom filmu Ire Sachsa koji se upravo zove Ljubav je čudna, najmanje je čudna ljubav centralnog gay para (neki bi rekli, osim što je u pitanju gay par, to je samo po sebi čudna pojava). Ne, ona je iskrena, pouzdana i proverena kroz 39 godina zajedničkog života. Mnogo su čudnije okolnosti u kojima se taj par obreo...

Oni su Ben (Lithgow), penzioner i slikar – amater, i George (Molina), učitelj muzike. Nakon 39 godina veze odlučili su da se venčaju. Sve u životu im je sređeno i čini se da ih čeka lepa starost. Čudne okolnosti se razvijaju kada George ostane bez posla u katoličkoj školi (gay, deklarisan, pa se još venčao, pa još kači slike na facebook – stvar je forme, ne suštine). On i Ben stoga moraju da prodaju stan koji su tek nedavno otkupili i da nađu novo, jeftinije mesto za život. Pošto se radnja filma dešava u New Yorku (a gde bi drugde), taj poduhvat će biti dugotrajan i naporan. U međuvremenu, njih dvojica moraju naći nužni smeštaj.

Jedna jedina njihova prijateljica ima sobu viška, ali to je par sati udaljeno od grada, pa ne dolazi u obzir. Ben i George su gradski momci, ne voze i ne mogu da se zamisle van gradskog okruženja. Sve čime se bave i zanimaju nalazi se u gradu. Zato će morati da se razdvoje na neko vreme. George će se preseliti sprat niže na kauč kod para gay policajaca (Jackson i Perez) i sa izrazom tihe jeze na licu će trpeti njihove konstantne žurke koje variraju od D&D seansi do atmosfere gay diskoteke. George je čovek koji veče vidi kao priliku da sluša Chopina i čita neku dobru knjigu, pa mu promena u načinu života nikako neće pasati.

On je još i dobro prešao u poređenju s Benom. Ovaj mora u Brooklyn u stan kod svog zaposlenog, nikad prisutnog nećaka (Burrows) i njegove žene, spisateljice u pokušaju (Tomei), a sobu mora da deli sa njihovim sinom-tinejdžerom (Tahan). Previše ljudi pod jednim krovom je samo po sebi cirkus, ali stavite se u poziciju klinca: delite sobu sa ćaćinim gay ujakom koji razvlači slikarsku opremu svuda po stanu, spava u najčudnije vreme i slika ofrlje urbane pejzaže New Yorka, a klinac ste i niko vas ne razume...

Iako se premisa čini bolesno poznatom (Ozuov Tokyo Story, recimo), upravo ta zajebancija sa nekretninama me je privukla filmu. Znam da mene i moju ženu tek čekaju cirkusi na tom planu, svi ti porezi, ugovori, krediti, kurci-palci... Očekivao sam, dakle, duhovitu dramediju o rešavanju stambenog pitanja. Umesto toga sam dobio na polju narativa generički, ali perceptivan indie filmčić o normalnim ljudima u situacijama koje nisu predvideli, film o onim sitnim i krupnim problemima koji nam ne padaju na pamet dok nam ne padnu na glavu.

Ovo nije striktno gay film i vrlo malo se referira na specifičnosti tog načina života. Okidač za priču je, istini za volju, to da je George izgubio posao zbog svoje orijentacije (zapravo, više zbog kršenja kodeksa institucije za koju je radio), ali ljudi gube posao i ako su straight, čak i u dobrim vremenima, da ne pominjemo krizna. Film se bavi situacijom u kojoj su se našli, kompromisima koje moraju istrpeti dok se stvari ne srede, bilo da je reč o ludim žurkama ili o ludoj kući. Dosta čudniji, ali i perceptivniji aspekt je familijarna dinamika u kući Benovog nećaka. Oca uglavnom nema, a kad je tu napadno je zabrinut za ponašanje svog sina koji se ponaša kao zdrav tinejdžer, hoće mir i privatnost, dobar je u školi i ima jednog prijatelja. Otac će se, tipično, obrušiti na majku da se zaštitnički odnosi prema malom kad on skrivi neku sitnu glupost. Majka će se obrušiti na oca da se zaštitnički odnosi prema svom ujaku. Sve to govori da nešto ne štima između njih dvoje, Ben i klinac su najmanji problem.

John Lithgow i Alferd Molina su odlični glumci i pred sobom imaju dobro napisane, detaljne likove, pa su i njihova ostvarenja odlična. Zaista ih možemo doživeti kao stariji par. Za njih dvojicu, a i za film, posebno je ključna jedna scena u kojoj oni pretresaju istorijat gay pokreta u New Yorku, usput pretresajući i svoju vezu. Marisa Tomei i Darren Burrows sasvim uverljivo igraju svoje likove, sredovečni par današnjeg vremena, nagrižen nestrpljenjem i nefleksibilnošću, kojem je najmanje odstupanje od plana i zamisli ravno smaku sveta. Charlie Tahan je solidno uverljiv kao tinejdžer.

Pa opet, nisam doživeo ni dubinu ni mudrost, pa ni neku naročitu originalnost u ovom filmu. Moguće da je to zbog režije koja se toliko oslanja na indie klišeje, sa sve newyorškom paletom boja i izborom generalnog okruženja, možda zbog nečeg drugog. Ira Sachs kao da je imao blagu ideju šta bi i kako bi, zato i, čini se, imamo nekoliko iskrenih pogleda u stanje današnjeg sveta, ali kao da tu ideju nije razradio do kraja. Love Is Strange je solidan film, ali ne i toliko dobar koliko kritičari pišu hvalospeve. U pitanju je jedan u moru indie filmova.