Copenhagen

tekst originalno objavljen na fak.hr

2014.

scenario i režija: Mark Raso

uloge: Gethin Anthony, Frederikke Dahl Hansen, Sebastian Armesto, Olivia Grant

Kada se autor-debitant zaleti u velike ili tabu teme, to verovatno znači da je ili pretenciozni mali govnar koji misli da je nakon završene fancy škole, nekoliko kratkih filmova i nagrada koje drugari dodeljuju jedni drugima on popio svu pamet sveta pa će nas prosvetliti, ili da pred sobom imamo hrabrog i beskompromisnog autora u nastanku koji zaista ima inspiracije i želi komunicirati. Copenhagen je ostvarenje od ove druge vrste, beskompromisan, hrabar, začudan i veoma vešto izveden. Mark Raso je inteligentan i odmeren autor koji zna iskoristiti prelepe vizuale, nadarene glumce, opskurnu meditativnu post-rock muziku i intrigantnu priču, ali je isto tako sposoban citirati i ugledati se na proverene majstore umesto da po svaku cenu otkriva toplu vodu.

Copenhagen je začudan film kojem se može prići sa nekoliko strana. Počeo bih od fluidne priče, nadam se bez prevelikih spoilera jer film ima nekoliko naglih, a istovremeno veoma promišljenih otkrića. William (Anthony) je jedan od onih američkih šupačkih turista koje možete sresti po evropskim metropolama, onih što su neretko spektakularno pijani, glasni kao navijači u javnom prevozu, samo gledaju da povale nešto i generalno su veoma neugodno društvo. Copenhagen nije za njega grad kao svaki drugi kroz koji prođe, opali par slika i par lakih žena, nego predviđena finalna destinacija puta za koju ga vežu genetske činjenice. Njegov otac je upravo tu rođen i tu je verovatno sva familija koju ima, počevši od dede. Otac je, naravno, mrtav, a i pre toga je bio slično koristan u Williamovom životu, jedna nevesela prilika koja je napustila svog sina. Sva je prilika da je i deda bio slična šupčina, pa William nema cilj da se s njim upozna i izmiri koliko da potvrdi svoje sumnje. Sva je prilika da će dobiti i više nego što je tražio.

E, sad, on je na taj svoj eurotrip pošao sa prijateljem Jeremijem (Armesto) u nadi da će njih dvojica raditi one stvari koje obično rade pijani američki turisti u paru. Jeremy je, međutim, imao druge planove, pa je na put poveo i svoju devojku Jennifer (Grant) sa kojom se William baš i ne gotivi, što mu nekako dođe i logično. Ona je uobražena guska, a on je kompletni kreten. Nakon jedne svađe, oni se raskantavaju, par odlazi u London da se nabrzinu venča, a William ostaje sam, bar za neko vreme.

To jest, dok u njegov život ne uđe Effi (Hansen). Njihov prvi susret je pomalo čudna varijanta “meet cute” momenta, ona polije kafom pismo njegovog oca namenjenog dedi, jedini trag koji on ima u svojoj potrazi. On ima kretensku reakciju, ali njih dvoje nekako to prebrode i Effi postaje njegov partner u potrazi. Ona je inteligentna, zaintrigirana, zaigrana, a opet sposobna da zrelo razmišlja i čini se da ima sve vreme ovog sveta na raspolaganju. Nedugo po upoznavanju, u Williamu se javljaju emocije za mladu devojku, ali izgleda da za njih nije spreman. Posebno kad sazna da Effi ima samo 14 godina.

Da, dobro ste pročitali, 14. To u prevodu znači da će Copenhagen koji je do tada išao kursom Linklaterovog kultnog filma Before Sunrise, uz nešto mračniju, nadrkaniju i ciničniju perspektivu (ipak je u pitanju sadašnje vreme kada je svaka nedužnost nepovratno izgubljena) skrenuti na jedan sasvim drugi. Na pamet mi padaju najbolji Egoyanovi radovi. Mark Raso je Kanađanin i potpuno je očito da je odrastao diveći se Exotici. 

Ne treba posebno spominjati da je privlačnost prema tinejdžerkama škakljiva tema, osim ako i sami niste tinejdžer. Namerno izbegavam termin pedofilija, iako se u filmu distikntivno čuje, jer ima konotacije zločina. U Copenhagenu Raso veoma vešto izbegava dve najočitije zamke kada je tako škakljiva tema u pitanju. Nema jeftine moralizacije i popovanja i nema šoka radi šoka. Likovi su iznenađeni razvojem događaja, iako je taj razvoj motivacijski opravdan i čine sve kako bi se nekako nosili sa tim. Raso ih tretira hrabro i iskreno, onako kako je Nabokov uspeo u knjizi, a Kubrick pokušao u filmu Lolita dok ga studio nije iskasapio, ili još bolje, kao Egoyan u Exotici. Njihova međusobna privlačnost je opasna. William je svestan konotacija, ali Effi je stalo do njega i njemu do nje, što je za njega potpuno novi osećaj. Njoj je on potreban iz njoj veoma dobro znanih razloga. On se protiv privlačnosti na neki način bori, ona je potiče.

Istina, konotacije su izuzetno neprijatne, ali ono što vidimo na ekranu nije. Naprotiv, Copenhagen deluje gorko-slatko, setno, romantično, poetično. Od njihovih međusobnih igrica i vožnji kroz grad na biciklu do turističkih lokacija prikazanih u drugom, čudnijem svetlu i manje glamuroznih lokacija. Talentovani direktor fotografije Alan Poon to veoma vešto snima iz pomalo nepravilnih uglova, a Raso poseže za meditativnom montažom. Sam grad nije filmski heroj, ali nije ni obična kartonska kulisa. Copenhagen je nešto kao sugestija za raspoloženje.

Neke od scena su apsolutno ingeniozne. Jedna od njih je u muzeju u kojoj Effi stoji pored antičke statue. Druga je u karaoke baru. Treća je slikanje spomenika Maloj sireni u potpunom mraku. Ne želim kvariti ugođaj, ali svaka od njih govori za sebe i prethodi svojevrsnom skretanju i promeni raspoloženja. Raso nas uljuljka, pa nas protrese sa nekoliko veštih trikova.

Detaljnost likova je fascinantna, njihove motivacije su pogođene savršeno. William počinje kao takva budala da je jasno da će uskoro morati na put iskupljenja, ma koliko se on tome opirao. Kako saznajemo njegovu predistoriju, tako razvijamo razumevanje, iako ne opravdanje za njegove postupke. Gethin Anthony ga igra do kraja iskreno, bez namigivanja, foliranja i pokušaja da nam se ipak svidi. Glumci su često skloni takvim kalkulacijama, ali Anthony u svoj lik potpuno ulazi i ima potpunu kontrolu u usponima i padovima. Frederikke Dahl Hansen je otkrovenje filma. Neke druge glumice bi se uhvatile “manic pixie dream girl” šablona iako lik nije tako zamišljen, ali mlada danska glumica (imala je 19 godina kada je film sniman, tako da budite bez brige) pokazuje zavidnu zrelost da primeni drugačiji, iskreniji i ogoljeniji pristup. Ona se za ovu ulogu nije štedela i moguće je da pred sobom imamo veliku glumicu (i lepoticu) u nastajanju.

Po ovome što pišem, ispada da je Copenhagen među najboljim filmovima godine. Rekao bih da nije toliko dobar i da više igra na kartu trenutnog utiska i manipulacije sa raspoloženjem nego na to da bude kompletno filmsko iskustvo. Vidi se plan i promišljenost u detaljima i oni se u velikoj meri uklapaju, ali se ne mogu oteti dojmu da je film pomalo sam sebi svrha i da ne ide nikuda posebno, da nema višu ideju pred sobom. Svejedno, u pitanju je intrigantan film koji vas neće ostaviti ravnodušnim. Vredan gledanja.