Moebius

2014.

scenario i režija: Kim Ki-duk

uloge: Seo Young-ju, Jo Jae-hyeon, Lee Eun-woo

Hajdemo od naslova. Moebius je pojam iz geometrije i označava neprekinuto, a zaokruženo telo poput trake. Simbol je dosta jednostavan: kuda god pošao, vraćaš se na početak. Drugo, ovo je film Kim Ki-duka, šampiona čudaštva u ionako dosta čudačkoj korejskoj kinematografiji. Kim je čest gost na festivalima, cenjen od kritike i određenog dela publike, autor koji ima svoj stil ali nije potpuno rigidan, više naravnan na etikete art i šokantnih filmova nego na žanr i konvencije. To ne treba da čudi pošto je studirao u Parizu ranih 90-ih, dakle generacijski je i školski blizak sa novim ekstremistima, a tematski i stilski i sa drugim transgresivnim autorima.

Moebius je za sada poslednja i možda konačna radikalizacija Kimovog stila. U pitanju je modernizovani, u korejsku srednju klasu izmešteni mit o Edipu. Počinje sa scenom jutarnje “idile”. Otac poslovnjak (Jo) vežba svoj golf zamah, sin (Seo) se sprema za školu, jedino majka (Lee) deluje malo čudno i mamurno za običnu domaćicu. I evo već prvog šoka: zvoni telefon, a otac i majka se oko njega potuku i to onako totalno, ne štedeći se. Sin sve to nemo posmatra. Otac se javlja na telefon, vozi sina u školu i odlazi da se nađe sa ljubavnicom (opet Lee, postaće jasno zašto kasnije). Na povratku iz škole sin zatiče oca i ljubavnicu u seksualnom činu u autu, majka sve to posmatra sa distance. Kasnije ona kamenom razbija izlog na ljubavničinoj radnji, a kod kuće izvlači nož ispod Buddhine statue i napada oca u nameri da ga kastrira. Otac je na sve spreman, išutira je, ali se majka okreće sinu koji je ionako seksualno opterećen kao i svi klinci u tim godinama. Odseca mu penis i trpa ga u usta. Dok otac vozi sina u bolnicu, majka nestaje iz kuće i iz priče tokom celog središnjeg dela filma.

Niste odustali? Idemo dalje. Sin bez penisa je žrtva podsmeha i maltretiranja svake vrste, pa na silu odgovara ili povlačenjem ili još većom silom. Prvo je na meti svojih školskih kolega, zatim i na meti ulične bande, zajedno sa kojom “siluje” očevu ljubavnicu prema kojoj je, logično, razvio opsesiju. Sin na kraju dopada kratkotrajnog zatvora, a otac za to vreme pretražuje internet u potrazi za dvema stvarima: transplantacijom penisa (jer šteta da mali pati zbog njegovih grešaka) i mogućnošću muškog orgazma bez upotrebe penisa (moguće je, ali zahteva jak i relativno trajan bol). Klinac izlazi iz zatvora i nastavlja seksualno istraživanje koje postaje sve ekstremnije i ekstremnije, a pravi pičvajz počinje kada se majka vrati kući.

Šta god ja napisao i kako god prepričao, to jednostavno nije to. Moebius je film koji treba pogledati ako imate jak stomak i zanimanje za čudne, nasilne i seksualno izvitoperene filmove koji pomeraju granice. Priča se da je originalna verzija, pre cenzure (pao je u dve od sedam kategorija na korejskom testu pristojnosti), bila potpuno eksplicitna. Ova koja je došla u distribuciju je premontirana tako da se penisi, odsečeni ili ne, i njihovi okrvavljeni koreni barem ne vide, dok je i seks uglavnom “soft core”. Ono što brine su implikacije. Ipak, iako priča staru priču (donekle) i svakako prenosi staru poruku, Moebius je mnogo čvršći i smisleniji od recimo Only God Forgives koji ima eksplicitnije scene ali i manje konteksta.

Kim se, radi maksimalnog efekta, služi jednim od svojih proverenih trikova – u filmu nema dijaloga. Nije to oponašanje nemog filma kao u The Artist ili Blancanieves, niti za odsustvo dijaloga postoji opravdanje kao u ukrajinskom The Tribe. Likovi u Moebiusu jednostavno ne govore, ali ispuštaju zvuke seksualnog uživanja, bola ili oba, ciče, vrište, stenju, plaču... Za tako nešto Kimu su potrebni posebni glumci i on ih nalazi. Jo je njegov uhodani partner, Seo ima status wunderkinda, a posebno treba pohvaliti Leejevu i njene zastrašujuće transformacije.

Povukao bih jednu “grčku” paralelu: Moebius se pojavio u slično vreme kao i Miss Violence i oba filma su na svoj način “grčka”, Moebius zbog mitologije i primene iste u psihoanalitičkim teorijama ličnosti, Miss Violence zbog realnosti grčke krize i oba su smeštena u okvir disfunkcionalne familije (u kojoj na kraju sve ostaje). Razlika je, i pored taktike dodavanja šoka na šok u tome da Miss Violence ide u širinu i dobija i socijalnu i antropološku dimenziju, dok Moebius udara na isto mesto, svaki put sve dublje i dublje. Valjda je i to legitimno, ali ostaje sumnja da je u pitanju šok radi šoka, provokacija i umetničarenje, te da ispod svog tog stila Kim nema baš mnogo da kaže. Razlika je i u mogućnostima tumačenja, dok je Miss Violence isključivo crn, Moebius je film u kojem je moguće naći nadu, barem kad ugledamo religioznog prolaznika sa baterijskom lampom.

Iskreno, voleo bih da vidim unormaljenijeg Kima koji poseže za konvencionalnijim izražajnim sredstvima. Moebius je tehnički dosta muljav film, ali od šoka to uglavnom nećemo primetiti. Kamera iz ruke je toliko drmusava i čini se uvek na krivom mestu da se tu može spočitati čak i amaterizam. To su sve nebitne stvari, Moebius će naći svoju publiku. Uskoro ćemo, nadam se, imati priliku da vidimo kako se plodan i cenjen autor poput Kima snalazi sa konvencionalnijim, socijalnim temama. Prošle godine je izašao One on One, i nadam se da će mi uskoro pasti šaka. Ako sam već pregurao Moebiusa i pored odlaganja, teško će me nešto drugo iznenaditi.