Before I Go To Sleep

2014.

scenario i režija: Rowan Joffe (po romanu S.J. Watsona)

uloge: Nicole Kidman, Colin Firth, Mark Strong, Anne-Marie Duff, Adam Levy

Zamislite situaciju u kojoj se budite i nemate pojma ko ste i gde ste. Nije u pitanju mamurluk posle lude noći u klubu, to se ponavlja svakog dana. Recimo, izlazite ispod tuša i gledate ne baš stranca, ali recimo stariju verziju sebe kako zuri u vas iz ogledala. Da, ovo je još jedan od filmova o amneziji, ali ne očekujte Memento ili nešto slično intrigantno i angažirajuće. Before I Go To Sleep ima ambicije da bude klasičan “ženski” triler, nastao po sličnom bestseller romanu (čitaj: plažnoj literaturi), njegov stil je standardan do nivoa intelektualne lenjosti. U najboljem slučaju, ovo je film za jedno gledanje.

Naša junakinja je Christine (Kidman) i pati od amnezije. Po rečima njenog muža Bena (Firth), amnezija je posledica nesreće pre desetak godina. Christine je zapela u svojoj 25-oj godini života, ne prepoznaje ni muža ni matoru sebe, i njih dvoje svaki dan prolaze kroz istu rutinu potkrepljenu fotografijama, “stickerima” i spiskovima zaduženja za taj dan. Christine se isto tako svakog dana podseća da je na terapiji kod doktora Nascha (Strong) koji je ohrabruje da vodi video-dnevnik i pregledava svoje zapise na dnevnom nivou. I muž i doktor verovatno znaju više nego što govore, ali među njima dvojicom vlada nepoverenje. Pitanje je ko od njih dvojice “obrađuje” nesrećnu ženu i šta će od svega toga biti. Cela misterija nije tako jednostavna, a “reset” koji se svakog jutra dogodi u Christininoj glavi je više nego zgodan trik, pa se u priči pojavljuje i Christinin i Benov sin Adam i prijateljica Claire (Duff) koja se navodno odselila negde.

Jasno kao dan, misterija je tanka i broj osumnjičenih veoma limitiran. Film nudi nekoliko preokreta, usuđujem se reći nekoliko preokreta previše. Mi vidimo kako Christine otkriva misteriju oko svoje sudbine, kako napreduje ili ne napreduje na terapiji i kako je progresivno sve zbunjenija svojim položajem. Ono što ne vidimo je kako ta amnezija učestvuje na njen dnevni život. Praktično, ona pokušava da se seti ko je i šta je, ali je ne vidimo kako ide u kupovinu ili kod frizera, kako priprema hranu, čita novine, gleda televiziju... Zapravo, Christine van konteksta filma kao da ne postoji i ne može da postoji: gde su joj roditelji, prijatelji, kolege s faksa, braća i sestre? Kako Ben ne popizdi da svakog dana govori jedno te isto? Kako Christine nekog jutra primeti, a nekog ne primeti da je njeno telo telo žene koja je rađala?

Ko očekuje savršenu logiku i kontinuitet od filmova o amneziji, taj očito nije pogledao dovoljno filmova. Takvi filmovi su logički šupljikavi, ali zato rade po jednom drugom principu: neobičnosti i zanimljivosti, pa čak i začudnosti. Before I Go To Sleep nije takav film. Nije dovoljno interesantan i stilizovan da bi bio klasičan triler, niti je dovoljno hrabar, začudan i inovativan. Loše je napisan, loše režiran, ne izgleda impozantno i zvuči kao kanta. Jedino što može da ponudi su stari, potrošeni trikovi.

Istini za volju, gluma je nešto bolja od toga. Nicole Kidman je odlična i sposobna je da oživi tako statičan i izgubljen lik mučene žene Christine. Colin Firth je veća žrtva lošeg pisanja, pa ni uz najbolju nameru ne prolazi kao možda sumnjiv, a možda ljubazan muž. Mark Strong lik ovakvog doktora može da odigra u snu. Misterija je šta cenjeni pozorišni glumac Adam Levy radi u ovakvom filmu pošto ima možda jednu scenu i dve replike.

Rowan Joffe nije potpuni anonimus u britanskom filmu. On je pre svega scenarista koji je sarađivao sa Pawlikowskim (što ne znači puno, obojica su bili na početku karijere) i autor još nekoliko scenarija od kojih je The American (2010) najpoznatiji film. Ovo mu je drugi pokušaj režije na filmu (radio je nešto i na televiziji), nakon pristojnog trilera Brighton Rock. Njegovi motivi za ovakav film su mi nejasni: očito je imao dobre glumce na raspolaganju, ali kao da nije znao šta bi sa materijalom. Before I Go To Sleep je jednostavno nedovoljno dobar film koji ničim ne istupa. Ne samo to, nije čak ni zanatski korektan. Jednostavno je nemaštovit.