The Land

2016.

scenario i režija: Steven Caple Jr.

uloge: Jorge Lendeborg Jr, Moises Arias, Rafi Gavron, Ezri Walker, Machine Gun Kelly, Ashleigh Morgan, Erykah Badu, Kim Coates, Linda Emond

The Land nije film koji će vas osvojiti svojim originalnim i neviđenim zapletom i idejama. Toga naprosto nema, u pitanju je klasično festivalsko delce na temu teškog, sirotinjskog, drogom i kriminalom prožetog života tinejdžera u getu. Po poetici mi je nešto zamirisalo na Tribecu, ali ipak je u pitanju Sundance. Uostalom, američki indie film postaje žanr za sebe i sve je više dopuna Hollywooda u smislu žanrova koje pokriva, a sve manje neka prava alternativa mainstreamu.

To je jedan od onih filmova u kojima pratimo grupu delikvenata koji “nisu toliko loši” jer imaju neku strast prema nečemu, ovde je to skejt, i oko toga im se vrti život toliko da su batalili taj neki svoj ŠUP, pa zarađuju tako što zaustavljaju i napadaju vozače i otimaju im automobile. Međutim, kako to obično biva, jednom će napasti pogrešan automobil, u njemu naći drogu koja pripada nekom opasnom gangsteru (ovde maskiranom u hippie bakicu koja drži tezgu na pijaci i koju maestralno igra Linda Emond) i pred dilemom su, šatro. Naravno, zadržavaju drogu i prodaju je, misleći da je to prečica, jedan od četvorice momaka se premišlja, jedan pada pod uticaj moći (tripuje da je diler ili makar biznismen), a ostala dvojica su jednostavno preglupi da shvate šta se dešava. A kako se prečica do bogatstva ne isplati, nevolja će im ubrzo zakucati na vrata...

Istini za volju, ni socijalni pejzaž gubitnika, krimosa, samohranih majki, trudnih tinejdžerki, alkosa, narkosa, kurvi i retkih poštenih, radnih ljudi nije ništa novo za “ghetto dramu” kao takvu. Premda je zanimljivo videti Erykah Badu kao glumicu u cameo-ulozi barem u jednakoj meri kao i čuti je na soundtracku. Zanimljivo su iskorištene i druge glumačke njuške koje odnekle poznajemo, pomenuta Linda Emond, ali i Kim Coates u ulozi vlasnika prčvarnice.

Međutim, moj problem sa takvim filmovima je što mi uverenja ne dozvoljavaju da prihvatim siromaštvo kao opravdanje za kriminal. Autor i producenti igraju na to da su nam četvorica izgubljenih momaka simpatični ili da makar saosećamo sa njima. Da me ubijete, ne mogu, odvratni su mi i u svojoj beskrupuloznosti i u svojoj nepromišljenosti i u svojoj gluposti. Sami se igrali, sami se preigrali, neka sami plate. Na stranu što mi je bakica koja prodaje organsko povrće i ima kriminalnu imperiju i plaćenike iza sebe potpuno simpatičan i intrigantan koncept.

The Land, međutim, ima jednu komparativnu prednost: lokaciju. Naslov je slang za Cleveland, nekada prosperitetni industrijski grad, dom Rock ‘n’ Roll kuće slavnih, sada dom LeBrona Jamesa i propale industrije. Takva mesta, “inner city” delove propalih gradova u američkom Rust Beltu ne viđamo prečesto na filmovima i u njima služe kao nekakav bau-bau. Steve Caple Jr. nije u tom tripu, on mesto odlično poznaje i portretira ga sa toplinom, čak nostalgijom i nalazi poeziju u grozoti. U tome mu dosta pomaže njegov stalni direktor fotografije Steven Holleran sa kojim je sarađivao i na kratkim filmovima. Ako uspemo da zaboravimo da gledamo u suštini tipsku dramu iz urbanog sirotinjskog života, The Land postaje predivno-strašni portret propalog grada i sjajan portfolio za svog autora. Caple je autor raskošnog talenta koji će još malo pričekati na pravu priliku.

Varvari / Barbarians

2014.
scenario i režija: Ivan Ikić
uloge: Željko Marković, Nenad Petrović, Jasna Đuričić, Mirko Vlahović, Marina Vodeničar, Aleksandar Pitulić, Marija Rakić, Lidija Popović

Kao i svaka mala kinematografija koja bi da se folira da je velika i značajna, tako i srpska kinematografija pokušava da izmišlja nove filmske talase i pokrete. To može biti i relativno dobra stvar, barem ne vlada nekakvo filmsko jednoumlje ili ga kreativni autori zaobilaze, a ti novi filmski talasi i pokreti bi u teoriji mogli da se prime u zemlji i inostranstvu i da se rašire. Pogledajte, na primer, Rumune koji nisu imali značajnu kinematografiju, ali su pronašli ključ u kojem stvaraju i posle desetak godina taj njihov pokret je još uvek živ i zdrav.
Problem kod tih srpskih mini-talasa je što usahnu nakon nekoliko filmova. Uz najbolje namere, žanr-filmovi se nikako nisu primili, iako je bilo naslova koji su obećavali. Krajem prošle decenije imali smo nekoliko zapaženih seksualno eksplicitnih filmova koji su promišljali pornografiju ili koketirali s njom, ali je, nakon inicijalnog šoka, i to usahnulo. Sada je na snazi talas filmova o besperspektivnosti mladih koji je započeo sa filmom Tilva Roš (2010), nastavljen sa poprilično šokantnim Klipom (2012), a Varvari dolaze kao treći, nadamo se ne i poslednji čin.

Tematska bliskost između ovih filmova postoji, u pitanju su više ili manje slične teme loše generacijske i međugeneracijske komunikacije, besperspektivnosti tih mladih ljudi i njihovih roditelja i upliv globalne (dekadentne) cyber-kulture u za to nespremnu sredinu. Postoji tu i neka stilska bliskost, to su filmovi koje nose glumci-amateri, sastavljeni uglavnom od događaja niskog intenziteta i snimljeni kamerom iz ruke uz igrarije sa video-formatima.
Drugi problem ovih i ovakvih, recimo to tako, panoramskih fenomenoloških filmova (mada je Klip išao u dubinu, vrlo eksplicitno) je to da su oni zapravo derivati stranih filmova kakvi su se na Zapadu snimali još pre 20 godina (recimo Kids) i koji su se već zapatili u „Novoj Evropi“ i redovni su deo festivalske ponude.
Film sa kojim bi najpre mogli uporediti Varvare je slovački My Dog Killer. Slovački pandan se bavi provincijalnim neo-nacizmom i huliganizmom (ne-fudbalskim) kao jednom od retkih tačaka oslonca u životu jednog izgubljenog mladića, čija porodična i socijalna situacija ne daju puno šansi za optimizam. Slično je i sa Lukom (Marković), protagonistom Varvara, izbeglicom sa Kosova kome su deklarativni nacionalizam, baraberija, višenje sa buđavim ortacima i navijanje za lokalnog drugoligaša jedine tačke u kojima se pronalazi u okruženju Mladenovca, gradića u široj okolini Beograda, jednog trulog i zapuštenog mesta koje tavori otkako je propala lokalna industrija. Igrom slučaja, povremeno prolazim kroz Mladenovac i taj grad mi izgleda kao da je kroz njega upravo prošla vojska, tako da mi je taj aspekt filma itekako zanimljiv.

Sa druge strane, Lukin život je veoma tipična konfuzija: navija za lokalni klub i pokušava da uznapreduje u navijačkoj strukturi. Ima uslovnu kaznu za neodređeni zločin koja je pred istekom. Visi sa Flashom (Petrović), svojim najboljim drugom, budaletinom koja pati od teških frustracija. Pokušava prvo da se sprijatelji, a onda i da se sukobi sa lokalnim kriminalcem i vođom navijača (Pitulić) koji ima prste u menadžerskim muljačinama u klubu. Loži se na Stefanu (Rakić) koja se vuče sa lokalnom fudbalskom zvezdom, smatra je svojim privatnim vlasništvom, ma šta ona o tome mislila. Porodična situacija je tek katastrofalna. Luka živi u socijalnom stanu sa frustriranom majkom (Đuričić) i bratom i njegovom porodicom na socijalnoj pomoći koju oni primaju kao porodica lica nestalog na Kosovu. Kada socijalna radnica (Vodeničar) saopšti da se Lukin otac (Vlahović) pojavio u Beogradu, fragilna pre svega finansijska ravnoteža će se narušiti. Majka to rešava ignorisanjem, a Luka bi oca makar potražio. Prilika za to će mu se ukazati na mitingu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova na kojem su mladi banditi zapalili američku ambasadu, polupali centar grada i pokrali odeću i obuću...
Film uspeva dokle god se drži mladalačkog miljea, bilo da su u pitanju barabe, fudbaleri, kriminalci ili sponzoruše. Na njima vidimo celo to „drugoligaštvo“, te neke recidive spuštene iz Beograda, koji su opet recidivi nekih sličnih pojava sa Zapada. Slika koju tu vidimo je kompletna i zastrašujuća, tu je prikazan sav taj jad i sva ta beda, sva izgubljenost jedne generacije (nije da su ostale bolje prošle, ali hajde sada da ne cepidlačimo). To je ono što Varvare čini veoma potrebnim filmom, a autora – debitanta Ikića nekim čiju karijeru treba pratiti.
Kada se dotakne starijih likova, Lukine porodice i socijalne radnice, film potpuno gubi momentum, a veoma tipski, skoro robotizovani likovi postaju balast. Druga kardinalna greška je anti-klimaks vezan za demonstracije povodom otcepljenja Kosova, jer se kroz film preko isečaka sa vesti upravo tu najavljuje kulminacija do koje nekako ne dolazi. Ceo taj kosovski aspekt se pokazuje kao potpuni višak sa kojim reditelj ne zna šta bi. Treći problem je povezan sa prva dva i tiče se veoma naivno napravljenog neodređenog ishoda Lukine potrage za ocem.

Spas ipak možemo naći u sjajno napisanim mladim likovima od kojih prednjači Luka. Njegova tupost u socijalnim situacijama i generalna nesnađenost ga čine izuzetno zanimljivim protagonistom. Njegovo „bezmudaštvo“, bilo kao izraz neodlučnosti i nesigurnosti, bilo kao karakterna crta (jak na rečima, nikakav na delu: nema hrabrosti da priđe curi, a nema ni hrabrosti da je potpuno otkači, slično važi i za odnos sa Flashom i za odnos sa kriminalcem) ga podiže na nivo jednog od najbolje zaokruženih likova u novijem srpskom filmu. Naturščik Željko Marković ga igra potpuno prirodno, mada je pitanje koliko je tu u pitanju gluma, a koliko prosto njegov prirodni „mindset“. Isto važi i za ostale naturščike pokupljene upravo iz tog miljea današnje izgubljene i frustrirane omladine. Ako je verovati podacima sa interneta, mladi glumci nisu pred sobom imali scenario, nego su radili po sistemu improvizacije na zadatu temu, odnosno situaciju koju bi im predstavio reditelj i to se u većini situacija pokazalo kao delotvorno.
Varvari su imali premijeru u Karlovym Varyma i dobili su specijalno priznanje u East of West kategoriji, da bi nastavili svoj festivalski i započeli bioskopski život, za sada makar u Srbiji. Čisto da znate šta možete očekivati, ovo nije didaktički film, niti film sa porukom u bilo kom smislu. Ovo je još jedan poprečni presek još jedne sjebane i izgubljene generacije, prikazan upravo sa njihovog nivoa, sa kamerom iz ruke koja prati likove u dnevnim rutinama. Iako nije film bez mana, čak kardinalnih grešaka koje prete da ga potope, ovo je film koji valja pogledati, a njegov autor Ivan Ikić se ispostavlja kao čovek sa idejom koji još samo malo da poradi na realizaciji. Varvari svakako nisu primer vrhunskog i beskompromisnog filma, ali su svakako korak prema etabliranoj art-sceni, a upravo izbegavanje eksploatacije navijačkih stereotipa je za svaku pohvalu.