Hustle

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Moram da priznam da sam u teoretskom sukobu Bena Stilera i Adama Sendlera bio na strani prvog.

Zašto, kada su oni praktično kao braća, makar što se tiče načina na koji grade karijere, uglavnom se fokusirajući na „tajpkast“ uloge na granici simulacije mentalnih poremećaja u komedijama „ćoravog“ tipa?

U krajnjoj liniji, tu foru sa braćom najbolje je uočio Noa Baumbah, dajući im uloge braće-luzera i rivala, i to u ozbiljnijem, dramsko-komičnom registru u filmu ,,The Meyerowitz Stories“ (2017).

Između njih su ipak postojale i finese u pristupu likovima, a kod Stilera se ipak osećala doza ironije i odmaka prema tim tipskim ulogama koje je igrao za honorare kada bi dobio priliku da se pozabavi malo ozbiljnijim komičarskim materijalom. Za to ne treba ići dalje od njegovog ,,Tropic Thunder“ (2008) da bi bilo posve jasno o čemu se tu radi.

Sendler je, pak, u principu ostajao zarobljeniji u tim tipskim ulogama, iako je i pokušavao da te okove pokida, makar sa ,,Punch-Drunk Love“ (Pol Tomas Anderson, 2002). Fakat je, međutim, da je on bolje iskoristio priliku za skok u dramski modus operandi koju mu je Baumbah pružio, pa je usledilo iznenađenje za najširu publiku u vidu njegove uloge kod braće Safdi u ,,Uncut Gems“ (2019).

Posle te uloge, čini se, više ništa neće biti isto za Sendlera, čak i kada bude primoran da se vraća kreveljenju za honorare. On je, naime, otkrio da je glumac, a ne samo komičar, iako mu gluma kao takva zapravo nije toliko predstavljala problem, koliko mu je problem bio „tajpkast“ i zabijanje u određene tipove uloga. I kao komičar, Sendler nije bez potencijala (premda, doduše, to na filmu nije baš često mogao da pokaže), a za to treba proveriti neke njegove ranije „stend-apove“. Kada, konačno, u taj miks glumačkog i komičarskog umeća dodamo i njegovu ljubav prema košarci, dobićemo ,,Hustle“, film u Sendlerovoj produkciji, a u režiji Džeremaje Zagara koji nam se upravo ukazao na Netfliksu.

Sećate li se one prispodobe o konju koji ima hiljadu mana, od kojih su neke čak krupne, ali je ipak dobar konj jer se na drugu stranu kantara mogu staviti i vrline? Takav će konj odneti prevagu nad onim koji ima samo jednu manu, doduše krucijalnu – tu da je loš. E, pa, Hustle je takav konj, odnosno film.

Prva rečenica koju čujemo u filmu glasi „Ćao, Lepi, kako je?“, dok Sendler u pratnji srpskog vodiča ide kroz vlažni podrum da pogleda novu košarkašku nadu, nekog Jovanovića kojeg igra niko drugi do NBA centra iz Dalas Meveriksa Bobija Marjanovića. Sendler, naime, igra košarkaškog skauta Stenlija Šugermana koji radi za NBA tim Filadelfija 76ers, i čiji je posao da iskopava talente po evropskim ligama. Jovanović i njegovi srpski ortaci mu, naravno, muljaju nešto, ali šta drugo možemo očekivati od „filmskih“ Srba?

Počeli smo, dakle, s jednim stereotipom i jednim lažnjakom. Štos sa stereotipima je taj da su u natpolovičnom broju slučajeva tačni (uostalom, da postoji savez za to „tante za kukuriku“ bi bio nacionalni sport u brojnim balkanskim državama), a lažnjak – taj da se glavni lik preziva Šugerman – ovde čak i ima smisla: on je sad taj koji traži.

Elem, Stenli je na pragu da uspe u životu, makar da osigura poziciju pomoćnog trenera i da se „skine“ sa stalnih putovanja po vremenskim razlikama, spavanja po hotelima i žderanja loše hrane, pa da može nešto vremena da provede i sa porodicom, ženom Terezom (Kvin Latifa) i kćerkom Aleks (Džordan Hal). Gazda kluba Reks Merik (Robert Dival) ga gotivi, gazdina kćerka Ket (Hajdi Gardner) poštuje njegovu ekspertizu, ali ga gazdin sin (Ben Foster) baš i ne „zarezuje“. A pride, ima i ideju da bi s klubom pokušao da igra „manibol“, odnosno da se u donošenju odluka oslanja isključivo na statistiku.

Kada gazda Reks umre, sin preuzima klub, a Stenli pada u nemilost, odnosno vraća se na staru poziciju skauta jer je junoša očito zeznuo nešto s dovođenjem perspektivnog, ali sebičnog Nemca Hasa. Stenlijev zadatak je da iskopa „kariku koja nedostaje“, što mu i uspeva na neočekivanom mestu, na basket-terenu u Španiji.

Mladić se zove Bo Kruz (Huanćo Ernangomes, NBA košarkaš, trenutno u timu Juta Džez), inače je građevinac i samohrani otac koji košarku „u sistemu“ nije igrao godinama, ali poseduje sve potrebne fizičke i poneki od psihičkih kvaliteta. U klubu nisu oduševljeni tako divljim izborom, pa novi gazda rešava da Stenliju i Bou postavi nogu u vidu mladog provokatora Kermita Viltsa (još jedna NBA zvezda, Entoni Edvards iz Minesote, na glumačkom zadatku) koji uspeva da dekoncentriše Boa na treningu-audiciji.

Ipak, Stenli je uveren u svoj uspeh toliko da je spreman da napusti sistem, uzme mladog i temperamentnog Španca pod svoj krov i lično preuzme njegov trening, kako bi ga spremio za test amatera pred draft. Šta mislite, gledaoci sa iskustvom, hoće li u tome uspeti i hoće li na putu dotle doći do još nekih peripetija?

Prvi od nedostataka koje ,,Hustle“ pokazuje je apsolutno evidentan manjak originalnosti: za svaki segment filma može se naći parnjak u nekom starijem i, na prvi pogled, boljem filmu. Tako imamo i ,,Trouble With the Curve“ (Robert Lorenc, 2012) i ,,Up in the Air“ (Džejson Rejtman, 2009), ponešto tragova iz ,,Jerry Maguirre“ (Kameron Krou, 1996), a o ,,Rocky“ serijalu i ,,Creed“ (Rajan Kugler, 2015) da i ne govorimo, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog silnih citata u montažnim sekvencama treninga pred zoru.

Nije naročito nov štos ni to da košarkaši igraju po filmovima, od onih bedastoća s najvišim NBA košarkašem svih vremena, Georgijem Murešanom, pa do igrano-animirane varijante oba ,,Space Jam“ filma. (Kao bonus, glavni producent filma, uz Sendlera je Lebron Džejms, a silni aktivni i bivši košarkaši igraju uloge u rasponu od kameo-pojavljivanja do onih integralnih za priču.) Drugi nedostatak, pak, preti da postane krucijalan, a to je nepoznavanje ili, bolje rečeno, negiranje poznavanja okruženja. Samu mehaniku pojedinog sporta film ne mora da poznaje niti da poštuje, premda poznavanje i poštovanje daje na autentičnosti.

Kulturu koja taj sport okružuje, načine na koji se poslovi vode i kako stvari funkcionišu u medijskoj prezentaciji tog sporta, međutim, film mora da pogodi. Upravo bajkovitost koju propoveda ,,Hustle“ (od trnja do zvezda, odnosno od basket-terena direktno u NBA, iako bi takav igrač mogao da se nada nekim Harlem Globtrotersima u najboljem slučaju, dok za NBA ipak treba igrati u Realu, Po Ortezu, Partizanu ili makar Megi) na nekoliko mesta preti da potopi film. Ali ga angažman svih uključenih i pozivanje na neke druge sportske drame čiju smo bajkovitost tolerisali, tu spasavaju.

Režija Džeremaje Zagara, rođenog u Filadelfiji i verovatno fana Siksersa, iznimno je inteligentna, posebno u onim čisto košarkaškim scenama u kojima odstupa od dogme sportskog prenosa, postavlja kameru na manje pozicija i snima iz blizine, tako da ,,Hustle“ podseća na košarkašku verziju Skorsezeovog ,,Raging Bull“ (1980). U tome demonstrira i sjajnu sinergiju s direktorom fotografije Zakom Maliganom čije snimanje na tri različite RED kamere rezultira unikatnom, toplo-zrnastom slikom na tragu „lažnih sedamdesetihih“ (eto još jedne posvete ,,Rocky“ počecima) u kojoj čak ni umetnuti snimci iz drona i sa mobilnog telefona ne štrče previše.

I glumački je skoro sve na mestu. Ben Foster jedini ostaje neiskorišćen u punoj meri, Kvin Latifa igra ulogu koja joj dobro stoji, a Robert Dival ima koloritnu počasnu epizodu. Vrlo dobro se snalaze i košarkaši, sadašnji i bivši, od Kenija Smita, sada TV voditelja, koji igra Leona, Stenlijevu „vezu“ s prvom ligom NBA-ja, preko Entonija Edvardsa koji potencira drskost, pa do Huanća Ernangomeza koji ima nezahvalan zadatak da njegov lik bude talentovaniji košarkaš nego on sam, ali koji ima prirodan glumački talenat da to izvede bez po muke.

A Sendler kao zvezda filma? On je odličan jer pruža celog sebe, od ljubavi prema košarci, preko dramskih dubina do komičarskog tajminga i kalibracije koliko daleko s nekim štosem treba da ide. Čak uspeva da isfura neke od svojih manirizama, recimo da isfura fizički hendikep (ovde je to ruka u gipsu) i da lagano sugeriše da je jadnik koji će nam se smiliti. Ali kao vezivno tkivo, on ,,Hustle“ drži na okupu, uvek iznad vode i sasvim blizu nivoa dobrog filma.

Uncut Gems

kritika objavljena na XXZ

2019.
režija: Benny Safdie, Josh Safdie
scenario: Benny Safdie, Josh Safdie, Ronald Bronstein
uloge: Adam Sandler, LaKeith Stanfield, Julia Fox, Kevin Garnett, Idina Menzel, Keith Williams Richards, Eric Boghosian, Judd Hirsch, Tilda Swinton (glas)

Adam Sandler je uglavnom sam kriv za svoju reputaciju, forsirajući "ćorave komedije" toliko da bi čovek pomislio da ni za šta drugo i nije sposoban, te da se stopio sa svojim neverovatno glupim likovima. Međutim, u pravim rukama, recimo Paula Thomasa Andersona u Punch Drunk Love (2002) ili Noaha Baumbacha u The Meyerowitz Stories (2017), Sandler se pokazuje kao versatilan glumac sposoban za potpuno drugi ključ, ali svejedno svestan svoje aure, što je samo dodatni plus. Ali čak ni to nije za poređenje sa onim što je napravio kod braće Safdie u Uncut Gems, maničnoj filmskoj vožnji koja kanalizira adrenalin i opasnost života na ivici u velikom gradu u maniru novohollywoodskih filmova 70-ih.

Sandler igra Howarda Ratnera, čoveka koji bi možda bio respektabilan da nije tako očito ljigav. Howard je prodavac nakita, ali pre od one muljatorske, a ne nužno stručne sorte. Njegova klijentela su u principu slavne ličnosti i skorojevići poput njega samog, a u tu svrhu ima i dvostruki dogovor sa uličnom verzijom sebe, Demanyjem (Stanfield). Demany mu privlači celebrity mušterije (sportiste, estradne ličnosti i slične) kojima Howard valja "pravu" robu, ali ga takođe snabdeva falsifikatima koje ovaj, sa papirima, prodaje naivcima.
Howardova radnja je utvrđena duplim blindiranim vratima što mu daje taktičku prednost nad onima koji ga traže, natrpana čim je unutra više od jedne osobe i kao takva savršeno oslikava njegovu teskobu stalnog muljanja, varanja, brbljanja. Jer, ako jednom stane, potonuće. Brak sa Dinom (Menzel) mu je već potonuo, deca ga ne podnose, prisutnog ili odsutnog, ali svejedno mora da se pojavljuje kod kuće na večerama, na školskim predstavama, na okupljanjima sa prijateljima kako bi odao utisak da poštuje tradiciju. Howard takođe ima mladu ljubavnicu, svoju zaposlenicu Juliju (Fox) sa kojom ga veže zajednička strast ka uzbuđenjima i poziranju.

Ali to nije ni deo njegovih problema jer je on kompulsivni kockar koji duguje mnogo para opasnim ljudima a to planira da vrati jednim velikim zgoditkom kojeg verovatno neće dočekati, dotle kupujući vreme zalažući tuđi nakit i vraćajući dugove na kapaljku. Zelenaš Arno (Boghosian) mu je za petama, a njegov "gorila" Phil (Williams Richards) je već odavno izgubio strpljenje za njega. Zgoditak koji očekuje je prodaja etiopskog crnog opala koji je nabavio ilegalno iz rudnika (iskopavanje istog je prikazano u jezovitoj uvodnoj sceni koja se posle toga pretapa u Howardovu kolonoskopiju), a za kojeg tvrdi da vredi milione.

Stvari, naravno, ne idu po planu, ne samo vezano za aukciju (tu je glasom prisutna Tilda Swinton kao šefica aukcijske kuće), već i pojavom košarkaša Kevina Garnetta (koji igra samog sebe), a koji prvo opal posuđuje kao talisman za važnu utakmicu, a onda želi da ga kupi, što bi možda i uspelo kao kombinacija, ali Howard je žrtva vlastitih pogrešnih procena i niskih strasti da sve pare prokocka. Naprosto, on opal ceni više nego što su drugi za njega spremni da plate, a mora da ga proda ne bi li vratio dugove, za šta ga mora imati kod sebe. Da stvar bude još gora, kladioničarski instinkt mu se možda i vratio, ali je možda već prekasno za to.

Osim Howarda, drugi ljudski likovi u ovom maničnom filmu vrtoglavo brzog tempa koji hvata za gušu i drži svih 135 minuta su tek skice koje dolaze, prolaze i vraćaju se da obave neku funkciju u Howardovim shemama. To je ovde sasvim opravdano jer ih mi posmatramo iz Howardove manične, adrenalinske perspektive u kojem se odluke, makar pogrešne (a kakve drugačije) moraju donositi brzo. Drugi bitan, međutim, nije ljudski, već okupira celokupnu pozadinu: grad New York kakav već neko vreme nismo videli u filmovima. On je ovde košnica prepuna ljudi koji moraju da se održe iznad vode na svim nivoima, od uličnog do onog najvišeg, gde su dogovori brzi i surovi, gde svako svakog želi da izmulja i prevari i gde svako od svakog mora da se štiti.

Tako oslikan u hladnim, metalik tonovima kroz objektiv iskusnog direktora fotografije Dariusa Khondjija i propraćen muzičkom pratnjom na sintisajzerima koju je napisao Daniel Lopatin, New York ovde podseća na onaj kod Martina Scorsesea iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka u filmovima Mean Streets (1973), Taxi Driver (1976) i After Hours (1985). U tom svetu, ako već ne navijamo za Howarda (što je teško jer je on sam, takav kakav je, glavni krivac za to što mu se dešava), onda nam je makar zanimljivo šta će ga sledeće snaći i hoće li se iz toga izvući.

Adam Sandler je izvrstan u konstrukciji svog lika koji egzistira u nesvakidašnjem žanrovskom miksu trilera (psihološkog i onog "običnog"), crne komedije i drame o disfunkcionalnosti pojedinca, porodice i društva. Braća Safdie su sa svojim prethodnim filmom Good Times pokazali kako znaju da rade sa glumcima i da ih okreću kontra njihovog uobičajenog tipa na pravi način i u pravoj meri, ali i da potencijalne nedostatke i nedorečenosti prekriju brzinom kojom se situacije smenjuju, što na glumce stavlja dodatni pritisak.

Zapravo, jedini, uslovno rečeno, nedostatak Uncut Gems je to što podseća na rekontekstualiziranu (ovde nemamo teškog marginalca, već naoko dobrostojećeg pojedinca za protagonistu, ali princip preživljavanja je isti za sve) i unekoliko ispravljenu verziju Good Times. Manija je tu, ali je razvučena na nekoliko dana i noći (umesto na jedan dan i noć), pa "sprinterska logika" ovde ipak ne uzima svoj danak jer nam reditelji dozvoljavaju da dišemo (kao i svom liku), pa se neverovatni obrati čine mogućima. U tome se unekoliko gubi urgentnost kojom je Good Times zračio, ali bilo bi pogrešno Uncut Gems oceniti kao išta manje nego odličan film.

The Meyerowitz Stories (New and Selected)

kritika originalno objavljena na DOP-u

Znam da kasnim već mesecima i da je bezobrazno da podvaljujem film sa Netflixa, ali kombinacija seoskog života, pokvarenog vozila, zimskog vremena i post-praznične depresije čine svoje – iz objektivnih razloga bejah sprečen da blagoizvolim pogledati nešto sa repertoara i o tome napisati koju. Film koji nudim u zamenu se nije našao na repertoarima hrvatskih kina iako uopće ne bi bilo slabo da ga je neko tu uvrstio pošto je pomanjkanje američkih neovisnih naslova koji se ne pominju u kontekstu nagrada. The Meyerowitz Stories (New and Selected) bi svakako mogle privući entuzijaste s obzirom da njihov scenarist i reditelj Noah Baumbach nije ni u kojem slučaju anonimus, da se film nadovezuje na dugačak niz američke visoke i popularne kulture, od J.D. Salingera preko Woodija Allena do Wesa Andersona i Alexa Rossa Perryja, da nudi nešto što nije ograničeno na kulturni prostor Amerike i New Yorka – disfunkcionalnu familiju, te da je ta tema ujedno i smešna i tužna naročito kada se u podtekstu toga nađe da komičari Adam Sandler i Ben Stiller igraju braću-rivale.

Počnimo onda od reditelja: Noah Baumbach je jedno od najvećih imena mumblecore pokreta, umetničkog izraza koji sa vrlo ograničenim sredstvima pokušava da podražava život kakav on jeste, te je u ranijoj fazi svoje karijere svetu otkrio Gretu Gerwig koja mu je bila muza u filmovima, a i sama se nedavno dala u autorske vode režirajući hvaljeni Lady Bird. Baumbach je u ranijoj fazi karijere pokupio nominaciju za Oscara za originalni scenario za film The Squid and the Whale (2005), ali se čini da je kao autor prerastao okvire pokreta – poslednji njegov film kojem se može nakačiti etiketa “mumblecore” je Frances Ha (2012). Od While We Were Young (2014) u kojem je Benu Stilleru dao ulogu više dramsku nego komičnu nadalje, Baumbach je (kao i Alex Ross Perry) nešto kao “vintage” Woody Allen iz svoje newyorške faze prilagođen novom vremenu, Wes Anderson je tu više prisutan u tragovima oneobičenja.

Sad, radnja filma: naslovna familija (naslov je očita asocijacija na Salingera i time diktira celokupni ton filma) nikako ne može da se složi oko nekih stvari, a kako “patrijarha” Harolda (Dustin Hoffman, sjajan) pritiskaju godine, računi i celoživotni neuspesi i polu-uspesi (on je umetnik, ali ni izbliza dovoljno slavan i bogat koliko misli da bi morao biti), prodaja njegove kuće u New Yorku je pitanje dana. Tu priču podržava njegova najnovija gospođa, četvrta po redu, vesela casual alkoholičarka u hippie-điru Maureen (Emma Thompson, nedovoljno iskorištena), a forsira mlađi sin Matthew (Stiller), naizgled uspešni finansijski menadžer sa adresom u Los Angelesu. Tome se vokalno protivi stariji sin, serijski gubitnik Danny (Sandler) kojem se “smeši” sudbina beskućnika naročito pošto je svoju talentiranu kći Elizu (Grace van Patten, otkriće filma) kao muška domaćica otpratio na studije, a potiho i jedina Haroldova kćerka Jean (Elizabeth Marvel), skoro neprimetna, tužna, enigmatična žena.

Jasno je da je to samo povod, a da su uzrovi dublje pohranjeni. Prosto, iz svakog zajedničkog susreta izbija pasivna, verbalna i otvorena agresija, niko od članova familije ne oseća da dobija validaciju pre svega od Harolda koji još uvek ganja neka stara rivalstva sa kolegama iz prošlosti (Judd Hirsch briljira kao njegov uspešniji kolega, a Candice Bergen ima pamtljivu epizodu kao njegova bivša žena) i svi su sjebani samo na različite načine. Neki mu zameraju odsustvo, neki prisustvo, neki reakciju, neki nedostatak iste, ali možemo sa sigurnošću tvrditi da je Harold prilično tipičan primerak svoje generacije (tzv. baby boomers) i svog socijalnog statusa, a breme odrastanja s njim ili bez njega njegova deca moraju nositi sama.

Baumbach nalazi pravi balans između dramskog i komičnog tona u svom filmu koji deluje i arhetipski poznato i nepatvoreno i inteligentno. Što je najčudnije od svega, Stiller i Sandler ne samo da sjajno ispunjavaju svoje uloge i zezalicu da su oni braća od različitih majki (obojica su karijeru izgradili na ćoravim komedijama, ali čini se da je Stiller ranije počeo da pazi na casting i da se okrenuo zanimljivijem materijalu dok je Sandler znao da ode i “full retard” u ponekim ulogama), nego funkcioniraju u oba ključa, naročito u dramskom. Njihovo rivalstvo nije karikaturalno i parodično, ponekad je smešno na onaj tužni način, ali je odnos između braće kompleksan i oni to uspevaju da odigraju sa prilično funkcionalnom hemijom. Ponekim zaostalim manirizmima unatoč (Stillerove verbalne dijareje i Sandlerova rutina fizičkog oblačenja i lagani fizički hendikep koji se očekuje da odigra), njih dvojica nose ceo film u zajedničkim scenama.

Uz njih se za prostor izborio jedino Dustin Hoffman. Ostali nisu imali ni prostora ni materijala za to, pa su odigrali manje ili više koloritne epizode. Hoffman je zbog svojih godina u poslednje vreme osuđen na gerijatrijske komedije koje su često generične i patetične. Njegov Harold nije ni generički ni patetičan lik, naprotiv, reč je o vrlo dobro poznatom tipu sebičnog i samoživog starca koji misli da mu nešto, bilo šta pripada samo po sebi. Takođe, to je i potvrda da Hoffman, makar kao glumac, nije još za staro gvožđe.

Suštinski, jedini problem sa filmom su njegova literarna paradigma (viđena u podeli na poglavlja nejednakih dužina), ne baš dramaturški utemeljeni oštri rezovi između scena na vrlo neočekivanim mestima i trajanje koje je isto tako stvar slobodne procene – bilo je prostora da se film završi i ranije, na oko 90 minuta, kao i da traje još sat vremena i možda razvije još poneki lik (epizoda Adama Drivera kao zvezde čije se bogatstvo topi usled rastrošnog životnog stila svakako ima potencijala). Ali reč je o jednom izvrsnom ostvarenju koje zapravo i ne traži veliki ekran da bi pružilo užitak.