Holidays

2016.

režija: Kevin Kölsch, Dennis Widmyer, Gary Shore, Nicholas McCarthy, Sarah Adina Smith, Anthony Scott Burns, Kevin Smith, Scott Stewart, Adam Egypt Mortimer

scenario: Kevin Kölsch, Dennis Widmyer, Gary Shore, Nicholas McCarthy, Sarah Adina Smith, Anthony Scott Burns, Kevin Smith, Scott Stewart

uloge: Madeleine Coghlan, Savannah Kennick, Rick Peters, Ruth Bradley, Peter Campion, Isolt McCaffrey, Ava Acres, Petra Wright, Mark Steger, Sophie Traub, Aleksa Palladino, Sheila Vand, Jennifer Lafleur, Sonja Kinski, Jocelin Donahue, Michael Gross, Ashley Greene, Olivia Roush, Harley Quinn Smith, Harley Morenstein, Shelby Kemper, Seth Green, Clare Grant, Scott Stewart, Lorenza Izzo, Andre Bowen, Megan Duffy

Horor-omnibusi i kompilacije nisu ništa novo i, kao i svi omnibusi, po pravilu pate od neujednačenosti materijala. Tu čak ne igra ni broj autora, da li su sve kratke priče delo jednog autora (ili jedne fiksne grupe) ili je svaki kratki film radio neko drugi, naprosto nisu sve ideje jednako dobre niti se mogu jednako uspešno realizovati. U tom smislu, Holidays kao koncept ne zvuči nimalo loše: ideja o praznicima kao osnovi za horor je primamljiva, iako već uvrežena, a realizacija je poverena indie horor autorima mlađe generacije, plus Kevinu Smithu, o kojem ćemo nešto kasnije. Krajnji rezutat je “mešano meso”, ali drugačije verovatno i nije moglo.

 Film otvara Valentine’s Day (Kölsch, Widmyer), priča o stidljivoj devojčici zaljubljenoj u svog instruktora plivanja (Peters) koju su drugarice iz razreda uzele na zub. Jedan trenerov gest utehe pokrenuće salvu strašnih događaja. Asocijacija na De Palmin klasik Carrie je jasna, ali u ovom kratkom filmu ona ostaje samo površna. Nema tu ni hrabrosti, ni relevantnosti, pa ne treba da čudi to što je konačni rezultat više nenamerno smešan i trashy kao recimo Jennifer’s Body.

Druga priča je St. Patrick’s Day (Shore) koja se istovremeno i drži prazničnog predloška i odstupa od njega. U pitanju je priča o trudnoj ženi koja nosi nadnaravni entitet (khm, khm, Rosemary’s Baby) koji je opet povezan sa legendama o životu sv. Patricka (zmije). Ima tu nešto surealizma, atmosfere i intrigantnosti, ali konačni utisak je mlak.

Treća priča Easter (McCarthy) u teoriji ima interesantnu nameru da na jednostavan način objasni celokupnu ikonografiju vezanu za Uskrs. Dakle, mrtvog Isusa, njegove stigmate, jaja i zeca. Simpatično. Međutim, McCarthy kroz taj materijal ide prebrzo i ostaje na površini toliko da nismo sigurni je li u pitanju pravi horor, blasfemija ili parodija. Šteta, bilo je tu potencijala.

Mother’s Day (Sarah Adina Smith) svakako je po kvalitetu u gornjoj polovini omnibusa. Opet na tapetu imamo materinstvo i žensku plodnost. Naša junakinja je medicinski fenomen: žena koja zatrudni posle svakog seksa, ma kako zaštićena bila. Kada joj njena dokorka ponudi alternativno lečenje i proučavanje, naša će junakinja završiti u hippie-sektaškom okruženju. Mislili ste da je taj njihov mumbo-jumbo bezazlen? Greška...

Father’s Day (Burns, jedini od autora koji još nema dugometražni film iza sebe) je ubedljivo najbolji segment filma: jednostavno zamišljen, atmosferičan, jeziv i preteći. Usamljena žena dobija pismo (zapravo audio-kasetu) od svog oca za kojeg je mislila da je odavno mrtav i on je pomoću nje vodi po mestima iz njihove zajedničke prošlosti, obećavajući novi susret. Ideja da žena istovremeno čuje i očev i svoj dečiji glas je izvanredna, samo dodaje na već ionako gusto-jezivu atmosferu na tragu Poea. Ovaj segment bi bio sasvim legitiman, samostalni kratki film.

Nakon najmanje iskusnog dolazi najiskusniji od bande, Kevin Smith. Istini za volju, on više nije ni naročito indie autor, niti je horordžija, ma kako pokušavao. Ako mu Tusk nije bio dovoljan da se okane ćoravog posla i vrati provokativnim komedijama za koje je majstor, sumnjam da će ikakvu poruku izvući i iz ove kratkometražne bljuzge. Zapravo, Smith je ovde imao i najlakši zadatak: Halloween čija je ikonografija sama po sebi horor. Naravno, glupo bi bilo pokopirati Carpentera, ali u želji da izbegne utabanu stazu, Smith je otišao u nebulozu i potpuno zanemario duh praznika. Napravio je osvetničku priču o grupi devojaka, seksualnih radnica na kamerama koje se svete svom šefu koji ih tretira kao roblje. Na stranu spajanje komedije sa mizoginijom, traljavo napisani dijalozi koji su školski primer humora u pokušaju, pa čak i oslanjanje na internet-personu Harleya Morensteina (Epic Meal Time) umesto na nekog glumca, ali da li bi iko normalan u kratki film ova tematike ubacio rođenu kćerku. Ok, mala prati tatu po filmovima i to je u redu, ali u ovoj situaciji je neukusno do krajnjih granica. Možda se tu u pozadini krije i jedan štos: kćerka se zove Harley Quinn po liku iz DC univerzuma, a Suicide Squad je izbacio novi model Lolite za XXI stoleće. Je li Smith možda računao na to kad je kćeri dao ulogu u filmu i pripadajući “lolitasti” kostim?

 Pretposlednja priča Christmas (Stewart) ne samo da hvata božićni duh kakav zapravo jeste (konzumeristički i bespoštedan), nego uspeva i da u zaplet ubaci osećaj krivice. Čovek blagih manira (Green) želi da ispuni želju sinu za Božić i kupi mu igračku koja ga nakratko vodi u virtuelnu realnost. Njegova žena-kučka mu to čak postavlja kao imperativ. Kako to obično biva sa božićnim gužvama, naš naivac izvisi, ali uspe da “izvadi štetu” kad papak koji ga je pretekao doživi srčani udar. Ne samo da je klinac dobio igračku, nego su je dobili mama i tata. I dobili su više nego što su tražili...

Omnibus zatvara New Year’s Eve (Mortimer), pričica zanimljive, iako rabljene premise o ljigavcu prljavog uma (Bowen) koji ide na sastanak da bi tu upoznao ludaču (Izzo) koja ga u psihopatiji šije za tri koplja. U relativno kratkom trajanju Mortimer ne uspeva da izgradi atmosferu ili odnos među likovima, već priču okreće na pomalo parodični slasher.

Konačno, Holidays je film koji može zadovoljiti radoznalost jednog horor-fana i možda, samo možda, pokazati trendove u savremenoj nezavisnoj produkciji u ovom žanru. Koncept je pomalo ograničavajući (možda su druge praznike poput Thanksgiving i 4^th of July ostavili za eventualni nastavak) i kvalitativne oscilacije su pojačane kalendarskim rasporedom priča. Nije to loše, kao što nije ni dobro, makar će neko ko je uzeo da ga gleda doći do kraja.

 Sad, isplati li se kockati se s ovim omnibusom? I da i ne. To je jedna od onih situacija u kojima dobiješ ono što uložiš, ni centa više. Jedna odlična priča, dve dobre, jedna interesantna, ali zamuljana, tri bezvezne i jedna baš-baš loša, to je konačni bilans. Kapiram da ima boljih načina za ubiti 100 minuta. Kapiram da ima i lošijih. A možda da samo pogledate Burnsovu priču? Ona je dovoljna nagrada.

ABCs of Superheroes

2015.

scenario i režija: Jens Holzheuer, Oliver Tietgen

cameo uloge: Bai Ling, Uwe Boll, Lloyd Kaufman, Jorg Buttgereit

Volite da pijete i pušite travu u društvu jer vam tada na um padaju ideje? Učinite sebi uslugu i zapišite ih ili snimite jer su sve blentave ideje jednako legitimne. Naročito tako smišljene na gomili, na seansama sa društvom. One se filtriraju s vremenom, neke postaju epski citati, a neke, ma koliko nedorađene bile, kada se vizualiziraju postaju kratki (trash) filmovi. Jens i Oliver, dva drugara i filmska profesionalca, jedan montažer, drugi baja za efekte, uspeli su da sačuvaju svoje ideje i od njih slože parodiju...

Ovogodišnji Grossmann je zaista bio u znaku horor-komedije, trasha i parodije, od pobednika Scherzo Diabolico, preko vrlo uspelog i specijalnim priznanjem nagrađenog Attack of the Lederhosenzombies, pa do ekscesno preteranog i dozlaboga “talky” Frankenstein Created Bikers, pa zato nije ni čudno da poslednji film na festivalu bude baš parodijska kompilacija, ili ako baš hoćete antologija. Na tapetu su super-heroji, autori baš i ne skrivaju parodijsku oštricu, na projektu su predano radili i uspeli su da ubede određene ikone trasha i horora da se u njemu pojave i daju mu svoj blagoslov, što bi svakako privuklo posvećenu publiku. Tako da pripremite se na politički i drugačije nekorektnu sprdnju, zajebanciju, golotinju, “over the top” borbe... Trash!

Film počinje sa okvirnom pričom kojoj će se vraćati. U radnji su majka i kćerka i majci to užasno ide na živce. Želeći svoj mir, dozvoljava kćerki da kupi jedan strip i udubi se u njega kako je ne bi ometala. Kćerka izabere abecednu antologiju super-heroja, očigledno jeftino izdanje i sad čita ono što mi gledamo, od A do Z, sa nekoliko spojenih slova, ukupno nekih 20-ak kratkih superherojskih priča od kojih su neke povezane, neki likovi zalutaju ili se samo tako pojave u drugoj priči, a neki ne... Ne tražite neku veliku logiku i motivaciju, to je trash i kraj priče. Jedino će se curica i njena netrpeljiva majka pojavljivati tu i tamo kao svojevrsni komentar na sadržaj koji gledamo.

A tu imamo i svemoćnog majmuna (Almighty Ape) koji je žrtva kancelarijskih spački i ponesrećenih eksperimenata i reference na He-Mana i Skeletora, Power Rangers (Uwe Boll kao njihov poslodavac američki predsednik – urnebesno), i Vampirellu i ubačene reklame i crnog Isusa iz svemira i pomahnitale hrišćanske očeve koji mašu Biblijama i orgazmičnu hobotnicu i Hitlerov mozak i staračkog super-heroja i seksualiziranu parodiju na Alfa, i škakljivu šalu o silovanju pod maskom Terminatora i posvetu VHS-u i konačno Zee-Men ekipu kao aluziju na X-Men stripove. Sad, ideja iza toga je prosta: jednostavne ideje, kratke priče, kratki filmovi, rapidni humor, nasilje i golotinja i sve u veoma zezatorskom tonu uz poštovanje prema legendarnoj Tromi, Uwe Bollu ili Buttgereitu kao ozbiljnom horordžiji, pa šta od toga uspe, a šta ne, nije strašno, zabavićemo se i proći će nam vreme.

Forma antologije je pravilno odabrana jer dopušta neujednačeno trajanje, stilske razlike i promene ritma. I to da imamo samo jedan autorski par, a ne gomilu autora je u teoriji dobra da se smanje neujednačenosti u izrazu i senzibilitetu. To, međutim, ne deluje na neujednačenost kvaliteta ideja, od kojih su neke genijalne, neke prolazne, neke jednostavno bezvezne i/ili loše izvedene. Čak i ta forma abecede postaje ograničavajuća, pa se negde od njene polovine film vuče kao na silu, uz tek poneki bljesak jer su ili najbolji štosevi potrošeni, ili smo mi kao publika već navikli na cimove i humor, pa autori gube na faktoru iznenađenja. Ono što će nam ostati u glavi do kraja je “slušni crv” od one grozomorne pesme pred i za vreme odjavne špice i možda poneki štos i to je to.

Opet dolazimo do pitanja trajanja. Odnosno, je li zabavno (relativno priseban) gledati 90 minuta nečijih pijanih ili napušenih zajebancija, a da se u njima aktivno ne učestvuje? Rekao bih da to može biti zabavno samo neko vreme, a onda postaje naporno. Odnosno, možda celovečernji film nije najbolji format za distribuciju tih fora i fazona, naročito za mladu generaciju čija je pažnja ionako izdeljena. Ali, odgovorno tvrdim, ABCs of Superheroes bi bila sjajna web-serija. I gledao bih ama baš svaku epizodu i svaku sezonu.

Southbound

2015.

režija: Radio Silence, Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath

scenario: Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath, Susan Burke, Matt Bettinelli-Olpin, Dallas Richard Hallam

uloge: Matt Bettinelli-Olpin, Chad Villella, Larry Fessenden, Hannah Marks, Nathalie Love, Fabianne Therese, Mather Zickel, David Yow, Tipper Newton, Susan Burke

Standardni problem sa horor-kompilacijama je to što su kompilacije: njihovi segmenti su nužno nejednakog kvaliteta i pritom su često spojeni na silu, sa malo ili nimalo logike. Međutim, u tome su često brutalno iskrene: par kratkih filmova po “jedva smo se okupili” principu i to nam je što nam je, pa ko voli... Dodatni problem može nastati iz ambicije da se te priče nekako spoje i uokvire kakvim-takvim konceptom, što je, recimo, potpilo The ABC's of Death nastavke (uz sam broj kratkih filmova i vremensko ograničenje koje se iz koncepta nameće).

Southbound je od te ambicioznije i konceptualnije vrste kompilacija, gde su makar postavljenje granice “sveta” - pustinjska nedođija na jugozapadu Amerike sa prašnjavim putevima, opustelim gradićima i vrlo koloritnim stanovništvom, i makar postoji leitmotiv koji se provlači kroz svih pet priča – prošlost, njeno ispravljanje, suočavanje s njom ili bežanje. Priče, međutim, nisu organski spojene jedna sa drugom, prva i poslednja daju nekakav okvir, neke su samo nalepljene, a neke čak i pomalo vise. Ono što ih vadi je činjenica da nijedna od njih zapravo nije loša sama za sebe, pa ni kratki filmovi u konačnici nisu loši, što Southbound čini pristojnim, iako ne impozantnim komadom filmske zabave.

Prva priča koju je, kao i poslednju, režirao kolektiv Radio Silence, služi manje-više da nas upozna sa svetom i temom. Ove dve priče su među slabijima, ali za to nije teško naći valjan razlog: poslednja je zbog konstrukcije “spoilana” prvom, a prva je zapravo klasičan intro i ujedno posveta seriji Twilight Zone. Prva priča govori o dvojici okrvavljenih tipova koji pokušavaju da pobegnu od utvara koje ih proganjaju da bi se samo vrteli u krugovima po putu.

Druga priča prati žensku tročlanu rock skupinu (koja je, otkrivamo, do nedavno bila četvoročlana) i njihovu nevolju sa puknutom gumom na kombiju. Zaustavlja se sablasno pristojni stariji bračni par i nudi pomoć. Devojke se nećkaju, ali prihvataju, da bi kasnije na večeri sa još takvih sablasno pristojnih ljudi shvatile da oni nisu ono za šta se izdaju...

Treća i najbolja priča ima samo jednu manu: suviše je dobra da bi se našla na nekakvoj kompilaciji, posebno tako zgodno i prigodno povezana sa prethodnom. U pitanju je isto relativni standard što se tiče žanra, priča o običnom čoveku koji zgazi ženu na putu i traži pomoć. Zlikovac bi otišao, ali naš čovek nije takav. On će pozvati policiju i pokušati da svojoj žrtvi pruži pomoć čak i kad se to čini nemogućim. Imajući na vezi samo jednu sestru iz hitne pomoći i jednog lekara, on će u ekstremno sablasnoj i jezivoj napuštenoj bolnici pokušati da obavi kompleksnu operaciju za šta nije osposobljen, ali će se i suočiti sa moralnim posledicama svog čina.

Četvrta priča bi imala smisla u nekom “backwoods” trileru. Ona prati brata koji je godinama opsesivno tragao za svojom nestalom / otetom sestrom. Sada kada ju je našao, ona baš i nije sigurna da li bi se vratila...

Konačno, poslednja priča je svojevrstan “prequel” za prvu i u njoj vidimo naše okrvavljene tipove dok još nisu bili okrvavljeni u “home invasion” akciji u kojoj su oni banditi koji maltretiraju jednu porodicu. Krug se na taj način zatvara.

U suštini, Southbound nije film koji će vas raspametiti, ali ako želite da pogledate seriju kratkih filmova koji su bolje ili lošije zaokruženi i spojeni u jednu celinu, to je film za vas. Jedan od tih kratkih je zaista impozantan, pažljivo osmišljen, dorađen i atmosferičan do maksimuma, pa ima i neku dubinu, a ostali su sasvim pristojni, što je iznad proseka za današnji horor.