Kenny Daglish

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sa slonova na fudbal i sa starih majstora na one nešto mlađe. Zapravo, Asif Kapadia skoro da bi mogao da bude Hercogov legitimni naslednik, samo kada bi mu igrani filmovi koje forsira bili jednako kvalitetni kao dokumentarci. Kapadia je specijalista za one biografske, o sportskim i muzičkim zvezdama koje su obeležile jedno vreme. Autor je to koji nam je ispričao priče o Airtonu Seni (Senna, 2010), Ejmi Vajnhaus (Amy, 2015), Maradoni (2019) i Federeru (2024), a njegov najnoviji dokumentarac svetlo baca na jednu od većih legendi britanskog fudbala, Kenija Dagliša.

Kao igrač, Dagliš je nastupao za Seltik, Liverpul i škotsku reprezentaciju, da bi kasnije kao trener vodio Liverpul, Blekburn, Njukasl, Seltik i opet Liverpul. Kao igrač, bio je jedan od prvih isturenih plejmejkera i „lažnih devetki“, igru je čitao vrhunski, a prelaskom u trenere ostao je zabeležen kao jedan od poznatijih igrača-menadžera. U svakom klubu je imao status legende, zasluženo i zbog svog skromnog i ljudskošću ispunjenog stava. U Glazgovu je uspeo da „pomiri“ protestante i katolike, a u Liverpulu je bio jedan od „tribuna“ grada i kluba koje je oba pritiskala administacija Margaret Tačer.

Dagliš je bio neposredni svedok dve velike tragedije, možda i najveće koje su potresle engleski fudbal, a svakako najveće koje su uključivale fudbalski klub Liverpul. Na Hejselu 1985. godine bio je igrač u finalu Kupa Šampiona kada je izbila tuča između Liverpulovih i navijača Juventusa pa se tribina loše održavanog stadiona urušila. Na stadionu Hilsboro u Šefildu 1989. godine, gde je Liverpul igrao polufinale kupa s Notingem Forestom, Dagliš je bio trener. Redari i policija su pustili previše ljudi na stajaće tribine, nastala je gužva i panika, a ograde prema terenu su bile zaključane, a u gužvi je stradalo preko 90 ljudi, većinom navijača Liverpula. Tada se Dagliš postavio nasuprot vlastima i tabloidima voljnim da sve svale na fantomske „huligane“.

Kenny Daglish, dakle, nije tek običan sportski dokumentarac, već pre svega dokumentarac o jednom vremenu i društvu dok je fudbal nešto značio u sportsom i socijalnom smislu, a ne samo kao biznis. U pitanju je, dakle, dokumentarac o Velikoj Britaniji i njenom društvu u godinama stalne klasne napetosti gde je sport često bio jedini „ventil“ za mase. Pritom, Dagliš nije najzahvalniji protagonista jer nema onu nametljivu auru velike zvezde kao što je to imao Džordž Best ili Kevin Kigen, već je, nasuprot tome, skroman čovek koji ističe prednosti timskog rada, drugarstva, poštenja i truda. Međutim, Kapadia tome doskače na jednostavan i ingeniozan način da Dagliša i njegove savremenike pušta da govore iz „off-a“, dok se u rapidnoj montaži smenjuju izuzetno atraktivni arhivski snimci. Konačni rezultat je sasvim blizu trijumfa, i to ne samo za ljubitelje fudbala i sportskih legendi.

Scenes from the Labudović Reels / Dosije Labudović

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Retki će se setiti imena Stevana Labudovića, bilo u rodnoj Crnoj Gori, bilo u Srbiji gde je proveo veći deo života i na kraju umro. Borio se on s partizanima, a protiv nacista, fašista i domaćih kolaboratora u Drugom svetskom ratu, bio Titov fotograf i jedan od prvih profesionalnih filmskih snimatelja, uz to svedoka velikih istorijskih događaja kao što su Titova „turneja mira“ Galebom oko sveta i formiranje pokreta nesvrstanih zemalja, ali mu je učešće u jednom drugom ratu donelo status nacionalnog heroja u jednoj drugoj zemlji na jednom drugom kontinentu.

Radi se, naime, o Alžiru i ratu koji je narod ove afričke zemlje vodio za nezavisnost od francuske kolonijalne imperije, a Labudovićev zadatak je bio posebne sorte i zadan od strane Tita lično. Prva od Labudovićevih dužnosti bila je da pomogne antikolonijalnoj borbi tako što će je dokumentovati na filmsku vrpcu. Druga koja je iz nje proizašla bila je stvaranje protiv-teže u propagandnom ratu gde je francuska strana takođe imala prednost (pored one ekonomske, vojne i tehničke, razume se), a u tome su Labudoviću pomagale i ličnosti iz alžirskog političkog vrha koje su, zajedno s njime, „pisale scenarije“ za propagandne dokumentarce. Konačno, Labudović nije bio samo snimatelj na unapred pripremljenom „setu“, već i aktivni borac koji je s alžirskim vojnicima delio dobro i zlo.

Labudović i njegovi snimci su takođe i predmet novog dvotomnog dokumentarca Mile Turajlić Scenes from the Labudović Reels, podeljenog u tomove nad-naslovljene Ciné-Guerrillas i Non-Aligned. Prvi je imao premijeru u Torontu, drugi na amsterdamskom festivalu IDFA, a oba sada igraju i na Underhill film festivalu u Podgorici, jedan kao film otvaranja, drugi kao film zatvaranja. Dok se Ciné-Guerrillas bavi Labudovićem ratnim angažmanom u Alžiru, Non-Aligned je zapravo više fokusiran na Labudovića kao Titovog snimatelja koji ga prati na turneji na kojoj je možda i nastao pokret nesvrstanih kao „treći put“ između strana u hladnoratovskoj blokovskoj podeli, a posle i njegove aktivnosti beleženja prvog samita pokreta u Beogradu 1961. godine.

Mila Turajlić, srpska autorica s adresom u Parizu, ime je stekla sa svoja dva dokumentarca. Cinema Comunisto (2010) bio je put u „bolju filmsku prošlost“, odnosno u bolju prošlost državno kontrolisanog sistema filmskih studija u bivšoj Jugoslaviji u kojima su se snimali filmovi koji su mitologiju bivše nam države dopunjavali i perpetuirali. Druga strana svega (2017) funkcionisao je pre svega kao portret njene majke Srbijanke, univerzitetske profesorke i jedne od heroina građanskog otpora zločinačkom režimu Slobodana Miloševića, ali i kao vodič kroz porodičnu istoriju, pa i skrivenu istoriju u komunizmu marginalizovanog sloja predratnih socijal-demokrata.

U Scenes from the Labudović Reels, autorica kombinuje portretni i arhivistički pristup na sebi svojstven način, svemu tome dodajući motive potrage za bolju dinamiku (U Ciné-Guerrillas dobar deo filma otpada na potragu za alžirskim veteranima koji su bili u kontaktu s Labudovićem, dok Non-Aligned funkcioniše i kao politički ekspoze nedaleko od ruba trilera na temu „klipova u točkovima“ pokreta koje su postavljale zapadne i istočne velesile), te filma-eseja kojim tvori svojevrsni okvir i tako saznanja pakuje u koherentnu priču. Pritom, njeni intervjui nisu vizuelno suvoparni („talking heads“ sorte), ni tematski suženi, a autorica se ne libi ni da u njima participira, bilo kao glas koji dolazi iza kamere i postavlja pitanja, bilo da se čak povremeno pojavi i ispred iste.

Arhivski materijal tek je posebna priča i otvara nove i nove nivoe priče i trivije uglavnom vezane za Filmske Novosti (čiji su se žurnali vrteli pre filmova u bioskopima čak do 1989. godine u nekim slučajevima) i njihov depo kao neiscrpnu riznicu interesantnog filmovanog materijala koji je svakako svedok jednog vremena (i to na više mesta). Mila Turajlić tu možda čini i svoj najherojskiji podvig jer na volju ima najekskluzivniji mogući materijal, Labudovićev za koji se dugo nije ni znalo gde je pohranjen (delom u Alžiru, delom u Novostima), ali ga ne zloupotrebljava na način da se isti izgubi u inflaciji, već ga vrlo ukusno dozira. Ostatak arhivskog materijala dolazi iz Novosti, ne nužno od samog Labudovića, a još jedna tema koju autorica otvara je funkcionisanje kompanije i njenog arhiva i njegova uloga u dekolonizaciji i postavljanju temelja za nacionalne kinematografije zemalja „Trećeg Sveta“, makar propagandne komponente istih.

Određeni problemi postoje i na nivou pojedinačnih tomova, a postaju očigledni kada se ta dva dela posmatraju kao celina. Prvo, teme u njima se u dobroj meri preklapaju iako su fokusi različiti. Opet, nijedan od navedenih filmova nema jedan singularni fokus, već Mila Turajlić u razgovorima s Labudovićem i tokom svojih istraživanja često skače s teme na temu. Taj „slobodni pristup“ na kraju proizvodi određenu dozu redundancije zbog koje možemo da se zapitamo ima li smisla deliti materijal u dva filma umesto sažeti ga u jedan fokusiran upravo na Labudovića i njegove uloge u istoriji Alžira, Jugoslavije i sveta u drugoj polovini XX veka. Čini se da Mila Turajlić nije odolela sirenskom zovu izuzetnog arhivskog materijala i utisku o veličini i značaju svog otkrića po tom pitanju, ali Scenes from the Labudović Reels, iako nije odličan dokumentarac, svejedno dobacuje do solidnog.