Kenny Daglish

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sa slonova na fudbal i sa starih majstora na one nešto mlađe. Zapravo, Asif Kapadia skoro da bi mogao da bude Hercogov legitimni naslednik, samo kada bi mu igrani filmovi koje forsira bili jednako kvalitetni kao dokumentarci. Kapadia je specijalista za one biografske, o sportskim i muzičkim zvezdama koje su obeležile jedno vreme. Autor je to koji nam je ispričao priče o Airtonu Seni (Senna, 2010), Ejmi Vajnhaus (Amy, 2015), Maradoni (2019) i Federeru (2024), a njegov najnoviji dokumentarac svetlo baca na jednu od većih legendi britanskog fudbala, Kenija Dagliša.

Kao igrač, Dagliš je nastupao za Seltik, Liverpul i škotsku reprezentaciju, da bi kasnije kao trener vodio Liverpul, Blekburn, Njukasl, Seltik i opet Liverpul. Kao igrač, bio je jedan od prvih isturenih plejmejkera i „lažnih devetki“, igru je čitao vrhunski, a prelaskom u trenere ostao je zabeležen kao jedan od poznatijih igrača-menadžera. U svakom klubu je imao status legende, zasluženo i zbog svog skromnog i ljudskošću ispunjenog stava. U Glazgovu je uspeo da „pomiri“ protestante i katolike, a u Liverpulu je bio jedan od „tribuna“ grada i kluba koje je oba pritiskala administacija Margaret Tačer.

Dagliš je bio neposredni svedok dve velike tragedije, možda i najveće koje su potresle engleski fudbal, a svakako najveće koje su uključivale fudbalski klub Liverpul. Na Hejselu 1985. godine bio je igrač u finalu Kupa Šampiona kada je izbila tuča između Liverpulovih i navijača Juventusa pa se tribina loše održavanog stadiona urušila. Na stadionu Hilsboro u Šefildu 1989. godine, gde je Liverpul igrao polufinale kupa s Notingem Forestom, Dagliš je bio trener. Redari i policija su pustili previše ljudi na stajaće tribine, nastala je gužva i panika, a ograde prema terenu su bile zaključane, a u gužvi je stradalo preko 90 ljudi, većinom navijača Liverpula. Tada se Dagliš postavio nasuprot vlastima i tabloidima voljnim da sve svale na fantomske „huligane“.

Kenny Daglish, dakle, nije tek običan sportski dokumentarac, već pre svega dokumentarac o jednom vremenu i društvu dok je fudbal nešto značio u sportsom i socijalnom smislu, a ne samo kao biznis. U pitanju je, dakle, dokumentarac o Velikoj Britaniji i njenom društvu u godinama stalne klasne napetosti gde je sport često bio jedini „ventil“ za mase. Pritom, Dagliš nije najzahvalniji protagonista jer nema onu nametljivu auru velike zvezde kao što je to imao Džordž Best ili Kevin Kigen, već je, nasuprot tome, skroman čovek koji ističe prednosti timskog rada, drugarstva, poštenja i truda. Međutim, Kapadia tome doskače na jednostavan i ingeniozan način da Dagliša i njegove savremenike pušta da govore iz „off-a“, dok se u rapidnoj montaži smenjuju izuzetno atraktivni arhivski snimci. Konačni rezultat je sasvim blizu trijumfa, i to ne samo za ljubitelje fudbala i sportskih legendi.

Diego Maradona

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na Portalu Analitika

Maradona. Genije i budala. Sportista i narkoman. Bog i vrag lično. Dečak iz sirotinjskog predgrađa bez asfalta i plejboj u plavom „ferariju“. Majstor i varalica. Vredni radnik i mutikaša koja uživa u skandalima. Koliko je od tih ekstrema i dualnosti moguće pronaći u ljudskom biću? I može li čovek uopšte živeti sa njima? Odgovore na ta i još neka pitanja možete potražiti u novom dokumentarcu Asifa Kapadije. 

Nakon premijere u Kanu i intenzivne letnje festivalske turneje, film „Diego Maradona“ stigao je i u Sarajevo.

Kapadija je autor koji izgrađenim, a opet pristupačnim stilom i vrhunskom tehnikom može prodati u suštini vrlo klasične biografije ili čak hagiografije poznatih ličnosti. To mu je pošlo za rukom sa Airtonom Senom, mada to nije bilo naročito teško jer je brazilski vozač Formule 1 bio omiljen za života, što je tragična smrt samo učvrstila (na stranu neupitni vozački kvaliteti i upitna takmičarska etika). 

Uspelo mu je i da nas uveri u muzički genije problematične zvezde Ejmi Vajnhaus. Sa Maradonom stvari, ipak, stoje nešto drugačije pa domet filma van tehničkog aspekta ostaje malo niži.

Razlog je vrlo jednostavan. Kapadijin subjekt je živ i zarađuje hleb nasušni medijskim eksponiranjem i ne baš sjajnim trenerskim poslom u karijeri koja je obrnuto proporcionalna onoj senzacionalnoj igračkoj i vodi od istaknutih pozicija u fudbalskim kulturama do onih manje prominentnih na fudbalski egzotičnim mestima. A živ Maradona će, budimo uvereni, uticati na film o sebi. 

Zbog toga je Kapadijin „Diego Maradona“ primer igranja na sigurno i izbegavanja i te kako zanimljivih, ali za subjekta prilično štetnih tema kao što su skandali (autor ih dozira, ali se ne zadržava previše na njima), profesionalni neuspesi (preko igračkih se preleće, trenerski se i ne spominju) i političko koketiranje sa levičarskim diktatorima poput Kastra i Čaveza (o tome dobijamo uvid samo preko tetovaža na recentnijim fotografijama i snimcima).

Kapadija se najviše fokusira na fudbal, pa će fanovima igre i igrača pružiti gomilu retkog ili pomalo zaboravljenog materijala u obliku golova, važnih utakmica, šansi i asistencija u reprezentativnoj i klupskoj karijeri, naročito od sredine do kraja osamdesetih godina u Napoliju, gde je Maradona stekao status božanstva. U drugom planu se propituje taj status, odnosno uspon i pad u nemilost koji nemaju nužno veze sa sportom, koliko sa emocijama - i Maradone i njegovih fanova.

S druge strane, neki od skandala nisu mogli a budu preskočeni. O vezi sa mafijom, konzumaciji kokaina, intenzivnom žuranju, bračnim neverstvima i vanbračnoj deci dobijamo svedočanstva sa raznih strana, uključujući i ondašnju suprugu Klaudiju Viljafanje i ljubavnicu Kristijanu Sanagru. Iako je osvežavajuće da selebriti dokumentarac ne odlazi u „žutilo“, utisak je da nešto ipak tu fali, odnosno da se režiser nije usudio da pođe dovoljno duboko, naročito u smislu ispitivanja „palog“ boga.

Kapadija je sposoban da zamaskira mane filma izvrsnom tehnikom, otprilike kao i Maradona kada je igrao utakmicu posle nekoliko noći žuranja i jednog dana „čišćenja“. Ima i znanja i kondicije da to izvuče iz više od 500 sati materijala u različitim formatima (beta i U-matic snimci, arhivski snimci i fotografije, zapisi koji podsećaju na kućne, ali su ih ipak snimali profesionalci za film koji nikada nije objavljen). I da nam prenese informacije od relevantnih sagovornika u voice-over naraciji i bez „glava koje govore“, tako da video-materijal glatko teče. 

Istina je da bi film „Diego Maradona“ mogao biti ili kraći od 130 minuta ili mnogo provokativniji, naročito u smislu odvajanja osobe od persone, ali ni ovako nije moguće tvrditi da je loš.

Amy

2015

Autor: Asif Kapadia

Beograd, 2011. godine, tvrđava Kalemegdan, koncert Amy Winehouse. Nije uspela da izvede ni prvu pesmu. Nije htela. Bila je pijana. Ja nisam bio tamo, iako sam bio u gradu. Nisam bio fan. Možda ne bih promenio radio-stanicu kad bih je čuo, ali malo mi je išao na živce taj hype oko nje. Oko talenta. Oko drogiranja i napijanja. Oko genijalnosti i samodestruktivnosti. Za mene je bila samo jedna od modernih zvezdica, onih koje ne traju dugo jer hrane indiferentnu svetinu u večitoj potrazi za novim senzacijama.

Bio sam u krivu. Amy se već na prvi pogled izdvajala iz mase. Tako obična, bezobrazna židovska devojka iz severnog Londona, a tako neobičan izvođač. Prirodno ružnjikava, ali predivna kad se pojavi na pozornici sa čašom vina i cigaretom. Tako trashy i tako elegantna, gotovo glamurozna. Bila je neverovatni, sirovi talenati i bila je naslušani, nastudirani jazz snob. Bila je iskrena, nepatvorena. Pisala je iz duše i pevala iz duše, terapijski. Bila je nesretna, emotivna, autodestruktivna, nevezano samo za alkohol i drogu, nego i za hranu, za ljubav, za odnos prema prijateljima i prema životu. Bila je spremna za velika dela, možda čak i genije u nastajanju, ali nije imala vremena da nauči živeti sama za sebe.

Svašta čovek nauči s vremenom i shvatiti gde greši. Amy je bila moja generacija i nije imala vremena da shvati gde je grešila pre nego što joj je pritisak svega došao glave. Spletom okolnosti, svako od nas je mogao da završi kao Amy. Meni je vreme dalo priliku da revidiram svoj blazirani stav prema, za sada, poslednjem globalno prepoznatom fenomenu po pitanju kreativnosti i iskrenosti. Zato sam iskoristio priliku da pogledam dokumentarac o Amy Winehouse na Sarajevo Film Festivalu.

Ono što me zanimalo bio je pogled u razvoj njene karijere i haos koji joj se spiralno razvijao na privatnom nivou. Upoznajemo je kao četrnaestogodišnjakinju kako peva veoma stilizovanu verziju Happy Birthday svojoj prijateljici. U kasnim tinejdžerskim godinama usledio je postojani uspon, nastupi po klubovima i prvi album Frank na kojem je Amy demonstrirala sposobnost i izgrađenost stare jazz pevačice zarobljene u telu krhke devetnaestogodišnjakinje. Usledila je ozbiljna lova, stan u Camdenu, trava, alkohol, divlji provodi.

Usledio je i Blake Fielder, indie rock žurkadžija, serijski zavodnik, alkoholičar i rekreativni narkoman. Prva faza njihove romanse, a naročito njen kraj je bio inspiracija za Back to Black, koji je postao ogroman hit. Pristojna lova je postala ogromna lova, dotad neprisutni otac je postao gospodar karijere, a agent za turneje je postao menadžer. Usledila je slava i pritisak sa kojim Amy nije mogla da se nosi. Usledilo je autodestruktivno ponašanje, napijanje i drogiranje, kao mehanizam odbrane. Usledilo je još paparazzi pažnje krvožednih medija uz veoma neprijatne, sprdačke komentare. 

Blake se vratio i zajedno su se drogirali. Išli su na rehabilitaciju i ponovo su se vraćali starim navikama. Blake ju je opet napustio i ona je ostala sama u neprijateljskom svetu. Imala je i boljih dana, i svojih želja, i bilo joj je dosta svega. Htela je novi život, jednostavniji i prijatniji, ali nije joj bilo dano. Možda nije ni htela otići, ali njeno izmučeno, mršavo telo nije izdržalo poslednji nalet alkohola... Beograd i ta otkazana turneja su bili suštinski nebitni, samo su bili poslednji pokazatelj skorog kraja.

Dobro, to smo nekako i znali, možda ne sve, ali većinu toga. Naše doba je medijsko doba, doba instatne slave, doba bez privatnosti. Njen život je bio pod lupom javnosti, i, što je još važnije, dokumentiran u gomili privatnih snimaka na koje se film jako oslanja. Ti zrnasti, amaterski snimci, istovremeno neformalni i teatralni, uglavnom su efektan pristup za temu, ali se posle nekog vremena potroši. Ritam filma je popravljen brojnim intervjuima sa ljudima koji su Amy dobro poznavali i koji su na njen život uticali. Čujemo njene prijatelje, roditelje, kolege muzičare, menadžere... Svako od njih ima svoj ugao gledanja, često i svoju agendu, a na nama je da složimo priču.

Asif Kapadia, autor i dokumentarnih i igranih filmova, ipak zauzima stav i daje ton filmu. Ni tu nema ničeg naročito novog. Krivca nalazi u menadžmentu i Amynom ocu Mitchu koji su svoju „zlatnu koku“ čerupali veoma aktivno. Krivca nalazi i u krvoločnim medijima i društvu spektakla, ali veoma indirektno. 

Kapadia je imao relativno sličan pristup i u svom prethodnom nagrađivanom dokumentarcu Senna (2010) o spletom okolnosti tragično stradalom vozaču Formule 1. Između Senne i Amy se mogu povući paralele, i između ličnosti i između filmova. Oba filma detaljno izlažu faktografiju iz različitih, bliskih uglova. Međutim, dok Senna traje relativno pristojnih 100 i nešto minuta, Amy je razvučena na preko 2 sata, što je malo previše. Naprosto, format ne odgovara snazi materijala, pa je utisak da gledamo nekakvu dokumentarnu mini-seriju.

Amy nije loš dokumentarac, ali je daleko od savršenog. Možda je to zbog toga što o slučaju Amy Winehouse već u startu imamo svako svoje mišljenje. Jedni je mitologiziraju i nalaze poveznice sa drugim, slično nastradalim mladim muzičarima. Drugi odlaze u drugu krajnost i nemaju dovoljno poštovanja jer ih ceo taj cirkus oko Amy nervra. Možda ipak nije prošlo dovoljno vremena da bi se o Amy ispričala prava, dokumentarna, sveobuhvatna priča.