Ghost Elephants

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Navodno najveći slon, i samim time kopneni sisar, ikada ulovljen je u Angoli na visoravni koja važi za „vodotoranj Afrike“ odakle izviru i reke Kongo i Zambezi koje teku ka različitim okeanima. Primerak je izložen u muzeju Smitsonijan u Vašingtonu i nosi „ljudsko“ ime, odnosno nadimak Henri. Razlike u veličini između njega i drugih afričkih slonova, bilo živih, bilo ulovljenih, očita je na svim planovima, od prečnika traga, do visine u grebenu i težine. Henri je bio pravi div među slonovima, samo koža mu je težila dve tone, a njegov preparirani i izloženi model statički ne može da nosi njegovu lobanju i kljove.

Slon Henri je izvor fascinacije i inspiracije za biologa Stiva Bojsa koji je postavio hrabru teoriju da je najveći slon ikada svakako ostavio potomstvo i da se tu možda radi o jednoj posebnoj pod-vrsti afričkih slonova. Naime, slonovi ne žive na uzvisinama, još ređe u vlažnim šumama i na tresetnim poljima. U pokušaju dokazivanja teorije na putu od Namibije do narečene uglavnom nenastanjene i teško dostupne visoravni u Angoli, Stiva, njegove pomoćnike i njihove bušmanske tragače, poslednje „majstore svog zanata“, prati i Verner Hercog, jedna od najvećih vedeta dokumentarnog i filma uopšte. Cilj cele ekspedicije je pronaći dovoljno veliki primerak i fotografski i na videu zabeležiti njegovo postojanje.

Film Ghost Elephants je premijeru imao u Veneciji, ali je nastao u produkciji televizijskog kanala National Geographic. Tragovi ovog potonjeg očiti su i na vizuelnom planu i na planu tona, kako doslovno, s grandioznom „afričkom“ muzikom, tako i onog pripovednog. Ne radi se tu, dakle, samo o slonovima, već i o ljudima i o planeti kao našem zajedničkom domu. Na početku Hercog svakako igra tu igru i čini se da je iskren u tome: zaista je zadivljen veličanstvenim slonovima, ali i ljudima koji žive jednostavno, u skladu se prirodom, ali koji razumiju i moderan svet pun tehnologije, pa se čini kao da je na misiji da razbije jedan kolonijalni kliše.

Ono što, međutim, u prvoj polovini filma nedostaje je potpisna ironija s dozom pesimizma u naracijama koje Hercog sam piše, čita i snima, ali i to ćemo na kraju dobiti, jednom kada se autor opusti. Ali, opet, daleko je to od Hercogovog najboljeg izdanja, pa možemo sa sigurnošću pretpostaviti da „tezgari“ umesto da ode u penziju. Ali majstor ostaje majstor čak i kad tezgari, a slonovi i afrički pejzaži su sami po sebi dovoljno veličanstveni za relaksirano gledanje.