Band of Robbers

2015.

scenario i režija: Aaron Nee, Adam Nee (po romanima Marka Twaina)

uloge: Kyle Gallner, Adam Nee, Matthew Gray Gubler, Hannibal Buress, Johnny Pemberton, Daniel Edward Mora, Melissa Benoist, Beth Grant, Eric Christian Olsen, Stephen Lang, Cooper Huckabee, Lee Garlington

Mark Twain zauzima posebno mesto u američkoj kulturi i kolektivnom pamćenju, najviše zbog svoje nepograšive zdrave logike i sposobnosti da jednostavnost učini privlačnom i kroz nju nam ponudi neke od važnih životnih lekcija. O prijateljstvu, o odgovornosti, o odrastanju, o društvu koje gradimo. Visprena baraba Tom Sawyer i nesrećni, ali dobrodušni Huckleberry Finn su, pored sve vremensko-prostorne distance, bili deo odrastanja svakog od nas.

Naravno da je Twainovo delo završilo i na filmu, u nebrojenim verzijama i u mnogim kinematografijama. Naravno, bilo je tu klasičnih ekranizacija, modernizacija, uvođenja u potpuno drugi kontekst. Twainove motive je možda najbolje filmski obradio Jeff Nichols u svom filmu Mud, diskretno i pametno, tako da prepoznamo njihovu suštinu i u tome uživamo.

Braća Nee su se, međutim, setila nečeg drugog: ne samo da su Toma i Hucka preneli u sadašnje vreme, nego su ih zamislili kao odrasle. Dobro poznata priča iz Twainovih romana je rasturena na detalje i oni se obilato pojavljuju u nanovo konstruiranoj varijanti oko svojih (ne)odraslih likova u filmu koji žanrovski balansira između krimi-komedije i nekakve “bro-dude” varijante sa nepristojnim muškarcima gubitnicima. Tako nešto, naravno, ne radi kako treba od samog početka: Tom i Huck su nam u svojim avanturama i dečijim svinjarijama bili dragi iz prostog razloga što su bili klinci. Kada to rade ljudi od 30-ak godina, to nije nimalo simpatično, verujte mi na reč.

Čini se da je ceo projekat nastao iz dva motiva. Prvi je fiksacija Adama Neea na Toma Sawyera, kojeg i igra u filmu, i na njegovu neodraslost i život “van sistema”, odnosno van kodeksa očekivanog. Simpatično kad si klinac, problematično kad si stariji. Da Nee barem zna odigrati svoj lik, to bi bilo podnošljivo, ali on ne uspeva da nađe pravi ton, pa je Tom u njegovom izvođenju ultimativni gubitnik, patološki lažov, viđen da vodi nesrećan i neuspešan život, sve se uveravajući da tako izgleda sloboda. Još gore, njegova suština je toliko promenjena da nam on deluje lagano retardirano, a njegov polu-brat, ulizica i ljigavac Sid (Olsen) u poređenju s njim kao legitimna i odgovorna osoba.

Drugi motiv braći je, rekao bih, štreberske prirode. Oni ovim filmom pokazuju da nisu prespavali lektiru i pokušavaju da je “oplemene” svojim viđenjem u savremenom, lagano hipsterskom kontekstu. Naravno da imamo Hucka (Gallner), on je naš narator, bivši robijaš koji želi normalan život. Tu su i Joe Harper (Gray Gubler) i Ben Rogers, “pocrneo” u skladu sa politički korektnim trendovima (Hannibal Buress, bez jasnog zadatka i cilja u filmu), pa čak i Becky Thatcher (Benoist) kao Tomova koleginica u policiji. (Da, Tom je sada policajac, ali onaj najniži saobraćajac kojem je to maska za pravljenje sranja.) Tu je i udovica Douglas (Grant) kod koje Huck živi, tu je i Poly (Garlington), koja više nije tetka, nego policijska poručnica. Tu je Indijanac Joe (Lang) koji služi malo kao bauk, malo kao “running joke” i poenta o tome šta je rasizam, a šta prihvatanje tuđe kulture (jer zapravo nije Indijanac, samo se tako oblači i preti skalpiranjem), tu je i kukavni Muff Potter (Huckabee). Jedino je Crni Jim postao Meksikanac Jorge (Mora).

Radnju nema smisla prepričavati, jer zapravo ne tvori neku logičnu celinu. Kao što su i likovi iz romana ubačeni u film i novi kontekst eto tako jer je to autorima cilj, tako je na isti način i gomila detalja završila u priči. Mesto radnje je St. Petersburg, tipična južnjačka vukojebina. Tu su i “pećine”, i groblje, i mjaukanje, i zakopano blago, i zakletve u krvi, i Huckovo oblačenje u žensku odeću (besmislen detalj za koji se vidi da je na silu ubačen) i scena sa Tomom i farbanjem njegove ograde (potencijalno duhovito).

I, naravno, stalno neka jurnjava, kreveljenje, humor u pokušaju i insistiranje na “boys will be boys” klišeu. Tridesetogodišnji Tom i Huck. Ne ide. Band of Robbers jednostavno ne valja, ma koliko se ja nadao. Neke stvari je bolje ne dirati.

Cymbeline / Anarchy

2014

scenario i režija: Michael Almereyda (prema drami Williama Shakespeara)

uloge: Ed Harris, Ethan Hawke, Milla Jovovich, Penn Badgley, John Leguizamo, Dakota Johnson, Anton Yelchin, Peter Gerety, Vondie Curtis-Hall, Bill Pullman, Delroy Lindo

Mislim da bi se od adaptacija Shakespeara mogao napraviti jedan poseban žanr. Treba samo odlučiti kojeg se dela uhvatiti, raditi samo ekranizaciju ili menjati tekst i kontekst. Ako menjati, kako i šta menjati. Šta sa vremenom radnje – ostaviti originalni “setting” ili ići na modernizaciju? Šta sa tekstom – ostaviti originalni rani moderni engleski ili ga prilagoditi duhu vremena? Kako postaviti likove i njihove odnose. Mislim, ima tu posla, i to je večita fascinacija filmskim i teatarskim umetnicima, jer Bard je Bard. Ako mene pitate, na filmu je većinu toga rekao Kurosawa i ja tu ne bih ništa menjao. Svoje je, sa autoritetom poznavaoca materije, rekao i Kenneth Branagh. Posle njih dvojice, svaka adaptacija Shakespeara deluje kao da je sama sebi cilj.

Na tom polju su sreću okušali razni, sa promenljivim stilom i uspehom. Polanski je u Macbetha učitao svoju privatnu traumu. Baz Luhrman je napravio teen verziju Romea i Julije (sa Leonardom DiCapriom, da se curice raduju), Ralph Fiennes je snimio Coriolanusa u Beogradu (izdržao sam pola sata filma, negde pri sredini i odustao, biće dana), a Joss Whedon je postavio Much Ado about Nothing u svoju kuću i društvo svojih prijatelja, te nam pokazao poreklo većine komičarskih klišea. Pomenuo sam tek neke, bez reda i smisla, nisam pravio listu i izdvajao, nego, tako, kao ilustraciju. A naš današnji autor, Michael Almereyda, već po drugi put uzima Shakespeara u ruke i radi ga na uglavnom isti način.

Lako za korporativnog Hamleta (2000), koji mi se, btw, nije svideo, Hamlet je ipak klasik sa odjecima koji se daleko čuju i u drugim dramama, te zbog toga svojevrsni standard. Tu je moguće svašta izvoditi, okretati na ovu i onu stranu i ispitivati dalekosežnost jednog takvog klasika. Cymbeline je sam po sebi nezahvalan materijal, sastavljen uglavnom iz recikliranih delova iz drugih drama, od tragedija do komedija, žanrovski neuhvatljiv između tragikomedije zabune i romanse, a i priča je toliko dominantna da ona upravlja likovima, a ne likovi njom, pa im zbog toga motivacija opasno šteka. Cymbeline će se, kao uostalom i Coriolanus, retko naći u izabranim delima i na repertoaru, o filmu da i ne govorimo. Međutim, nije moje da delim utešne nagrade za hrabrost, nego da procenim izvedbu.

A ona je manjkava i to baš onako primetno. Nema veze što tu imamo poznate glumce koji imaju motivaciju da ovakav tekst, za nijansu skraćen radi ubrzavanja radnje, odigraju kako treba. Ed Harris je očekivano odličan u naslovnoj ulozi koja mu sama po sebi leži, Milla Jovovich ima svoje sjajne trenutke (nakon poplave trashy filmova koji su joj obeležili karijeru) kao manipulativna kraljica, a i Ethan Hawke i John Leguizamo su sjajni u svojim nešto manjim ulogama, baš kao i Delroy Lindo i Peter Gerety. Nažalost, mlađa garda je podbacila. Penn Badgley je bledunjav kao Posthumus, Anton Yelchin za sebe tipično šmira preko svake mere kao Cloten, a i ne znam kome je moglo pasti na pamet da ulogu Imogen da Dakoti Johnson, čak i pre Fifty Shades of Gray “slave”, jer cura osim glumačkog porekla ne pokazuje nikakve osobine glumice.

Uostalom, glumci su tu manji deo problema jer, rekoh već, originalni tekst nije baš zahvalan što se tiče likova i njihove motivacije. Mnogo veći problem su sumnjive autorske odluke da se sačuva arhaični renesansni jezik i da se radnja prebaci iz Britanije u vreme rimskog osvajanja u modernu Ameriku i milje korumpiranih policajaca i motorističkih bandi. Taj spoj deluje izveštačeno i kvazi-umetnički, pa zbog toga ne radi. Jednostavno, rekontekstualizacija Rimljana u policajce, a Brita u bandu je suviše površna i nemoguća u današnjem svetu, čak ni uz gomilu stilizacije i neke prigodno nategnute alegorije. Za utehu je to da je soundtrack dosta bolji od filma, ali je i to tek jedna u moru referenci.

Kad smo već kod njih, najočitija je poveznica sa Sons of Anarchy, što je vidljivo i iz originalnog naslova filma. Međutim, i ona je površna, jer televizijska serija u sebi sadrži određene elemente Hamleta, što samo ukazuje na bezvremenski kvalitet tog klasika. Mislim da je Shakespeare zaslužio bolje od ove adaptacije i da ni sam ne bi bio ponosan na svoj komad.

What Maisie Knew

2013.

režija: Scott McGehee, David Siegel

scenario: Nancy Doyne, Caroll Cartwright

uloge: Julianne Moore, Steve Coogan, Onata Aprile, Alexander Skarsgard, Joana Vanderham

Najgora glupost koju dvoje sebičnih ljudi mogu da naprave je imanje dece. Deci se moramo posvetiti potpuno, staviti njihove potrebe ispred svojih, na kraju zaboraviti na svoje ciljeve koji se ne uklapaju sa imanjem dece. Šta se dešava kada dvoje sebičnih ipak odluči da ima dete? O tome govori izvorni roman What Maisie Knew Henrija Jamesa iz 1897. i ova moderna filmska adaptacija.

Maisini roditelji su ne tako različiti karakteri, sebični i samoživi krelci kojima je dete samo sredstvo za međusobno prepucavanje. Otac Beale (Coogan) je biznismen i stalno je na telefonu, majka Susanna (Moore) je prestarela pop-rock starleta koja sanja o povratku među zvezde. Film počinje sa njihovim razvodom i bitkom za starateljstvo. Kao i knjiga, celi film je ispričan iz Maisinog (Aprile) ugla gledanja, a autori su dovoljno hrabri da ne odstupe ni za milimetar od svog čvrstog stava ni po cenu da roditelji ispadaju karikature. Uz takve roditelje postavlja se pitanje da li je ikoga briga kako će se događaji odraziti na Maisie kada odraste. Za sada je njoj svet odraslih zanimljiv i čudan, čak blesav, ona ima svoje dečije preokupacije kao što su plišane ili prave životinje, vrtić i igranje sa drugarima.

Za pozitivan uticaj na devojčicu će se pobrinuti nekadašnja dadilja Margo (Vanderham) koja postaje Bealova nova žena, te konobar Lincoln (Skarsgard), novi muž Maisine mame. Dvoje zamenskih roditelja će pokazati više brige i osećaja za malu nego njeni vlastiti roditelji, a po klišeu romantičnih drama će se među njima razviti nekakva dinamika. Margo je nežna, i zna sa decom, a prema Maisie gaji i iskrene emocije. Lincoln je, sa druge strane, tipično muški trapav i blesav kada su deca u pitanju, ali se između njega i devojčice razvija obostrana nežnost. Na kraju ćemo ih doživljavati kao ad hoc familiju, pošto će Beale i Susanna polako nestajati iz glavnog toka filma, i pojavljivati se samo da naprave sranje.

Steve Coogan je komičar veoma raskošnog talenta, i ovde to pokazuje. Iako je Beale dramski karakter, Coogan mu daje komičnu notu. Možda to nije fer, da nam glumac daje svoju presudu o liku koji igra, ali je svakako zabavno. Beale je onaj tip lika koji bi se iz većine situacija izvukao sa lošim, otrcanim vicem, i ta ljigavost je apsolutno uverljiva u Cooganovoj izvedbi. Julianne Moore nije na tom nivou uverljivosti, prosto više deluje kao očajna domaćica – kupoholičarka nego kao muzička zvezda, ali svejedno pokazuje svu svoju mračnu stranu u sceni kada vodi malu kod sudskog psihijatra, pokušavajući da joj usadi lažno sećanje na to kako ju je otac tukao. Onata Aprile je simpatična kao Maisie, slatka, maštovita i zaigrana, ali najvažnije potpuno prirodna i opuštena. Maisie nije tipično filmsko dete koje plače i vrišti i privlači pažnju na sebe, ona samo želi da razume šta se oko nje dešava. Alexander Skarsgard je glumac koji ima čvrst stav i možda čak i tip uloge (taj imidž ledeno cool frajera koji vuče još sa televizije iz serija Generation Kill i True Blood), ali pokazuje da je sposoban da se menja i evoluira kao glumac, da prihvati različite uloge, a da ostane prepoznatljiv. Joana Vanderham je britanska televizijska glumica, a What Maisie Knew je njen prvi bioskopski film. Ipak predstavlja pozitivno iznenađenje.

Mali problem sa filmom su njegovi likovi: površno napisani i jednodimenzionalni, pa služe samo kao sredstva za poentiranje očiglednog. Dobro, možemo se složiti ili se ne složiti sa predstavljanjem ljudi koji su posvećeni karijerama kao sebičnih, dok nasuprot njima stoji “mudrost jednostavnog običnog čoveka” koja se ogleda u skromnosti i puno ljubavi, ali to ne znači da film ne bi profitirao od slojevitijih prikaza očevih ili majčinih problema, ili bilo kakvog konteksta koji će nam ih prikazati kao osobe, a ne kao nosioce jedne ili dve osobine. Na žalost, ni Maisie nije najdetaljnije prikazana, ali su autori malo više potrudili sa njom.

I pored svih mana, What Maisie Knew je pozitivno filmsko iskustvo. Možda zbog promene kraja, koja je u originalu veoma morbidna, a u filmu dolazi skoro do “feel good” teritorije. Ne, to ne znači da je film završen hollywoodski, i da je zbog toga njegova oštrica otupela. Vredi ga pogledati zbog solidnih glumačkih ostvarenja, kao i zbog spoznaje da niste toliko loš roditelj, niti da su vaši roditelji bili toliko loši. Sa druge strane, verovatno bi i jedni i drugi mogli biti mnogo, mnogo bolji. Mislite o tome.

Much Ado About Nothing

2012.

scenario i režija: Joss Whedon (po drami Williama Shakespeara)

uloge: Amy Acker, Alexis Denisof, Nathan Fillion, Clark Gregg, Reed Diamond, Fran Kranz, Jilian Morgese

Shakespeare je klasika i to je nepobitno. Svaki posao oko njega je pipav, postoji armija učenjaka koji se bave proučavanjem samo njega. Iako se čini da posle toliko napisanih knjiga, svako sa malo škole i malo pameti može postaviti Shakespeara u tetru, operi ili baletu, pa čak i na filmu, to je pogrešno. Ako se ide potpuno klasičnim pristupom, kritičari i „shakespearolozi“ će reći da je to dosadno i već viđeno. Ako se ide na potpunu modernizaciju i rekontekstualizaciju, priređivač se ispostavlja riziku da se njegovo viđenje nazove banalnim ili neutemeljenim.

Tog zadatka se prihvatio Joss Whedon, nakon dokazane televizijske karijere (Buffy The Vampire Slayer, Firefly, Angel, Agents of S.H.I.E.L.D, Dollhouse) i hollywoodske karijere u vrtoglavom usponu (Serenity, The Avengers, scenario i produkcija The Cabin in The Woods) i čini se sa lakoćom rekonstruisao klasičnu komediju Much Ado About Nothing.

Priča je u principu poznata. Knez od Messine Leonato (Gregg) priređuje prijem u čast svog prijatelja Don Pedra (Diamond) koji se vraća nakon trijumfa u građanskom ratu protiv svog brata Don Johna. On sa sobom vodi svoja dva vojnika, romantičnog Claudia (Kranz) i ciničnog neženju Benedicka (Denisof). Claudio se zaljubljuje u Hero (Morgese), Leonatovu kćerku, a ostatak vesele družine se trudi da navede Benedicka i jednako ciničnu Leonatovu rođaku Beatrice (Acker) da se zaljube jedno u drugo. Međutim, Don John ima svoje planove i uz pomoć svojih lakeja Borachia i Conrade (ovde iz nepoznatih razloga promenjen u ženski lik) započinje intrigu kako je Hero neverna pravdoljubivom i čestitom Claudiu. Na scenu onda stupa priprosti, ali dobroćudni i ipak inteligentni šef straže Dogberry (Fillion) koji treba da razmrsi zaplet.

Ono što je bitnije od same priče (što se radnje tiče, Shakespeara je nepotrebno dopisivati) su pojedinačne rediteljske odluke. Prvo, jezik kojim se govori je Shakespearov jezik, ali je okruženje potpuno modernizovano. To je izrazito rizičan postupak koji se pokazao kao preveliki zalogaj za Gus Van Santa i njegovu adaptaciju Hamleta u korporativnu dramu. Umesto očekivane uštogljenosti, Whedonova verzija je živahna i zaigrana, a glumci se sa lakoćom probijaju kroz arhaični jezik. U skladu sa modernim okruženjem, moderni su i kostimi i scenografija. Umesto dvorca u Messini, imamo veliku kalifornijsku vilu (Whedonovu privatnu kuću), umesto straže imamo policajce, plemstvo i vojska izgledaju kao sasvim obični predstavnici više klase. Dalje, kamera je ručna, što je u skladu sa modernom kinematografijom i dodaje na ležernosti celog filma. I na kraju, jedna od najvećih posebnosti ovog filma: snimljen je u crno-beloj tehnici.

To bi se inače nazvalo bespotrebnim umetničarenjem, ali to ovde nije slučaj. Crno-bela tehnika je upotrebljena kao podsetnik na screwball komedije iz hollywoodskog zlatnog doba (30-ih), ali i nešto kasnijih godina. Time reditelj pravi kontinuum od Shakespeara do modernih filmske i televizijske produkcije (kalifornijske vile uparene sa jingle muzikom asociraju na Desperate Housewives i slične serije). Naime, Much Ado About Nothing je osnova za svaku romantičnu komediju, a Shakespeare je praktično izmislio komediju intrige. Whedonov film na taj način obuhvata vremenski luk od renesanse do danas, i zbog toga je (čast majstorima kao što je Kenneth Branagh) veoma uspela i najživlja ekranizacija Shakespearove komedije.

Dodatni razlog tome su sjajni glumci koje najčešće ne vezujemo sa filmom. Stariji Clark Gregg, Reed Diamond i Nathan Fillion su nam poznati kao televizijski glumci. Clark Gregg je poznat kao agent Coulson iz ekranizacija Marvelovog sveta, ali TV manijaci ga se sećaju i iz The New Adventures of Old Christine. Reed Diamond ima jednu od zapaženijih uloga u advokatskoj seriji Franklin & Bash, ali nam je najpoznatiji kao detektiv Kelerman iz Homicide: Life on The Street. Nathan Fillion je najpoznatiji kao Castle, ali je već dugo na spisku Whedonovih saradnika, još od Buffy i Firefly. I Amy Acker i Alex Denisof su pre svega televizijski glumci, sa Whedonom su sarađivali na Angelu. Fran Kranz je „pokupljen“ iz Dollhouse, a Jilian Morgese je debitantkinja. Clark Gregg i Reed Diamond odrađuju svoje uloge na opušten i ležeran način, ipak su u pitanju rutinirani glumci. Fillion je beskrajno simpatičan kao priprosti policajac, a njegovo skidanje i stavljanje naočara za sunce je omaž znate-već-kome. Kad smo kod toga, i Fillion izgovara one-linere, samo što su potpuno apsurdni, u stilu renesansnog humora (glupost određenog lika je pokazivala pogrešnom upotrebom reči). Amy Acker i Alex Denisof imaju sjajnu hemiju, i njihove scene verbalnog ping-ponga su pravo uživanje. Kranz je malo drven, ali deo toga se može otpisati i na lik Claudia. Jilian Morgese poseduje delikatnost i naivnost potrebnu za Hero.

Jedine sitnije zamerke su „menjanje“ Conradovog pola bez ikakvog dramaturškog opravdanja, kao i činjenica da danas bez intervencije zaplet Much Ado About Nothing ne bi bio moguć, jer je svet otišao dalje od insistiranja na nevinosti buduće neveste. Mada, to su detalji, pošto se percepcija časti i sramote nisu promenili od početka civilizacije do danas.

Much Ado About Nothing je neobičan korak u Whedonovoj karijeri. Od njega bi se očekivalo da nema suviše ličnih projekata, pa i kad ih ima da liče na ono što on inače radi (SF, horror i teen niše). Sa ovim filmom ne dobijamo samo modernu artističku verziju renesansne komedije, nego dobijamo zajedničke tačke na kojima se temelje komedije intrige i situacije već 500 godina. Sve i da se bavi samo komercijalnim štancom do kraja karijere, Much Ado About Nothing Whedonu daje legitimitet veoma inteligentnog i ozbiljnog reditelja.