In Your Eyes

2014.

režija: Brin Hill

scenario: Joss Whedon

uloge: Zoe Kazan, Michael Stahl-David, Mark Feuerstein, Nikki Reed, Jennifer Grey

Joss Whedon je poznato televizijsko ime, kreator kultnih serija i spin-off varijanti. Iz njegove “kuhinje” su izašli Buffy, Firefly i Marvelovi Agents of S.H.I.E.L.D. Najpoznatiji je kao reditelj filma The Avengers, krunskog projekta vezanog za Marvelov univerzum i ogromnog filmskog hita. U pauzi između prvog dela i nastavka Avengersa, nastavak je planiran za sledeću godinu, Joss Whedon je već iznenadio ljude sa sjajnom adaptacijom Shakespearove komedije Much Ado About Nothing, snimljenom u sopstvenoj kući i sa saradnicima i prijateljima u većini uloga. Za ovo godinu je isplanirao i napisao scenario za mali fantazijsko-romantični indie filmčić In Your Eyes, prihvatio se produkcije, ali ne i režije (logično, nastavak Avengersa je ogroman projekat), koju potpisuje Brin Hill. Čini se da će Whedon nastaviti sa praksom podržavanja i snimanja indie filmova kao nekom vrstom aktivnog odmora od mega-projekata, i u tu svrhu je već osnovao produkcijsku kuću. Pa da vidimo kakav je njegov najsvežiji uradak.

Premisa je jednostavna i intrigantna. Šta bi bilo kada bi prirodne “srodne duše” mogle zapravo da se povežu i da telepatski osećaju jedno drugo, da osete svaki udarac, svaku traumu, da dele život čak i kada ih daljina razdvaja? Kako bi tek bilo kada bi oni mogli da komuniciraju međusobno? Na ta pitanja pokušava da jednostavnim jezikom i trikovima odgovori film In Your Eyes.

Dylan (Stahl-David) je duhovita propalica, provalnik i bivši robijaš iz New Mexica. Nasuprot njemu je inteligentna, ali smorena domaćica Rebecca (Kazan) koja živi sa mužem doktorom slučajno ili namerno nazvanim Phil (Feuerstein) u “zlatnom kavezu” u New Hampshiru. Kao i klima u dve američke države, tako i njihovi životi ne mogu biti različitiji. Njih dvoje od detinjstva “osećaju” jedno drugo i dele bol i traume, što se otkriva i u prologu kada se Dylan onesvesti u školi istovremeno kada Rebecca doživi nesreću na snegu. Međutim, sada, kada oboje imaju po 30-ak godina, “podstanari” u njihovim glavama postaju nepodnošljivo prisutni i žele da objave svoje postojanje. Oni počinju da komuniciraju i uspostavljaju jednu tajnu i trajnu vezu.

Mehanika priče je tako htela, oni su jedini primer “srodnih duša” kojim se film bavi, pa ne znamo ništa o kosmologiji tog fenomena. To prolazi u okviru romantičnih komedija, ali u kontekstu fantazija i SF-a o natprirodnom prosto deluje muljavo i nedorađeno. Iz dramaturških razloga oni ne mogu da komuniciraju samo mislima, nego moraju naglas da izgovaraju ono što bi izrekli, što je okidač za nekoliko nategnuto komičnih momenata. Romantična priča kao takva je ofucana do maksimuma, teži očekivanoj kulminaciji i očekivanom kraju. Nekoliko zapravo komičnih momenata možemo očekivati u portretima dveju krajnosti američkog društva i sudaru dve kulture i dva načina života.

Premisa je intrigantna, ali zahteva precizniju obradu. Scenario kao takav je štur i sklon ponavljanju nekoliko istih štoseva. Ono što film vadi je sjajno pogođena montaža i savršena hemija i sinhronizacija dvoje glumaca u glavnim ulogama, naročito ako se uzme u obzir da su fizički zajedno samo u jednoj sceni na kraju filma. Zoe Kazan je pozitivna, senzualna i “quirky”, njeni monolozi deluju iskreno, dok je Mark Stahl-David relaksiran i duhovit.

Njihovi likovi su, međutim, veoma tipski. Dylan je stereotip simpatične barabe dobrog srca, snalažljivog gubitnika koji bi da napravi razliku. Rebecca je stereotip domaćice kojoj je ubijena sva želja za životom. Oboje moraju naći način da žive sa svojim urođenim čudaštvom u svetu koji ih ne razume. Poseban stereotip je prigodni negativac Phil – lekar, istraživač, birokrata i jednom rečju konzervativni “control freak”. Slažem se da je neka mera pojednostavljivanja uputna za priče sa ovako visokim konceptom, ali ovde je to dovedeno do nezdravog ekstrema.

U konačnici, In Your Eyes nije baš najuspeliji eksperiment, ali je dovoljno “dreamy” i slatkast da prođe kao klišeizirana romantična komedija. I to ima svoju publiku kojoj neće smetati to što je film nedorečen, nedopečen i ljigav. Kralj geekova Whedon ovog puta nije pogodio metu, za neke stvari bi ipak morao i da se potrudi.

Much Ado About Nothing

2012.

scenario i režija: Joss Whedon (po drami Williama Shakespeara)

uloge: Amy Acker, Alexis Denisof, Nathan Fillion, Clark Gregg, Reed Diamond, Fran Kranz, Jilian Morgese

Shakespeare je klasika i to je nepobitno. Svaki posao oko njega je pipav, postoji armija učenjaka koji se bave proučavanjem samo njega. Iako se čini da posle toliko napisanih knjiga, svako sa malo škole i malo pameti može postaviti Shakespeara u tetru, operi ili baletu, pa čak i na filmu, to je pogrešno. Ako se ide potpuno klasičnim pristupom, kritičari i „shakespearolozi“ će reći da je to dosadno i već viđeno. Ako se ide na potpunu modernizaciju i rekontekstualizaciju, priređivač se ispostavlja riziku da se njegovo viđenje nazove banalnim ili neutemeljenim.

Tog zadatka se prihvatio Joss Whedon, nakon dokazane televizijske karijere (Buffy The Vampire Slayer, Firefly, Angel, Agents of S.H.I.E.L.D, Dollhouse) i hollywoodske karijere u vrtoglavom usponu (Serenity, The Avengers, scenario i produkcija The Cabin in The Woods) i čini se sa lakoćom rekonstruisao klasičnu komediju Much Ado About Nothing.

Priča je u principu poznata. Knez od Messine Leonato (Gregg) priređuje prijem u čast svog prijatelja Don Pedra (Diamond) koji se vraća nakon trijumfa u građanskom ratu protiv svog brata Don Johna. On sa sobom vodi svoja dva vojnika, romantičnog Claudia (Kranz) i ciničnog neženju Benedicka (Denisof). Claudio se zaljubljuje u Hero (Morgese), Leonatovu kćerku, a ostatak vesele družine se trudi da navede Benedicka i jednako ciničnu Leonatovu rođaku Beatrice (Acker) da se zaljube jedno u drugo. Međutim, Don John ima svoje planove i uz pomoć svojih lakeja Borachia i Conrade (ovde iz nepoznatih razloga promenjen u ženski lik) započinje intrigu kako je Hero neverna pravdoljubivom i čestitom Claudiu. Na scenu onda stupa priprosti, ali dobroćudni i ipak inteligentni šef straže Dogberry (Fillion) koji treba da razmrsi zaplet.

Ono što je bitnije od same priče (što se radnje tiče, Shakespeara je nepotrebno dopisivati) su pojedinačne rediteljske odluke. Prvo, jezik kojim se govori je Shakespearov jezik, ali je okruženje potpuno modernizovano. To je izrazito rizičan postupak koji se pokazao kao preveliki zalogaj za Gus Van Santa i njegovu adaptaciju Hamleta u korporativnu dramu. Umesto očekivane uštogljenosti, Whedonova verzija je živahna i zaigrana, a glumci se sa lakoćom probijaju kroz arhaični jezik. U skladu sa modernim okruženjem, moderni su i kostimi i scenografija. Umesto dvorca u Messini, imamo veliku kalifornijsku vilu (Whedonovu privatnu kuću), umesto straže imamo policajce, plemstvo i vojska izgledaju kao sasvim obični predstavnici više klase. Dalje, kamera je ručna, što je u skladu sa modernom kinematografijom i dodaje na ležernosti celog filma. I na kraju, jedna od najvećih posebnosti ovog filma: snimljen je u crno-beloj tehnici.

To bi se inače nazvalo bespotrebnim umetničarenjem, ali to ovde nije slučaj. Crno-bela tehnika je upotrebljena kao podsetnik na screwball komedije iz hollywoodskog zlatnog doba (30-ih), ali i nešto kasnijih godina. Time reditelj pravi kontinuum od Shakespeara do modernih filmske i televizijske produkcije (kalifornijske vile uparene sa jingle muzikom asociraju na Desperate Housewives i slične serije). Naime, Much Ado About Nothing je osnova za svaku romantičnu komediju, a Shakespeare je praktično izmislio komediju intrige. Whedonov film na taj način obuhvata vremenski luk od renesanse do danas, i zbog toga je (čast majstorima kao što je Kenneth Branagh) veoma uspela i najživlja ekranizacija Shakespearove komedije.

Dodatni razlog tome su sjajni glumci koje najčešće ne vezujemo sa filmom. Stariji Clark Gregg, Reed Diamond i Nathan Fillion su nam poznati kao televizijski glumci. Clark Gregg je poznat kao agent Coulson iz ekranizacija Marvelovog sveta, ali TV manijaci ga se sećaju i iz The New Adventures of Old Christine. Reed Diamond ima jednu od zapaženijih uloga u advokatskoj seriji Franklin & Bash, ali nam je najpoznatiji kao detektiv Kelerman iz Homicide: Life on The Street. Nathan Fillion je najpoznatiji kao Castle, ali je već dugo na spisku Whedonovih saradnika, još od Buffy i Firefly. I Amy Acker i Alex Denisof su pre svega televizijski glumci, sa Whedonom su sarađivali na Angelu. Fran Kranz je „pokupljen“ iz Dollhouse, a Jilian Morgese je debitantkinja. Clark Gregg i Reed Diamond odrađuju svoje uloge na opušten i ležeran način, ipak su u pitanju rutinirani glumci. Fillion je beskrajno simpatičan kao priprosti policajac, a njegovo skidanje i stavljanje naočara za sunce je omaž znate-već-kome. Kad smo kod toga, i Fillion izgovara one-linere, samo što su potpuno apsurdni, u stilu renesansnog humora (glupost određenog lika je pokazivala pogrešnom upotrebom reči). Amy Acker i Alex Denisof imaju sjajnu hemiju, i njihove scene verbalnog ping-ponga su pravo uživanje. Kranz je malo drven, ali deo toga se može otpisati i na lik Claudia. Jilian Morgese poseduje delikatnost i naivnost potrebnu za Hero.

Jedine sitnije zamerke su „menjanje“ Conradovog pola bez ikakvog dramaturškog opravdanja, kao i činjenica da danas bez intervencije zaplet Much Ado About Nothing ne bi bio moguć, jer je svet otišao dalje od insistiranja na nevinosti buduće neveste. Mada, to su detalji, pošto se percepcija časti i sramote nisu promenili od početka civilizacije do danas.

Much Ado About Nothing je neobičan korak u Whedonovoj karijeri. Od njega bi se očekivalo da nema suviše ličnih projekata, pa i kad ih ima da liče na ono što on inače radi (SF, horror i teen niše). Sa ovim filmom ne dobijamo samo modernu artističku verziju renesansne komedije, nego dobijamo zajedničke tačke na kojima se temelje komedije intrige i situacije već 500 godina. Sve i da se bavi samo komercijalnim štancom do kraja karijere, Much Ado About Nothing Whedonu daje legitimitet veoma inteligentnog i ozbiljnog reditelja.