Elle

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Paul Verhoeven

scenario: David Birke, Harold Manning (prema romanu Oh... Philippea Dijana)

uloge: Isabelle Huppert, Laurent Lafitte, Anne Consigny, Charles Berling, Virginie Efira, Judith Magre, Christian Berkel, Jonas Bloquet, Alice Isaaz, Vimala Pons

Počnimo sa onim što Elle nije. Nije komedija o silovanju, jer to implicira neumesne šale, premda su neki površni kritičari tu etiketu lepili. I pisac izvornog romana Philippe Dijan i scenarista David Birke i reditelj Paul Verhoeven su ipak kompleksnije ličnosti od toga da pričaju loše viceve, o glavnoj glumici koja je imala potpunu slobodu u kreaciji reakcija svog lika, jednoj od najboljih živućih glumica, ako ne i najboljoj, da i ne govorimo.

Elle, međutim, jeste film o silovanju jer silovanjem sredovečne, hladnokrvne, bogate i uspešne Michelle (Huppert) počinje, na tu scenu se iz nekoliko različitih perspektiva vraća i tu temu obrađuje na jedan dostojanstven i pronicljiv način, daleko od dva klasična literarna i filmska narativa u kojima je žena ili pasivna žrtva koja mora da živi sa nametnutim bolom ili je, pak, osvetnica koja svog silovatelja traži i ubija najčešće, po kanonu psihoanalize, falusoidnim predmetom poput noža ili pištolja. Ne, Michelle ne veruje u institucije sistema (saznaćemo i zašto kroz apsolutno genijalnu pozadinsku priču koja sa misterioznim napadačem nema skoro ništa, ali nam o njoj piše romane), ona će posle pokupiti krš i lom po stanu, okupati se u kadi dok se krv iz njene vagine meša sa mehurićima od sapunice, naručiti hranu i podati se u lov na počinioca kako bi se kasnije s njim upustila u psihološku igru.

To, naravno, ne znači da ona nije preplašena, jer jeste, samo životne okolnosti su takve da nema vremena da bi bolovala ili se samo sobom bavila. Ona je suvlasnica softverske kompanije koja se bavi igricama (gde su fantazije o silovanju i smrti ono što proizvod prodaje), pod laganim pritiskom rokova i pobune u vlastitim redovima od strane mladih i nadobudnih programera odraslih upravo na takvim igricama koji si daju za pravo da ne vezuju konja gde im gazda kaže. Na privatnom planu, osim duge senke prošlosti, imamo i sadašnjost ispunjenu nesposobnim osobama koje se kao pijavice kače za nju: priglupog sina (Bloquet) i njegovu psihotičnu trudnu devojku (Isaaz), samosažaljivog bivšeg muža, pisca u permanentnom stanju pokušaja (Berling), njenog bezvrednog ljubavnika (Berkel) i grotesknu majku (Magre) koja živi sa žigolom. Čini se da se jedino može pouzdati u svoju prijateljicu i poslovnu partnerku Annu (Consigny), dok svima ostalima vlada mešavinom cinizma, poniženja i čvrste ruke.

Priča o silovanju se tu vraća na početak, jer, zapravo, ko je silovatelj i šta je uopšte silovanje? Iako se to percipira kao seksualni čin, kod silovanja se malo toga zapravo radi o seksu. To je stvar moći i dominacije. Michelle gotovo na dnevnoj bazi siluje i kastrira svoje potčinjene, ponekad i doslovno, a ne samo metaforički, jer time uspostavlja dominaciju, pokazuje moć, brani je i preti svakom ko bi pokušao da je skine sa trona imperije zvane njen život. Otud njen čin vandalizma prema bivšem mužu i negativna reakcija na saznanje da ima novu curu (ne samo da joj je pobegao sa “klupe za rezerve”, nego je ona izgubila kontrolu), otud ponižavanje ljubavnika i zaposlenih na sličan način, otud upadanje u majčin stan bez kucanja i zvonjenja. Otud igra u koju se upušta sa susedom (Lafitte) i to pred nosom njegove žene (Efira) koja, navodno, nema pojma ni o čemu. Otud, na kraju krajeva, i nadmudrivanje sa silovateljem.

Kada se o silovanju i o Michellinoj ličnosti govori, Elle je napeta psihološka drama, dovoljno hrabra da potegne pitanja ljubavi, bola, moći i dominacije. U tome neodoljivo podseća na Hanekeovo remek-delo The Piano Teacher, ne samo zbog izbora glumice za glavnu ulogu i zbog rasutih citata koje Verhoeven povremeno baca (ili to čini sama Isabelle Huppert, svejedno), premda je režijski stil potpuno drugačiji: umesto kliničke hladnoće i preciznosti, ovde imamo nešto toplije, gotovo voajersko praćenje kamerom iz ruke.

To, međutim, ne znači da, kada se druge teme potegnu, Elle povremeno nije i komedija, crna kao sam mrak, farsa ili satira na temu buržoazije i njenih strahova koji se svode na sigurnost i privatnost, porodičnih i crkvenih vrednosti, ambicija ili nedostatka istih. U tome možemo tražiti eho francuske književnosti i drame, uz zgodnu filmičnost izvornog romana. Da se tu iščitati i još ponešto filmskih referenci, od Chabrola u domenu misterije i Ozona u lucidnoj vivisekciji buržoazije, do detalja kojima Verhoeven odaje počast apsolutnim majstorima poput Hitchcocka i Polanskog, što se najbolje oseća u napetom soundtracku.

Verhoeven je inače autor čija mi poetika nije bliska, ali mu se veština ne može osporiti. Eros i tanatos, odnosno seks i nasilje, su njegove teme još od prve, holandske faze, preko Hollywooda krajem 80-ih i u prvoj polovini 90-ih do povratka u Evropu u novom milenijumu, pa Elle u tom smislu nije nezamisliv film za njega. Međutim, on kao autor je sklon subverziji na taj način da bitne teme i misli, od životnih do filozofskih i političkih, maskira u pulp i trash dok se iste iz njih ne mogu iščitati, zbog čega mi je ono bitno izmicalo u njegovim SF akcijadama u hollywoodskoj fazi. Jedino što je iz tog doba na mene ostavilo dojam bio je Basic Instinct gde se ispod površine neverovatno pulp dijaloga, golotinje “erotskog trilera” i prilično pritupaste misterije krije promišljanje o ženi kao ne-žrtvi, pa makar zbog toga bila psihopata, što je kasnije kao svoju temu prigrlila Gillian Flynn (Gone Girl), da bi sam Verhoeven temu dodatno produbio sa Elle, u međuvremenu snimivši The Black Book (2006) kao trijumfalno feministički film.

Međutim, i sam Verhoeven je za Elle izjavio da se autorstvo mora pripisati Isabelle Huppert barem koliko i njemu jer je ona zapravo kreirala svoj, noseći lik i imala potpunu slobodu u tome. Ovaj feministički potez je urodio plodom jer Elle nije još jedan “muški” film o ženama, ne oslanja se na fantazije, nego deluje autentično kao pogled u psihologiju ženske moći. Iskreno, teško je zamisliti drugu glumicu koja bi se mogla nositi sa toliko kreativne kontrole i slobode u bojenju svog lika. Isabelle Huppert je na svakom nivou hrabra, spremna da se upusti u rasprave o seksualnosti nakon 50-te godine života ne samo verbalno, nego i kao “model” i spremna da porine u dubine psihe, bilo da se radi o moći, nemoći ili borbi za moć. Njena svaka uloga je za pamćenje, bilo da je apsolutna gospodarica ekrana ili u kadru samo egzistira, a ovde je prevazišla samu sebe ostvarivši možda i svoju najkompletniju ulogu, usput omogućivši Verhoevenu da napravi ako ne najbolji, onda sigurno najartističkiji film svoje karijere. A Elle je svakako jedan od filmova godine.  

Amanet / Legacy

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2015.

režija: Nemanja Ćipranić

scenario: Sara Radojković

uloge: Ljubomir Bulajić, Milena Živanović, Danica Maksimović, Svetozar Cvetković, Goran Radaković, Marija Vicković, Darko Tomović, Milan Mihailović

Amanet, debitantski film reditelja i producenta Nemanje Ćipranića, dosta je retka pojava u srpskoj kinematografiji. Snimljen sa, za srpske uslove, nezanemarljivim budžetom od 300.000 €, sakupljenim iz sponzorskih i ličnih sredstava, ovo je redak primer u potpunosti nezavisnog filma – značajnog studijskog sistema u Srbiji, kao i u većini Evrope nema, a državni filmski centar nije obezbedio niti centa, čak ni u post-produkciji, pa je pravo čudo da je Amanet završen. Opet, Amanet nije primer amaterskog ili kino-klubaškog filma (ako toga još ima), nego je u pitanju jedan visoko profesionalan i ispoliran film čiji autori odaju utisak nastudiranih, filmske teorije načitanih i dobrih filmova nagledanih mladih ljudi.

Dalje, Amanet se u redovnoj kino-distribuciji u Srbiji pojavljuje u jednom nadasve zanimljivom trenutku, uporedo sa Panamom Pavla Vučkovića (koja dolazi sa zvučne festivalske turneje – premijera u Cannesu, uvrštenje u zvaničnu konkurenciju Sarajeva) i pulskim pobednikom u oštroj međunarodnoj konkurenciji Pored mene Stevana Filipovića, pa se u srpskim medijima i na internetu povela diskusija o tzv. repertoarskom filmu, šta god on predstavljao. U pitanju su tri doista različita filma (poređenje sa Panamom je tu za nijansu umesnije) kojima je jedna zajednička stvar da srbijanska publika za njih pokazuje veliki interes. Opet, nisam ubeđen da neki film na današnjem balkanu može preživeti samo od kino-ulaznica, ali svaki pokušaj u tom smeru treba podržati kao hrabar. Amanet, međutim, ima i još nešto čime može da se pohvali: plasman na prestižni festival u Montrealu, što će mu svakako otvoriti još neka globalna vrata.

Amanet počinje dosta uobičajeno za savremene srpske i istočno-evropske filmove, kao socijalna priča. Pošteni momak Todor (Bulajić) danju studira filozofiju, a noću radi kao konobar u kafani. Baš tu će u njegov život ući Višnja (Živanović), lepa i tužna devojka sa tajnom i u velikim problemima. Ona je trudna, bez novca i bez krova nad glavom, a Todor će je pozvati u svoj skromni dom koji deli sa svojom u život razočaranom majkom Radmilom (Maksimović) koja ga je podizala sama. Na onih proverbijalnih nekoliko dana, “dok se ne snađe”.

Sad, majka Rada nije oduševljena tom idejom, a kako bi i bila: ne zna ko je Višnja i kakve su joj namere. Ne zna to ni Todor, ali joj nekako veruje i njih dvoje se vrlo brzo zbližavaju. Mi, gledaoci, takođe ne znamo, ali vrlo dobro vidimo da nije ni narkomanka, ni beskućnica, ni naivna devojka sa sela koju su prevarili u gradu (ima suviše mozga za to), a ni klasična sponzoruša (Todor ne izgleda kao da ima love, a Višnja izgleda kao da ima previše integriteta). Ono što saznajemo je da Todor ima “asa u rukavu”, bogatog oca sa kojim nije u odnosima, na očevu žalost.

Otac Tomislav (Cvetković) nije samo bogat, nego je nepristojno bogat, reklo bi se magnat. I pritom ima još nekoliko meseci života koje ne želi da provede sam. U tu svrhu, želi da Radmila i Todor pređu kod njega, a on će sinu ostaviti svoje bogatstvo i poslovnu imperiju. Pod uticajem novca, dotad siromašni Todor, Višnja i Radmila se menjaju.

I tu dolazi do obrata u najboljem maniru francuskih krimića: socijalna priča postaje triler i misterija. Logično, kada se u priči pojavi veliki novac, intriga ga redovno prati. Ostaje nam da vidimo kakve su namere naših likova, ko tu radi protiv koga, kakve se promene dešavaju sa njima, ali i sa drugim likovima, do tada na periferiji priče, poput Radmilinog (bivšeg) frajera, naizgled dobroćudnog taksiste Milana (Radaković). Kako je to intonacijski nagovešteno na samom početku, Višnja postaje ključni igrač.

Kockice se fino sklapaju u mozaik. Naravno, za treniranog gledaoca, ovo neće biti nikakav šok, razvoj situacije i promena teme filma su potpuno očekivani i zbog muzike specijalno komponovane za film (koja bi, istina, bila efektnija da je “loop” malo duži, ovako zbog učestalog ponavljanja malo iritira), ali i zbog jedne, čini se, ničim motivirane scene sa Todorovog fakulteta u kojoj profesor (Mihailović) drži predavanje o (poreklu) moći. Upravo moć i osveta postaju centralne teme filma umesto standardne i pomalo deplasirane rasprave o generacijskom jazu i tranzicijskim pobednicima i gubitnicima. Nije da i toga nema u filmu, vidljivo je i kroz profil likova i kroz namerno izabran arhaični naslov koji nas poziva da razmislimo šta će nam (mladima, iz čije perspektive je ispričana priča) stariji ostaviti iza sebe.

Ono što tu posebno upada u oči je koliko je Amanet na makro-planu stabilan i promišljen film, koliko je konzistentan i detaljan, koliko ostaje do kraja čvrst i u autorskoj viziji i pod kontrolom. Amanet savršeno balansira svakodnevicu i univerzalnost, savršeno se uklapa u (post-)tranzicijski Beograd (koji je izuzetno lepo i pametno snimljen kamerom Igora Marovića), ali bi ga bilo savršeno moguće zamisliti i bilo gde drugde (zbog chabrolovskog, distinktivno francuskog štiha, u mislima imam Pariz). Upravo je ta univerzalnost i sposobnost šire slike nešto što često manjka srpskoj kinematografiji koja je, kao i srpsko društvo, opterećena svojim problemima te se prečesto bavi sama sobom po cenu toga da bude nerazumljiva van uskog regionalnog okvira.

Naravno, Amanetu se može naći gomila sitnih zamerki, čak i bez previše sitničarenja. Koliko god da je scenario Sare Radojković bistar i ekonomičan po pitanju razvoja likova i situacija, toliko deluje grubo po pitanju dijaloga. Pojedine replike deluju pretvrdo, skoro kao da su preuzete iz nekog stranog filma i prevedene, što ne štima uvek sa srpskim jezikom. Zbog toga su u nezgodnoj situaciji i glumci koji ih moraju izgovoriti. Iako bi glumci sami za sebe mogli biti malo ležerniji (izuzetak je Svetozar Cvetković koji je jednostavno “hladan kao špricer”), problem sa dijalogom je mogao biti “ispeglan” sa još jednom rukom scenarija ili sa malo više slobode za improvizaciju. Dobar utisak pomalo kvari i, po mom mišljenju, nepotrebna scena “obračuna” pred kraj filma, jer prosto rekapitulira tragove i odnose među likovima koje smo već pohvatali. Naracija je bila eliptična, ali ne toliko.

I pored toga Amanet je dobar film, a za srpsku, čini mi se i regionalnu kinematografiju jako važan. Ovakvi filmovi bliski žanru ili žanrovima (ovde se prepliću triler, socijalna drama, misterija i melodrama) su temelj svake stabilne kinematografije, što se na Balkanu opterećenom malim ljudima i velikim temama nekako nije uhvatilo. Amanet pokazuje da su takve stvari moguće, čak i protiv svih šansi, u nezavisnoj produkciji, bez pomoći države. Možda će ovakvi dobri filmovi ipak promeniti prioritete.