The Family Fang

2015.

režija: Jason Bateman

scenario: David Lindsay-Abaire (prema romanu Kevina Wilsona)

uloge: Jason Bateman, Nicole Kidman, Christopher Walken, Maryann Plunkett, Kathryn Hahn, Jason Butler Harner

Jason Bateman, glumac koji voli da igra pametnjakoviće po sitcomima i filmovima varijabilnog kvaliteta, rešio je da podigne ulog i postane reditelj, makar povremeno. U tu svrhu je snimio svoj prvenac Bad Words koji je bio sasvim solidan, ali ne i impozantan. Sa The Family Fang se vidi da je napredovao i naučio neke stvari.

Nešto, međutim, nije još ukapirao. Recimo da promeni direktora fotografije ili makar da mu zapovedi da se makne od smeđih tonova. Jer smeđi tonovi u indie dramici sa primesama komedije o disfunkcionalnoj familiji nisu primer realizma da je život sranje. Smeđi tonovi su sranje sami po sebi. Drugi problem je polu-intrigantna scena sa kojom otvara i obavezna kartica “mesec dana ranije” iza nje, što ostatak filma gura u flashback. Onda pravi flashback momenti postaju flashback u okviru flashbacka, za šta nema valjanog razloga. Istini za volju, oni su dati “in character”, preko amaterskih snimaka i dokumentarca koje naši junaci gledaju sa video-kasete, pa se tu može naći nekakvo opravdanje.

Prava snaga filma leži u odstupanju od standarda. Kada pogledamo disfunkcionalnu familiju, oca i majku avangardne umetnike i njihovo dvoje dece koju su koristili kao statiste, glumce ili rekvizite u svojim performansima između neslane šale i ozbiljnog društvenog angažmana, jasno nam je da njihova disfunkcionalnost nije generička, kakvu inače viđamo po indie filmovima. Onda ćemo i lakše progutati da su se Annie (Kidman) i Baxter (Bateman), nekada Dete A i Dete B u roditeljskim spačkama, nastavili baviti umetnošću, umesto da, kao većina tako sjebane umetničke dece, ganjaju karijeru na igli ili kradu toalet-papir sa benzinskih pumpi.

Međutim, njihovi životi su svejedno sjebani. Ona je glumica koja je u toj fazi karijere da ne može dobiti pristojnu ulogu, a divlji stil života ju je izbacio i iz franšiznih superherojskih nastavaka. On je pisac sa uspešnim prvim romanom, tako-tako drugim i opakim kašnjenjem da ispuni ugovor za treći, što će ga poslati u smeru tezgarenja za novine, poput intervjua sa nekim seljanima koji su napravili puške na krompir i zabavljaju se radeći sranje. Upravo tu se radnja pokreće: Baxter završi u bolnici posle neuspelog William Tell stunta i jedini koji odatle uspeju da ga izvade su roditelji.

Kad on pozove sestru upomoć i kada se familija nađe na okupu, pičvajz je neizbežan. Iako klinci više nisu klinci i preko glave im je sranja, roditelji (u sadašnjosti Christopher Walken i Maryann Plunkett, u flashbackovima Jason Butler Harner i Kathryn Hahn) ih još uvek tako tretiraju, stavljajući svoju umetnost iznad njihovih interesa. Nije ništa novo za indie filmove da propituju etiku umetnosti kada su u pitanju ljudi koji odrastaju u njenoj senci, ali The Family Fang tu nudi još jedno osveženje: ovde se makar u jednom trenutku svetlo baca i na umetničku vrednost takvih eskapada. Nisu, dakle, roditelji genijalci koji su uticali na ceo svet, pa slučajno zanemarili decu na svojoj misiji (jebiga), nego ih određeni krugovi i kritičari smatraju relevantnima, dok ih drugi svode na nivo cirkuske atrakcije i skrivenih kamera, što takođe nije daleko od istine.

Negde na polovini filma imamo još jedan značajan obrat, fino izgrađen i naplaćen. Roditelji nestaju odjednom, baš u danu kada su krenuli na vikend s prijateljima, i film skreće prema misteriji. Da li se stvarno dogodilo nešto nezamislivo (mesto zločina ukazuje na delo aktivnog serijskog ubice) ili je to njihov ultimativni štos? Kako policija traži ubicu, a ne nestale šaljivdžije, na Annie i Baxteru je da ispitaju drugu mogućnost...

Osim inovativnog tretmana disfunkcionalnosti i razbijanja mitova o bogomdanoj veličini umetnosti koja se olako podrazumeva, razlog za pogledati The Family Fang je i glumačka postava. Bateman koji samog sebe režira je otišao više prema dramskom registru, sa kojim nije potpuno neiskusan, ali je ostavio i nešto komičnog kao “filler”. U konačnici, to izgleda dosta dobro. Nicole Kidman je briljantna glumica i to će demonstrirati svaki put kada njen lik ima makar malo dubine i kompleksnosti da joj predstavlja izazov. Na moju veliku žalost, takve uloge ne dobija često. A o Christopheru Walkenu ne treba trošiti reči: on će biti zanimljiv šta god dobio u zadatak. Prirodna aura začudnosti koju ima se savršeno uklapa za ulogu nadrkanog omatorelog umetnika koji nikako da shvati da svet nije briga za njegove provokacije.

Na koncu, The Family Fang je ipak nešto malo više od samo zabavnog filma koji poštuje talenat ispred kamere. Bateman, iako se još ne može nazvati pravim i kompletnim autorom, pokazuje da je na putu da to postane. Možda bi mu bilo lakše bez pojavljivanja i pred kamerom i gajenja persone pametnjakovića, ali nije loše ni ovako, naročito kada dobije vrlo dobar scenario koji vispreno i ekonomično prenosi sve teme iz poznatog romana.

Bad Words

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2013.

režija: Jason Bateman

scenario: Andrew Dodge

uloge: Jason Bateman, Kathryn Hahn, Rohan Chand, Philip Baker Hall, Allison Janney, Anjul Nigam

Ah, spelling... Noćna mora za većinu američkih školaraca i odraslih i “sport” za retke štrebere. Kao i većina aktivnosti, i spelling ima svoja suluda takmičenja, legendarne šampione, zaslužne direktore i zajebane zadatke. Ono što spelling izdvaja od raznih drugih imbecilnih takmičenja je to što je malo filmova snimljeno o ovom “sportu za mozak”, a Bad Words je, mislim, prvi ili drugi koji sam pogledao.

U pitanju je oštra komedija koja obiluje uvredljivim, politički nekorektnim, seksualnim i povremeno rasističkim i mizoginim humorom u stilu Maddoxovog bloga centrirana oko četrdesetogodišnjeg drkadžije Guya Trilbija (Bateman) koji se nekako umuljao kroz rupu u pravilima spelling prvenstva, pa se takmiči sa četiri puta mlađom decom na svom nekakvom osvetničkom pohodu. Jedina osoba koja ga u tako besmislenom i groznom pohodu podržava (i finansira) je novinarka Jenny (Hahn) koja se nada da će iz Guya izvući ekskluzivnu priču o motivima njegovog delovanja. Svinja kao što već je, Guy će je dva puta iskoristiti u prilično neprijatnim seksualnim scenama. A protivnika je mnogo: tu su neka bistra, usamljena i posvećena deca, njihovi ambiciozni roditelji koji vrše razne pritiske (Guy će sa njima voditi psihološki rat i bezočno ih vređati), te sam bord organizatora prvenstva predvođen “velikanom” Dr Bowmanom (Hall) i administratorkom Dr Deagan (Janney). Oni svi žele da stanu na put tom odvratnom sredovečnom gubitniku na njegovoj travestiji od pohoda.

 

Pored toga imamo i pod-zaplet o čudnom prijateljstvu između Guya i jednog od konkurenata, simpatičnog i usamljenog indijskog desetogodišnjaka po imenu Chaitanya (Chand). Njih dvojica će biti konkurenti, ali čak i svinja poput Guya će naći “soft spot” za klinca kojeg emotivno distancirani otac (Nigam) forsira preko svake mere. Dva drugara će provesti jednu zabavnu noć (poduža montažna sekvenca) u hrani, piću, provodu i psinama (pazite se jastoga!), a Guy će postati dečaku nešto poput očinske figure ili izgubljenog starijeg brata.

Dobro, ovakve apsurdne nebuloze smo već gledali mnogo puta. Razmišljajte u pravcu mešavine filmova poput Bad Santa i Little Miss Sunshine. Likovi su uglavnom nebulozni i nesimpatični (osim klinca), samo takmičenje sa sve televizjskim prenosom je toliko samoljubivo ozbiljno da to graniči sa auto-ironijom i sve je nekako prenaglašeno i “big deal”. Međutim, pao sam na foru iako mi je od početka bilo jasno da je ovo “second hand” film, sastavljen od recikliranih sastavnih delova.

Prvo, Bad Words je Batemanovo autorsko čedo, njegovo debitantsko ostvarenje u rediteljskoj fotelji. Bateman je dobar i duhovit komičar koji je napravio karijeru od uloga najpametnijeg tipa u prostoriji, oslanjajući se na verbalni ping-pong. Bad Words je prvi film gde on igra govnarčinu, a ne finog pametnjakovića i odlično mu ide. Drugo, scenario je mestimično duhovit, ali je uglavnom nezreo koliko i glavni lik i često ide na provokaciju radi provokacije i šok radi šoka. Nešto od toga je duhovito, a nešto baš i nije, i film bi vrlo brzo postao dosadan u svojoj neprijatnosti da Bateman glumačkim i režijskim trikovima ne unosi veštačku napetost na jedan skoro pa majstorski način. I to je fora na koju sam pao.

 

To je onaj osećaj kada znate da vas neko “radi”, ali svejedno ne znate baš kako i zašto vas radi. Sve je artificijelno oko motivacije glavnog lika, dok su ostali likovi samo “plot devices” ili surogat-uho za publiku. Znate da ta velika tajna, jednom kada izleti kao duh iz boce, neće ispuniti očekivanja, i da će sve skliznuti u ljigavštinu na granici patetike, ali svejedno napeto pratite. Za tako nešto je potrebno dosta zanatskog umeća, i Bateman ga pokazuje i dokazuje, pre svega u domenu tajminga, ali i kreiranja apsurdne retro atmosfere oko takmičenja, kroz mizanscen i sephia fotografiju.

I pored, kako će se otkriti, reciklirane motivacije glavnog lika, Bateman briljira kao glavni glumac i showman, ispaljujući uvrede brzinom svetlosti i ponašajući se kao kreten pušten s lanca. Ostali glumci nemaju nimalo zahvalne uloge. Mladi Rohan Chand je još i dobio najživotniji lik, ma koliko upadao u standard malog štrebera, i njegova izvedba je sasvim na mestu, iznad standarda za tako mladog glumca. Kathryn Hahn je ponajviše zakinuta, jer ima dovoljno vremena na ekranu, ali joj je lik pasivan. Samo na početku ima jedno zanimljivo prepucavanja i kasnije dve scene seksa, dok ostatak vremena samo sluša šta Guy ima da kaže i nevešto pokušava da izvuče neke odgovore iz njega. Allison Janney donosi svoju tipsku ulogu, njoj leže uloge kučki sa nekakvim, najčešće profesorskim autoritetom, međutim to ovde nije ništa posebno, još manje novo, jer je takvih epizoda glumica imala pun kufer. Philip Baker Hall je jednako tako sveden na stereotip džangrizavog starog intelektualca, što je više nego sposoban da izvede.

 

Sve u svemu, Bad Words, iako nije ništa spektakularno, predstavlja simpatičan i solidan debi za glumca koji se uhvatio režije. Nevezano za to, u pitanju je jedna blesava i apsurdna feel-good komedija za koju vam neće biti žao da ste odvojili vreme. Za više od toga, film bi morao imati i više integriteta. Satirizacija tupavih takmičenja, američke izvitoperene kompetitivnosti i neumerene roditeljske ambicije se ne računa u neki poseban integritet, toga imamo na pretek poslednjih nekoliko godina. A konačnom utisku ne pomaže ni obilje plitkog i uvredljivog humora. Ali film barem nije dosadan.