Hell or High Water

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: David Mackenzie

scenario: Taylor Sheridan

uloge: Chris Pine, Ben Foster, Jeff Bridges, Gil Birmingham, Malin Ireland

Na papiru sve deluje genijalno: scenario potpisuje Taylor Sheridan (Sicario), za režiju je zadužen David Mackenzie (Starred Up), Peter Berg (Lone Survivor) je otpao iz kombinacije za režiju, ali je ostao kao producent, muziku su izabrali / napisali Nick Cave i Warren Ellis, a glumačku postavu sačinjavaju mlađi glumci Chris Pine i Ben Foster, pojačani živom legendom Jeffom Bridgesom. Tema braće koji pljačkaju banke je u suštini žanrovska, ali i potencijalno angažirana u svetlu političke i socijalno-ekonomske situacije, lokacije ruralnog Teksasa atraktivne i višeznačne, a očekivana doza samosvesnog humora bi svakako malo začinila stvari. Prema svim najavama, ovo bi mogao biti No Country for Old Men post-krizne Amerike i Mackenzie i Sheridan se očajnički trude da to bude tako.

Sheridanu se mora priznati da ume postaviti priču, razjasniti okolnosti i pohvatati sve konce na logičan i uverljiv način, te da svoje likove hrani urnebesno humornim replikama koje su u potpunosti “in character” za njih. Priča o dva brata, nesrećnom introvertu Tobyju (Pine) i sociopatskom bivšem robijašu Tanneru (Foster) koji nakon majčine smrti pljačkaju banke kako bi sačuvali porodični ranč mogla je otići i u pravcu pritupastog B filma, ali ovde to naprosto nije slučaj. Njihova motivacija je besprekorna, postupak i logika pregledni do tančina, a ideja da opljačkanim novcem plaćaju dugove istoj banci je snažna politička izjava. To da su im za petama džangrizavi, stari “ranger” pred penzijom Marcus (Bridges) i njegov partner polu-Indijanac, polu-Meksikanac Alberto (Birmingham) kojeg Marcus konstantno izbacuje iz takta rasističkim humorom je odličan i oproban filmski štos koji osigurava gledanje sa punom pažnjom.

Mackenzie tu dodaje izuzetno oko za detalj, toliko da je svaka scena vrhunska minijatura u kojoj je humor sjajno tempiran, ritam je uspostavljen i ne narušava se, pa sve logično teče. Još više od toga, Mackenzie je izuzetno pozoran na situacione scene koje bi u drugim filmovima poslužile samo kao intermezzo. Ovde su to prelepe vožnje kamerom (fotografiju potpisuje Giles Nuttgens) koje hvataju stanje duha u gradićima i na farmama pored puta u teksaškoj nedođiji, sa grafitima i reklamama koje govore više od 1000 reči, praćene melanholičnim country melodijama na violini. Izuzetno je sa kojom preciznošću i sa kojim osećajem jedan stranac, Britanac, koji je u Americi provodio samo kratke vremenske periode, secira stanje duha nacije u osetljivom političkom, možda čak i istorijskom trenutku.

Glumci su takođe izvrsni. Chris Pine i Ben Foster su precizno vođeni i njihovi potencijali su iskorišteni do maksimuma, a njihova bratska dinamika je apsolutno uverljiva. Sa druge strane, Jeff Bridges izvodi svoju improvizaciju koja nesumnjivo podseća na ulogu Roostera Cogburna kod braće Coen u filmu True Grit (kada zamenite automobile konjima, ruralni triler postaje western), a Gil Birmingham ga u tome sjajno prati. Svaka scena ponaosob nam uz njih četvoricu donosi i po nekoliko izuzetno pamtljivih epizoda: lajave ili prestrašene bankarske službenice, uslužne ili besne konobarice, kauboje bez konja, ali sa pištoljima i Indijance u kazinu.

Da nije jednog jedinog problema, Hell or High Water bi bio u vrhu filmova snimljenih ove godine. Da ne okolišam, u pitanju je svejedno vraški zabavan i napet film na koji svakako valja potrošiti vreme. Međutim, taj jedan problem u potpunosti ruši njegov kredibilitet. Reč je o tonalnoj nekonzistentnosti koja ga sprečava da bude bilo nepretenciozni, citatni zabavni triler, bilo snažna izjava o stanju u društvu. Naprosto, komični momenti narušavaju ozbiljnost izjave, a ozbiljne opservacije sa odgovarajućom akcentuacijom u potpunosti ubijaju polet onih komičnih, pa film ostaje rastrzan između ta dva pola.

  Onaj nalepljeni Albertov monolog o tome da se belcima sada događa ono što se događalo njegovim precima, samo bez direktnog mešanja vojske (dalo bi se raspravljati i o tome), pomoću banaka, pa nemaju koga da krive, jednostavno deluje bedasto i pretenciozno u oba konteksta i služi kao potvrda onoga čega smo se pribojavali od recimo treće pljačke i hora staraca u kafani koji opravdavaju postupke braće. Taylor Sheridan “igra za raju”, navija za malog čoveka i to ne može da sakrije ili makar podvede pod nekakvu pristojnost. On sa svojim scenariom ima naivne ambicije da bude narodni tribun, a Mackenzie mu tu svesrdno pomaže sa svojim ne tako diskretno izrečenim opservacijama, svodeći film na laganu zabavu s jedne i teškorukašku parolu s druge strane.

Postoje filmovi koji uspevaju da nasmeju, zaintrigiraju i prenesu poentu ili stav. Postoje filmovi koji ako već ne mogu da promene društvo, barem mogu da objave njegovu smrt i da trulež nazovu pravim imenom. Jedan od njih je i nedvojbeni uzor za Hell on High Water, pomenuti No Country for Old Men. Ali iza njega stoje braća Coen i u pitanju je žestoka adaptacija Cormaca McCarthyja, njegovih elaboriranih razmišljanja, osebujnog, ali glomaznog diskursa i estetike ne-događajnosti koja se teško prebacuje na filmsko platno. Hell or High Water nije to, iako se vraški trudi, ili čak baš zato što se toliko trudi. To je prilično dobar i zabavan film, “movie”, ali nije filmsko remek-delo, “a piece of cinema” što želi biti.

Starred Up

2013.

režija: David Mackenzie

scenario: Jonathan Asser

uloge: Jack O'Connell, Ben Mendelsohn, Rupert Friend, Peter Ferdinando, Tommy McDonnel

“Starred Up” je termin iz britanskog robijaškog žargona koji označava izuzetno opasnog maloletnika koji biva “unapređen” i poslat u zatvor za odrasle. To nam govori o dve karakteristike ovog filma: u pitanju je izuzetno nasilna zatvorska drama čiji ćete dijalog jedva razumeti jer je u velikoj meri neprevodiv. Dobra vest je da vam razumevanje dijaloga nije ključno za razumevanje filma, jer se većina stvari nalazi između redova.

Naš junak je Eric Love (O'Connell), veoma nasilni i opasni mladi robijaš koji deluje gotovo nehumano. On se ispoljava i dokazuje isključivo kroz nasilje i nepoverljiv je kao divlja zver. Kako je veći deo života proveo iza brave, što u domovima za napuštenu decu, što u popravnim domovima, može se osnovano pretpostaviti da nije sposoban za bilo kakvu formu života na slobodi, a sasvim je moguće da je on greška sistema.

 

Prvo ga vidimo kako prolazi svu proceduru transfera, dolazi u marici sa lisicama na rukama, prolazi kroz skenere, proveravaju mu opremu i telesne šupljine i određuju mu mesto. Zatvor kao zatvor je sistem i ima formalnu i neformalnu hijerarhiju. Eric će morati da se “dokaže” u obe, u nadi da će ga, tako nenormalnog, pustiti na miru. Sve to manje ili više znamo iz mnogih zatvorskih drama, novine su uglavnom vezane za specifikum određenih zatvorskih sistema i određenih zatvora. U ovom filmu, zatvor je mesto gde će Eric upoznati svog oca Nevilla (Mendelsohn), okorelog robijaša na doživotnoj, čoveka kojeg verovatno nije pre upoznao i sa kojim ne zna kako bi se uopšte postavio. Ako ćemo iskreno i Neville je u istom problemu.

Kada Eric već napravi neko sranje i tuča sa robijašem eskalira u tuču sa čuvarima, neformalni gazda krila, ljigavi Dennis (Ferdinando) zaduži Nevilla da malog dovede u red. Nemajući drugu opciju, Neville natera sina da posećuje terapiju kod Olivera (Friend), volontera čija je motivacija svakako plemenita, ali nije baš jasno jesu li njegove metode uspešne i da li dele viziju sa upravom. U svakom slučaju, u njemu će Eric naći još jednog “oca”, mentora čije je oruđe razgovor, a ne agrasivnost.

Scenarista filma Jonathan Asser je i sam volontirao kao terapeut u zatvoru i kroz ovaj film i likove nam daje zanimljiv pogled na zatvorski sistem. Ma koliko to delovalo strašno strogo nekome sa strane, to ne može biti dalje od istine. Pravila jesu stroga, ali su često neprimenjiva i podložna su promenama u zavisnosti od društvene klime, a čuvari baš i ne razumeju i ne prihvataju ideju o rehabilitaciji (cinici bi rekli da su u pravu) i misle da će najbolje pomoći društvu tako što ološ drže iza brave. Rehabilitacija postoji kao ideja u glavama nekih službenika nekog ministarstva, ali ti službenici su miljama daleko od terena kada izdaju direktive. Rehabilitacija kao takva je posao polu-zainteresovanih psihologa i volontera punih elana kojima skoro svi podmeću nogu. Zato, kada je održavanje reda u pitanju, na scenu stupaju mehanizmi neformalne hijerarhije. Stariji robijaši kontrolišu mlađe, zatvorenici se spajaju u klanove, uspostavlja se korupcija sa čuvarima i otvaraju se kanali šverca. Rezultat je možda naoko liberalnija okolina, ali zbog toga ništa manje strašna od one vizije koju svi imamo kada se pomene zatvor.

 

Zatvorska priča je samo jedan od slojeva koje Starred Up ima. Na tom planu je film više nego delotvoran i uverljiv, pre svega zbog izuzetno realističkog prikaza, ali i zbog impresivne fotografije koja skučenost prostora i gužvu ljudi hvata na najbolji mogući način. Očito da saradnja između scenariste i reditelja funkcioniše sjajno, pošto je svaki kadar pun diskretnih detalja iz zatvorskog života, od uređenja ćelija do primenjene zatvorske fizike, izrade priručnog oružja i oruđa, pronalaženja štekova za stvari i priprema za tuču.

Drugi sloj kojim se reditelj Mackenzie bavi je sloj međuljudskih odnosa u ograničenom prostoru natrpanom agresivnim muškarcima. Uglavnom su to okoreli kriminalci koji razumeju jedino jezik nasilja, sa kojima ima vrlo malo prostora za manevar i diplomatiju. Neki su toliko iskusni da znaju svoje mesto u hijerarhiji, drugi su mladi i željni dokazivanja, dok su treći dovoljno inteligentni i beskrupulozni da se popnu na vrh. Sistem neformalne kontrole i mentorstva je tu od izuzetne važnosti i predstavljen je uverljivo, mada to nije novina kada su u pitanju zatvorski filmovi, od Shawshanka do Un Prophete.

Novinu, međutim, predstavlja uvođenje porodične priče u sve to. Kroz Erica se prelamaju dva pristupa. Njegov biološki otac je prema njemu agresivan jer ne zna kako bi se drugačije postavio. Oliver ima potpuno drugačiji, terapeutski pristup koji na duže staze pomaže, barem je pomogao nekima. U Oliveru će Eric pronaći zamenu za oca, a u društvu sa terapije, mahom mladim robijašima poput njega, zamenu za braću. To, naravno, ne znači da se nekakav odnos neće razviti između oca i sina.

 

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Starred Up je film koji jako zavisi od glumaca. Casting je apsolutno savršen. Mladi Jack O'Connell je zvezda u nastajanju, glumac koji pršti od talenta i uspeva da ga upotrebi tako da u filmu nema jedan loš kadar, jedan loš pokret, o jednoj lošoj sceni da i ne govorimo. Njegova uloga ovde podseća na ono šta je Tom Hardy izveo u Bronsonu (kad smo već kod zatvorskog miljea) i na rane uloge Ryana Goslinga. Ben Mendelsohn mu je sjajan partner u ulozi iskusnijeg, dobronamernog, ali okorelog i sputanog čoveka. Rupert Friend, najpoznatiji po ulogama u romantičnim filmovima, im sa svojim lagano aristokratskim i plemenitim držanjem sjajno služi kao kontrast. Za njima ne zaostaje ni galerija živopisnih epizodista.

Mackenzie je veteran filmova koji za temu imaju međuljudske odnose. Uglavnom su to bili filmovi o relativno običnim ljudima u neobičnim okolnostima, često u formi nekakve izolacije ili iznuđene upućenosti jednih na druge. Mackenzie je uglavnom išao na naturalistički pristup raznim temama, ma koliko premise bile nategnute. Tako je testirao prijateljske odnose, ljubav, seks, i sve je to radio bez romantizacije i glamurizacije.

Starred Up mu je najuspešniji film što se tiče kritičkog konsenzusa i nije teško pretpostaviti zašto. Zatvor je ekstremna okolina za ispitivanje međuljudskih odnosa, okolina koja postiže najbolji efekat. Sa svojim znanjem i veštinom, sa više nego sposobnim glumcima i sa inteligentnim scenariom, Starred Up je kompletan, promišljen i inteligentan film. Preporuka.