Wolfs

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Engleski jezik i njegova pravila, recimo za množinu... Uglavnom treba „ovako“, a nekad, pak, „onako“. U svakom slučaju, „wolfs“ je gramatički nepravilan oblik množine imenice „wolf“, ali kod Džona Votsa (najnovija prilično zabavna Spider-Man trilogija), to je namerno upotrebljeno za naslov njegovog najnovijeg filma, i to iz najmanje dva razloga.

Prvi je da su dva glavna junaka po svojoj definiciji „vukovi samotnjaci“ koji su spletom okolnosti naterani da rade zajedno, što se čini nepravilnim pa to treba istaći i gramatički nepravilnim naslovom. Drugi je posao kojim se oni bave, a koji je čisti filmski konstrukt, i direktna referenca na najikoničkiji filmski lik tog zanimanja, Vinstona Vuka, odnosno Vulfa (Harvi Kajtel) kod Kventina Tarantina u filmu Pulp Fiction.

Nije to Votsov jedini pokušaj da citira Tarantina u svom filmu Wolfs, ali je svakako najinteligentniji i figurira kao jedan od njegovih boljih skrivenih „uboda“. Problem je, doduše, da je Vots s novim filmom promašio i medij (Apple TV+ umesto bioskopa), a i termin (početak jeseni umesto praznične sezone), ali makar ima dvojicu proverenih šarmera, Breda Pita i Džordža Klunija, u glavnim ulogama, što svakako garantuje makar određeni interes publike.

Film, međutim, ne počinje ni sa jednim od njih, već sa „damom u problemu“. Ona je Margaret (Ejmi Rajan), kandidatkinja za okružnu tužiteljsku u Njujorku koja je u sobi završila s kombinacijom dve najgore noćne more za svaku osobu na političkoj funkciji – s mrtvim (mlađim) muškarcem. Iako se tu zasigurno radi o nesrećnom slučaju, to nije nešto s čime bi bilo uputno da se policija bavi i da to izađe u javnost, pa ona zove svoju vezu koja šalje svog čoveka da stvar sredi.

Taj čovek je stariji gospodin (Kluni) koji dolazi u svom BMW-u u kojem se, nimalo slučajno i nimalo ironično vrte hitovi Šadej Adu, od No Ordinary Love do Smooth Operator. On dolazi, ispituje je o detaljima susreta s pokojnim mladićem i detaljima njegove pogibije, pa joj daje instrukcije kako da se ponaša dalje tokom večeri. U tom trenutku, na vrata kuca drugi, nešto mlađi gospodin (Pit), predstavljajući se kao supervizor hotelskog obezbeđenja koji radi za njegovu misterioznu vlasnicu (glas Frensis Mekdormand) i želi da čuje priču ponovo kako bi se postarao da nastala situacija ne predstavlja problem za hotel.

Dvojica „fiksera“, odnosno „čistača“, naravno, ne veruju jedan drugome i svaki od njih insistira na svojoj metodologiji rada, što definiše glavnu mehaniku u nastavku filma – njihovo međusobno prepucavanje. Ipak, oni će se složiti da Margaret pošalju kući (i sa kojom pričom), te šta će i kako će to uraditi s mestom nesreće.

Tu ih, međutim, čekaju dva iznenađenja. Prvo, da je pokojnik kod sebe u rancu imao i četiri „cigle“ droge koje bi, sudeći po izgledu, pripadale albanskoj mafiji. I drugo, otkriveno tek kada njegovo telo bude prebačeno u garažu i gepek automobila, da klinac (Ostin Abrams) uopšte nije mrtav. To dalje šalje film u pravcu nesuvisle jurnjave u kojoj se pominju Albanci, mafijaš zvani Hrvat (Zlatko Burić u jednoj sceni), izvesni Lagrandž za kojeg mali radi kao kurir, nekakav pejdžer (opet loš tajming, ovog puta gotovo sigurno slučajno) i primopredaja, dok naši posvađani junaci skloni međusobnom nadgornjavanju moraju da otkriju u kakvom su se zapletu našli i kako se iz njega izvući.

Glavni aduti filma su svakako Kluni i Pit, glumci koji imaju hemiju na ekranu ne mnogo različitu od one koju su na kraju klasičnog doba Holivuda imali Frenk Sinatra i Din Martin. Njih dvojica su to već demonstrirali u Soderbergovoj Ocean‘s trilogiji, te nakratko u onoj sceni u ormaru u Burn After Reading kod braće Coen. Uostalom, njih dvojica su i svaki za sebe jedne od poslednjih filmskih zvezda za koje se danas može reći da su „starog kova“, a Vots se čak i inteligentno poigrava i sa njihovom starošću, ali i sa njihovom (percipiranom) razlikom u godinama.

Tu, međutim, nailazimo na dva problema od kojih je prvi da se njihovo nadigravanje brzo potroši, pa postane monotono jer ga zapravo očekujemo. Razlog tome je slaba dijaloška razrada koja se svodi na to da jedan ponavlja reči onog drugog po sistemu „Nemaš pojma!“ - „Ne, ti nemaš pojma!“ ili „Zvaćemo mog lika!“ - „Ne, zvaćemo mog lika!“. To ponekad dovodi do komičnog „naboda“, kao kada se otkrije da oni zapravo posluju s istim likom, zapravo „likušom“ (Purna Jaganatan), ali to klinačko zadirkivanje često ne vodi nikuda. Zapravo, možemo reći da su njih dvojica isti filmski lik ili makar tip lika, ali to je poentirano već u naslovu, pa smo valjda shvatili ako imamo malo znanja engleskog jezika.

Drugi problem je taj što posle odlične Ejmi Rajan kao Margaret s njima, a i s nama kao gledaocima ostaje iritantni klinac kojeg Abrams igra iritatno za medalju. I to ima svoj „tarantinovski“ udarac pri kraju filma pojavi i mladićev otac (Ričard Kajnd) sa svojom kolekcijom štorija iz starih vremena. Do tada, međutim, treba trpeti klinca, za šta „fikseri starog kova“ ne bi imali ni volje ni živaca, pa bi se svaka „moralna dilema“ između pragmatičnog i ispravnog rešila s metkom u glavu i betonskim cipelama, te jednosmernom kartom prema dnu Hadsona ili Ist Rivera.

Vots tu pokušava da izvuče svoj manjkavi i rastegnuti scenario razigravanjem režije, što mu ponekad i polazi za rukom. Za to treba posebno zahvaliti direktoru fotografije Larkinu Sajplu (Everything Everywhere All at Once) koji izvlači maksimum iz zimskih njujorških lokacija, a donekle i montažeru Endjuu Vajsblumu koji je se trudi da film bude kompaktan kada mu se Vots ne meša u posao i tera da da razvlači vreme trajanja „efektnim“ kadrovima u „slow motionu“.

Na kraju, Wolfs je gledljiv, korektan, tek na momente zaista zabavan film koji će izdržati test jednog gledanja pre nego što utone u zaborav. Čini se, doduše, da ćemo dobiti i ničim izazvani nastavak koji je odobren i pre puštanja filma u promet...