Haunted Mansion

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kokoška i jaje, a u kontekstu kompanije Dizni: filmska industrija i industrija zabavnih parkova. Faktografski, zapravo je lako odgovoriti na pitanje šta je tu prvo nastalo: jaje, odnosno (animirani) filmovi, ali iz toga se izlegla „kokoška“, odnosno zabavni parkovi, pa je ona počela da „nosi“ svoja jaja, odnosno filmske ekranizacije vožnji u zabavnom parku.

Nakon dva promašaja prvi uspeli su bili Pirates of the Caribbean koji su čak narasli do veoma unosnog filmskog serijala. The Haunted Mansion s Edijem Marfijem koji je došao odmah posle je propao i kod publike i kod kritike, a u međuvremenu smo dobili ekranizacije Tomorrowland (2015, solidan) i Jungle Cruise (2021, srećom preskočen). Iz najveće svetske filmske i zabavno-parkovske korporacije su se ove godine dosetili da ponovo naprave ekranizaciju „uklete kuće“, a mi za početak možemo da budemo zahvalni da im makar nije palo na pamet da „spasavaju“ Mission to Mars.

Haunted Mansion počinje s „udicom“ koja je zapravo dobra i u prvih pet minuta uspeva da fiksira gledaoca za ekran. Ta „udica“ je Nju Orleans, američka „prestonica paranormalnog“ i grad u kojem se kad neko bitan umre organizuje parada. Hoće to sa stranim uticajima, francuskim, karipskim i kreolskim, pa se grad smatra magičnim i pomalo jezivim u ostatku Amerike. U filmu se čak čini da je dobar deo snimaka čak i snimljen na licu mesta.

To sve prestaje da bude bitno kada se krene u izlaganje priče koja je sasvim generička: samohrana majka Gabi (Rozario Doson) i njen sin Trevis useljavaju se u kuću za koju otkrivaju da je ukleta, odnosno da je dom mnogim duhovima. U tu svrhu pozivaju stručnjake: fizičara Bena (LaKit Stenfild) koji je navodno izmislio kameru kojom je moguće snimiti duha, sveštenika-egzorcistu Kenta (Oven Vilson), spiritistkinju Hariet (Tifani Hadiš) i istoričara Brusa (Deni De Vito) kako bi pokušali da isteraju duhove iz kuće. Ali „duhovito“ prisustvo (CGI-jem obrađene verzije Džejmi Li Kertis i Džereda Lita, između ostalih) je, čini se, jače nego što su naši „stručnjaci“ navikli.

Možda je scenaristkinji Kejti Dipold (serija Parks and Recreation) i reditelju Džastinu Simienu (satira Dear White People) ideja bila da naprave novi Ghostbusters film na Diznijevoj osnovi i sa „diznijevskim“ budžetom od 150 miliona dolara. I nije to bez neke osnove, budući da su originalni Ghostbusters filmovi ipak „gađali i pogađali“ onu tačku tačno na međi smeha i straha, pa je kao takav bio dovoljno naivan i „bezbedan“ za decu, a opet dovoljno provokativan i zabavan za odrasle.

Rezultat je ipak izostao, a za to ima nekoliko razloga. Prvi od njih je da se autorski dvojac u potpunosti oslanja na inače odlične glumce da iznesu i podignu generičku priču na novi nivo. Oni jesu dobri, ali ni sa pričom, ni sa svojim likovima ne mogu da urade neko čudo. Drugi, koncepcijski problem je to da u filmu koji bi svojom naivnošću pre privukao mlađu publiku imamo samo jedan dečiji lik, i to prilično pasivan. Treće i možda presudno je preterano oslanjanje na CGI efekte koji su skupi, ali svejedno deluju jeftino. Na kraju – šteta dobre „udice“ jer Haunted Mansion dobacuje tek marginalno dalje nego neslavni i bezmalo istoimeni prethodnik.