The Promised Land / Bastarden

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Nikolaj Arcel

scenario: Nikolaj Arcel, Anders Thomas Jansen (prema knjizi Ide Jansen)

uloge: Mads Mikkelsen, Simon Bennebjerg, Amanda Collin, Kristine Kujath Thorp, Morten Hee Andersen, Melina Hagberg, Laura Bilgrau Eskild-Jensen

Trio je opet na okupu, doduše pozicije su im malo izmenjene, ali tako to ponekad biva. Mads Mikkelsen je opet „frontmen“, dok su u pozadini Nikolaj Arcel i Anders Thomas Jansen malo zamenili mesta, pa Arcel (The Royal Affair) režira, a Jansen (Riders of Justice) nastupa s pozicije njegovog ko-scenariste. Poslednji put trio je zablistao sa Riders of Justice, ali sada moderni triler baziran na etičkom i misaonom eksperimentu ustupa mesto epskoj istorijskoj drami s dozom westerna. U slučaju The Promised Land, zvučna premijera u Veneciji i Mikkelsenova nominacija za nagradu EFA mogu poslužiti i kao još jedan nepobitni dokaz o snazi, robusnosti i versatilnosti savremene danske kinematografije.

Naslove, internacionalni na engleskom i danski original koji ne treba posebno prevoditi zbog prepoznatljivog korena, treba uzeti dvojako. Internacionalni je, ispostaviće se, delom čista ironija, a delom potpuno iskren, jer napredak u smislu civilizacije ne dolazi sam od sebe, nego ga šire ljudi sa vizijom poput one da se posadi krompir na divlje i jalovo močvarno zemljište Jutlanda u Danskoj. Original je, pak, otkriće o pozadini našeg metodičnog i stoičkog protagoniste u tipu pionira i graničara iz američke western mitologije koje će nam pomoći da tu njegovu misiju i viziju razumemo.

Protagonista je Ludvig Kahlen (Mikkelsen), penzionisani vojni kapetan skromnog porekla koji je čin zaradio radom i borbom. On, međutim, želi da zaradi ugled i priznanje drugim sredstvima, pa dolazi na dvor s predlogom da o svom trošku, od skromne penzije, pokuša da kultiviše navodno neukrotivo i divlje tlo Jutlanda, a od „sponzorstva“ samo traži dopuštenje da nastupa kao zvanični predstavnik Krune. Predlog je, čini se, potpuno lud i nerazuman, ali zapravo nikog, osim Kahlena, ništa ne košta. Ako ne uspe, nikom ništa, ali i ako uspe kralj i dvor će dobijeni prestiž platiti tek naseljavanjem kolonista.

Kahlen je možda u računicu uzeo težak rad i jednu gladnu godinu, uz nadu da će možda naći neku dobru dušu koja će mu za skromnu nadnicu pomoći na polju i sa kućom naziva jako pompeznog u poređenju s mestom gde se gradi, možda je imao u vidu i nešto vremesnkih nepogoda, ali svakako nije računao na prepreke ljudskog faktora. U planu su mu se na nagovor lokalnog sveštenika pridružili dvoje odbeglih kmetova, Johannes (Andersen) i Ann Barbara (Collin). Problem mogu predstavljati nomadi Tateri koji obitavaju u obližnjoj šumi i čekaju priliku za pljačku ili još jedna dodatna gladna usta sintske devojčice Anmai Mus koja im se pridružuje nakon što je nomadi oteraju.

Međutim, prava opasnost vreba od lokalnog velikaša De Schinkela (Bennebjerg) koji zemlju prisvaja iako nema nameru s njom išta da radi, a koji je u kraju jedini plemić i, u funkciji sudije, jedina vlast. On je zavidni zlobnik koji je sve što ima nasledio od oca i kome je jedino stalo da impresionira očeve prijatelje i kolege, pa mu dođoš koji je primio njegove odbegle kmetove nikako ne odgovara. Dok se Kahlen poziva na ovlašćenja od kralja, De Schinkel na sve moguće načine pokušava da ga ponizi i sabotira, na šta njegova dalja rođaka i verenica čije veze sežu do norveškog dvora Edel Helene (Kujath Thorp) ne reaguje blagonaklono. Paralelno s prljavim ratom čija je prva žrtva Johannes kreću i romantični zapleti.

Reference na koje se autorski dvojac poziva su brojne, ali lako uočljive. Ima tu tragova epskih romantičnih drama Davida Leana, te odjeka Kubrickovog Barryja Lyndona, ali The Promised Land se zapravo najviše oslanja na dva tipa westerna, kako onaj klasicistički u kome se tačno zna ko je tu dobar, a ko zao, tako i revizionistički, makar po tome da se jasno osuđuje klasizam i rasizam. Uostalom, i motivi granice i pionirskog samoodricanja radi širenja civilizacije tipični su za western mitologiju. Naravno, taj „staromodni“ štih itekako ima svoje zamke, od simplifikacija i klišea, pa do očekivanih praznih hodova u zapletu koje ti klišei impliciraju, ali to zapravo ne smeta toliko iz nekoliko razloga koji se mogu svesti na izvrsnost realizacije.

Na prvom mestu, tu je postavka likova. Iako se možda čini da je Kahlen klasičan pionirski, stoički tip, on ipak nije junak bez mane. Naprotiv, njegova motivacija su taština, kompleksi i latentni snobizam. Isto tako, ženski likovi nisu nimalo pasivni, već imaju i temperament i proračunatost. Nasuprot njima, glavni negativac deluje kao da je došao direktno iz stripa ili crtanog filma, ali tu na scenu stupa savršeno odabrani glumac dečačkog lica koji jedan tip okreće u pravcu drugog – nekakvog oholog princa. Na tako interesantno napisane likove dodaju se i njihovi odnosi, dva ljubavna trougla, odnosno četvorougao naklonosti i rivalstva, sa dodatkom izvesne porodične dinamike oko beskrajno simpatičnog „divljeg“ deteta. Rezultat svega toga je gluma koja pršti od hemije koja je takođe i plod rediteljeve kombinacije poverenja i diskretnog usmeravanja.

Na kraju, ne treba zanemariti ni komponentu spektakla koja ovde nije data u nekakvom vulgarnom obliku, već kroz spoj impozantno lepe, ali surove prirode i ljudskih intervencija u smeru pripitomljavanja iste. Arcel se tu majstorski služi doziranim totalima direktora fotografije Rasmusa Vidbaeka, a ovaj se pak sjajno služi prirodnim, realističnim svetlom ili makar simulacijom istog. Tako dobijamo film starog kova kakvi se danas retko snimaju, ali tim spojem epske istorijske drame, spektakla i pažljivom upotrebom postulata drugih žanrova The Promised Land deluje kao film koji može preokrenuti trendove.