How to Have Sex

 kritika objavljena na XXZ

How to Have Sex

2023.

scenario i režija: Molly Manning Walker

uloge: Mia McKenna-Bruce, Lara Peake, Enva Lewis, Shaun Thomas, Samuel Bottomley, Laura Ambler

Iako smo mislili da će „globalna biblioteka“ zvana internet konačno ugasiti industriju priručnika, oni se i dalje dobro prodaju, na sajmovima knjiga, u knjižarama, na trafikama i preko interneta. Očito da za njima još uvek imamo veliku potrebu, da im se vraćamo i da iz njih rado skupljamo savete i rešenja. U debitantskom dugometražnom filmu snimateljke Molly Manning-Walker (ove godine je uslikala film Scrapper o kojem smo pisali), naslov kao iz priručnika je ipak samo marketinški trik. How to Have Sex ne može biti dalje od priručnika na dotičnu temu.

Tri šesnaestogodišnje drugarice, Tara (McKenna-Bruce), Skye (Peake) i Em (Lewis) odmah nakon polaganja maturskog ispita, pre nego što saznaju rezultate, odlaze na Krit s misijom partijanja, opijanja i seksanja. Za Taru to predstavlja poseban izazov jer je još uvek devica i oseća pritisak da to stanje promeni. Odmah nakon smeštanja u jeftini hotel, one na bazenu upoznaju trojac iz susedne sobe, Jazavca (Thomas), Paddyja (Bottomley) i Paige (Ambler). Istog nacionalnog porekla (britanskog), sličnih godina i istih sklonosti, dva trojca nastavljaju organizovano žuranje zajedno, s tendencijama „sparivanja“ u toku narednih nekoliko noći i (prospavanih) dana.

Najpametnije i najtiše od društva, Em i Paige, vrlo brzo se uspostave kao instant-par. Oko Tare se mota Jazavac koji pokušava da je šarmira svojim klovnoskim ponašanjem, ali nju iskusnija Skye zapravo usmerava prema zgodnijem i naoko pristojnijem, ali zapravo bezosećajnijem Paddyju. Pritom Skye pokušava da uspostavi neku formu dominacije nad Tarom povremeno bacajući zajedljive opaske na njen račun. Dva faktora, pad na maturi i pijani ne baš sasvim dobrovoljni seks s Paddyjem, nateraće Taru da razmisli jesu li joj devojke koje se za to izdaju zaista prijateljice i je li normalno da se oseća loše kada je „konačno“ dobila ono što je mislila da želi, ali ne na način na koji je to želela...

Ako ćemo naslov filma uzeti kao pitanje, odgovor na njega bi mogao biti gledanje, dopunjeno rečenicom: „E, pa, ne tako.“ A ono što nam nakon gledanja treba bi možda bio priručnik iz nekih drugih oblasti, od psihologije odrastanja, preko one bihevioralne, pa do pravnih nauka, posebno po pitanju pristanka i iznude istog, ne samo od strane individue, koliko od strane društva, koje i u užem („company“) i u širem („society“) smislu vrši pritisak na nas da se konformiramo i čak uniformiramo po brojnim aspektima, od onih banalnih (kako zamišljamo provod) do onih suštinskih (kako ulazimo u odnose, i u kakve odnose sa drugima).

Potpisniku ovih redova možda ne bi loše došao ni priručnik za razumevanje današnje omladine dalje od otpisivanja iste kao neke tamo grozne dece koja slušaju neku svoju groznu muziku i grozno se ponašaju upražnjavajući svoje grozne rituale. I čini se da nas zapravo ima više takvih koji bismo želeli da fenomen koji nam je prvo došao iz Amerike (u formi prolećnog raspusta – Spring Break), a onda se u mutiranim formama raširio po Evropi s mladim strancima po „party“ destinacijama od Ibize i grčkih ostrva do Jadrana i Exita tokom leta bolje razumemo, možda i iz razloga svoje sigurnosti pred istim. To, izgleda, pokušava razumeti i autorica Molly Manning-Walker, a i neka šira britanska javnost koja konačno usmerava pogled prema fenomenu koji je na snazi već godinama, ako ne i decenijama.

Pitanje je, doduše, koliko nam jedan jedini film u tome može pomoći i koliko je How to Have Sex film za to. S jedne strane, film se bavi „moralnim mamurlukom“ nakon pogrešnih odluka u izmenjenom stanju svesti, ali to opet onoga koji navaljuje, manipuliše i nastupa s određene pozicije ne oslobađa odgovornosti. Možda je ovim temama ipak pre mesto negde drugde nego u filmu.

Čisto filmski gledano, How to Have Sex tehnički nije loš uradak, naprotiv. Fotografija na izabranim lokacijama u kojima ćemo videti vrlo malo „razglednica“, a više stroboskopski osvetljenih klubova, „nužnih smeštaja“ i jutarnjih ulica prepunih smeća ispunjava svoje primarne svrhe, kako da nam približi ono što Tara i ostali vide, tako i da nas podseti na surovu realnost masovnog turizma tog tipa. I elektronska plesna muzika, ma koliko zapravo grozna bila, savršeno paše uz te lokacije. Koncepcijski, Manning-Walker čak uspeva da na pravom mestu „premota“ radnju unazad i izloži je iz druge perspektive.

U smislu glume, fokus je upravo na tim nekim ritualima i pozicioniranjima u čoporu, a manje na detaljnoj razradi likova. Problem bi, doduše, mogao biti taj da odabrani glumci ipak nisu tinejdžeri, već su malo stariji, što se posebno prelama na Mii McKenna-Bruce koja prosto zrači s nešto više inteligencije, integriteta i iskustva nego što je to slučaj s Tarom, odnosno s likom koji igra. Na kraju, čini se da je autorica ipak zagrizla malo više nego što može da proguta, pa je rezultat film koji odlazi na više strana, dodiruje brojne teme, intrigira, ali ne nužno i zadovoljava.