All of Us Strangers

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Endrju Heig svakako ima „ono nešto“, neku mudrost i razumevanje za filmski lik i glumca, za čoveka i za ljubav. Ovo poslednje nikako ne treba zanemarivati jer je upravo ljubav, u potpuno različitm ključevima, prisutna u svim filmovima britanoskog autora.

U malo gledanom prvencu Greek Pete, to je transakciona iluzija ljubavi. U filmu kojim se probio, Weekend, to je iznenadna strastvena ljubav između dvojice gej mladića. U najzrelijem i najuspelijem filmu 45 Years, tu su čak dve ljubavi jednog starijeg čoveka, jedna prema dugogodišnjoj supruzi i jedna prema nikada prežaljenoj bivšoj devojci koja je poginula, obe istovremeno i mlade i stare, svaka na svoj način. I u predominantno socijalnoj drami s elementima filma ceste Lean on Pete imamo ljubav kao pokretačku silu, prijateljsku, gotovo familijarnu ljubav koju siromašni dečak koji nikada nije imao sreće oseća prema naslovnom isluženom trkačkom konju kojeg želi od crne sudbine klanice u Meksiku.

Dve povezane ljubavi, ona koju osećamo prema roditeljima i ona strastvena koju osećamo prema partnerima, nalaze se u centru Heigovog najnovijeg filma All of Us Strangers koji smo upravo imali prilike da vidimo u programu Velikih 5 na Zagreb Film Festivalu. Ako, međutim, uzmemo u obzir da je ovo i adaptacija i rekontekstualizacija romana Stranci japanskog pisca Taičija Jamade, možemo shvatiti da Heig ovog puta napušta realistični ključ kojeg se do sada držao, pa sada porodičnu i romantičnu dramu spaja s fantazijom, pa čak i mekim hororom.

Naš protagonista je Adam (Endrju Skot, negativac iz serije Sherlock), filmski scenarista „zaglavljen“ na projektu inspirisanom njegovim roditeljima koji su poginuli kada je njemu bilo samo 12 godina. Rad na scenariju mu baš i ne ide, sklon je prokrestinaciji, a ni lokacija sablasno praznog solitera u kojem živi ne pomaže puno, baš kao što ne pomaže ni ubacivanje u „štimung“ na silu slušanjem ploča s muzikom iz 80-ih. Kada jednog dana on jedini odreaguje na zvono za požar koje se uključilo iz čista mira, primetiće pogled jednog od retkih komšija, Harija (Pol Meskal koji se ulogom u filmu Aftersun uvrstio na listu glumaca čiji rad valja pratiti). Kada mu se Hari iste večeri pojavi na vratima, Adam će ga isprva uljudno odbiti, ali će se postepeno zagrejavati za njega i njih dvojica će započeti vezu koja će inače usamljenom Adamu pomoći da se otvori i reši nekih od inhibicija.

Paralelno s time, Adam će početi da odlazi u dom svog detinjstva koji se nalazi izvan grada, a što je najčudnije, tamo će ga čekati njegovi pokojni roditelji. Otac (Džejmi Bel) i majka (Kler Foj) deluju mlađe od njega, što je interesantan i logičan koncept budući da su bili mlađi od sadašnjeg Adama u trenutku pogibije, ali ogledala u kući koja je ostala u 80-ima će nam dati sliku dvanaestogodišnjeg i još uvek nesigurnog Adama. Odrasli će, pak, pokušati da sa njima razreši neke od stvari koje su ga mučile kroz veći deo ili čak kroz ceo život. Ljubav je tu i nesporna je, ali ona sama za sebe nije dovoljna i ne može zameniti rad na odnosu, razumevanje, podršku, molbu za oprost, pa čak ni priliku za poslednje pozdrave...

Ezoterija ovog tipa je Heigu do sada bila prilično nesvojstvena, i to uzima svoj danak u tome da autoru treba nešto vremena na početku da uspostavi taj „svet“ i pravila koja u njemu važe. Jednom kada mu to uspe, All of Us Strangers postaje prilično impresivno filmsko delo koje vezuje gledaočevu pažnju i ne popušta do samog kraja koji se, doduše, čini pomalo zbrzanim i preteranim, odnosno na tragu nekih drugih filmova iz žanrova fantastičnih drama i mekih horora. Film na koji se najviše poziva zato ne bi trebalo pominjati u strahu od „spojlera“, već samo primetiti da to možda nije najsrećnije rešenje.

Međutim, do tada All of Us Strangers nudi sasvim dovoljno materijala za uživanje. Tu se pre svega radi o dubokim, snažnim i potpuno životnim emocijama kakve na filmu nemamo puno prilike da vidimo. Zatim, radi se o raznim detaljima kojima Heig posvećuje punu pažnju i koji su značajni i za radnju, i za likove, i za celo okruženje filma, a na posletku i kao kanali komunikacije nečega prema gledaocima. Nadalje, tu imamo za Heiga tipično detaljne i duboke likove koje i pre i posle filma možemo zamisliti kao punopravna ljudska bića, a imamo i nesvakidašnje raspoložene glumce koji daju sve od sebe, u procesu ostvarujući ponajbolje uloge u svojim karijerama. Na kraju, imamo i raznolik, a opet savršeno promišljen i na kraju krajeva logičan vizuelni identitet filma kojim se, uz dodatne auditivne začine, kako u smislu muzike, tako i kroz dizajn zvuka, „cementira“ utisak gledaocima.

Taj utisak možda nije uvek najlakše izreći i možda on sam zahteva još nešto dodatnog vremena da se slegne, ali to film ne čini ništa lošijim. Zapravo, čak mu ni neki očiti nedostaci nisu diskvalifikaciona mana, već inherentna karakteristika prirodnog i retkog dragulja što All of Us Strangers zapravo jeste kao film.