Pet Semetery: Bloodlines

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Da Stiven King zbog svoje plodnosti (pre nego zbog kvaliteta svakog pojedinačnog dela) ima status kralja horora, to već i vrapci na grani znaju. Isto tako, jasno je svakom ko se prihvatio makar jednog Kingovog romana ili zbirke priča da je dotični izuzetno filmičan pisac.

To je verovatno i razlog da se svaka šuša s diplomom iz filmske režije rado prihvata adaptacije Stivena Kinga, pritom zaboravljajući na jedno od pravila dobrog ukusa: pisca treba znati i pročitati, njegovo delo urediti, po potrebi i dopisati, a za to je potreban filmski autor „s velikim A“, dakle Rob Rajner, Brajan De Palma, Džon Karpenter, Stenli Kjubrik, ili makar majstor žanra kao na primer Majk Flanagan. Ali ne prođe godina da ne dobijemo pregršt kratkih filmova, verovatno stilskih vežbi nadobudnih studenata, i barem dva dugometražna po motivima proze Stivena Kinga.

Ako ćemo pravo, Pet Semetery: Bloodlines, „prikvel rimejka“ filma Pet Semetery je čudna ptica sa čudnom pričom o poreklu. Ovo, naime, nije adaptacija celog Kingovog romana ili priče, a nije ni potpuno „dopisivanje“ pisca gde su zadržani samo neki od likova i motiva literarnog izvornika. Ovo je zapravo adaptacija jednog poglavlja iz izvornog romana koje je u obema filmskim adaptacijama, i onoj klasičnoj iz 1989. i ovoj novoj iz 2019. godine, služilo kao digresija i eksplikacija mehanike indijanskog groblja gde oživljavaju zakopani ljubimci i članovi porodice. Samo poglavlje u sebi ima „mesa“ za solidan kratki film, ali zašto se ne bi to razvuklo na dugi metar, iskoristilo ime majstora i „kasiralo“ na kultnom statusu koji King i njegov roman uživa.

Još jedna stvar koju valja uzeti u obzir je i kvalitativna razlika između romana koji je jedan od Kingovih najstrašnijih i najkoncentrovanijih i njegovih filmskih adaptacija. Naime, iako originalni Pet Semetary u režiji Meri Lambert uživa kultni status, posebno u generaciji onih koji su bili dovoljno mladi kada su ga prvi put videli u bioskopu ili na video-kaseti, od njega se održala samo naslovna pesma sastava Ramones. Kada ga, međutim, pogledamo još jednom, ovog puta „odraslim očima“, postaje nam jasno da se tu radi o popriličnom „trešu“. Rimejk Kevina Kelša i Denisa Vidmajera je tu, mereno čisto filmskim kriterijumima, čak nešto bolji uradak, ali zapravo marginalno, ali svejedno ne traži nikakve nastavke, pred-nastavke ili ekspanzije „univerzuma“.

Nego, da pređemo na stvar... Glavni junak ovde je Džad kojeg se sećamo iz prethodnih filmova kao starca koji paru priča o opasnostima groblja. Ali, godina je 1969. i on je sada mladić (igra ga Džekson Vajt) koji je na dobrom putu da zauvek napusti gradić Ladlou u saveznoj državi Mejn zajedno sa svojom devojkom Normom (Natali Alin Lind). Njih dvoje, na odobravanje Džadovih roditelja Dena (Henri Tomas) i Keti (Samanta Metis), planiraju da se presele u Mičigen i tamo se pridruže Mirovnom Korpusu. Ali, na odlasku će im se isprečiti prvo ptica koja će naleteti na njihov auto i razbiti staklo, pa onda i jedan pas.

Pas pripada Džadovom drugu Timiju (Džek Malhern) koji se nedavno vratio s ratišta u Vijetnamu, vidno promenjen i potresen, pa Džad želi da psa vrati kući i pozdravi se sa drugom. Stvari, međutim, ne idu po planu i završavaju se time da pas ugrize Normu i povredi joj ruku. Čini se da su i pas i Timi izmenjeni, ali ne baš ratnom traumom. Možda je za to odgovoran Timijev otac Bil (Dejvid Djuhovni) koji je nešto petljao sa grobljem kućnih ljubimaca.

S Normom u bolnici, planovi se remete, a u gradiću izbija haos, pa Džad, njegov otac, još jedan prijatelj iz detinjstva Meni (Forest Gudlak), njegova sestra Dona (Izabela LaBlank), šerif (Kristijan Džejda) i njegova pomoćnica Mardžori (Pem Grir) pokušavaju tome stati na kraj. Ali koreni zla koje je zavladalo gradićem sežu dublje i dalje u prošlost, od samog njegovog osnivanja, o čemu će nas poučiti „fleš bek“ u vreme njegovog osnivanja, to jest u sredinu XVII veka...

Ako ćemo pravo, Pet Semetery: Bloodlines se zapravo ponaša kao zombi-film niske produkcije u kojem je od početka jasno ko je ko i šta je šta, pa sve postaje bolno predvidljivo od prve scene nadalje. Nema tu neke izgradnje likova i odnosa, svi kao da su izrezani od kartona i postavljeni u situacije koje se pravolinijski ređaju, s izuzetkom povratka prošlost, ali i tu „digresiju“ smo zapravo očekivali. Poznata nam je i tvrdnja da ono što je mrtvo ponekad (hm, uvek?) treba ostaviti takvim, ne zakopavati ga ili otkopavati, a posebno ne oživljavati nekim mračnim ritualima.

Kontinuitet s prethodnim filmom je uspostavljen veštački, iako je makar jedna polovina scenarističkog tima (Džef Buhler) radila i na „prikvelu“. Buhler, inače specijalista za nepotrebne rimejkove (pored oba Pet Semetery filma, tu su još i novi The Grudge i užasni Jacob‘s Ladder), ovde sarađuje s režiserkom Lindzi Anderson Bir koja je potpuno nova u žanru horora (do sada je režirala jednu tinejdžersku romantičnu komediju, Sierra Burgess Is a Loser). To se vidi i u njenom rukopisu, ali i u režiji istovremeno šablonskoj i nespretnoj. Nema tu momenta koji deluje iskreno ili dojmljivo, a čak ni prepadi nisu strašni, o izgradnji atmosfere ili sugestiji da i ne govorimo. Bloodlines čak nema ni pesmu po kojoj bismo ga pamtili.

U svemu tome najviše stradaju glumci. Oni mladi se ovakvim izborom nikada neće afirmirati i probiti u prvu ligu, a za Foresta Gudlaka (The Revenant, How to Blow Up a Pipeline) je ovo čak značajan korak unazad. Ni oni stariji i iskusniji s ovako tankim likovima zapravo nemaju šta da rade, niti režiserka zna da ih razigra, pa su, primera radi, Dejvid Djuhovni i Pem Grir ovde jedan tužan prizor.

Na kraju, Pet Semetery: Bloodlines deluje kao jedan od onih nastavaka koje nismo ni tražili, ni želeli, niti su nam za bilo šta bili potrebni, ali smo ih svejedno dobili jer su neke studijske njuške pomislile da bi na poznatom piscu i njegovom poznatom romanu mogli zaraditi. Zapravo, liči na one krš-nastavke snimane direktno za video tržište koji s originalnim popularnim filmom dele samo ime. Poster je možda izvrstan, ali prijateljski savet glasi: ne nasedajte jer tu nema ničeg.