Snow White

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U trenutku pisanja teksta, igrana verzija Diznijevog animiranog klasika u režiji Marka Veba (The 500 Days of Summer, dva The Amazing Spider-Man filma) ima tu „čast“ da se nalazi na prvom mestu najgorih filmova svih vremena na sajtu IMDB s prosečnom ocenom od 1,5 na uzorku od oko 285 hiljada datih ocena. To nam možda govori o organizovanoj „anti-fanovskoj“ kampanji da se film zakuca za dno, ali činjenica da nema onih drugih koji bi bili spremni da ga „brane“ u još jednoj epizodi „kulturnih ratova“ ukazuje na skromne kvalitativne domete. Ni brojke s blagajni ne daju razloga za optimizam: nakon prve sedmice prikazivanja, film je dogurao tek do 90-ak miliona dolara zarade, što predstavlja trećinu uloženih sredstava. Jednom rečju – potop.

Negativni odium počeo je s prvim vestima da se na projektu radi 2016. godine. Do gotovog scenarija Erin Kreside Vilson (Men, Women and Children, The Girl on the Train) i izbora Veba za reditelja prošlo je tri godine. Nakon toga, pandemija je odložila produkciju. Dve glavne glumice su za svoje uloge potvrđene 2021. godine, što je „proslavljeno“ internet-pošalicom o lepoti Rejčel Zegler na koju je, kao, ljubomorna Gal Gadot. Film je sniman od marta do jula 2022. godine uglavnom u studiju Pajnvud u Londonu, a početak istog je obeležio i – požar. Još dve i po godine je film proveo u post-produkciji, a prvi foršpan je ponovo pokrenuo lavinu pogrdnih i posprdnih komentara po internetu.

U međuvremenu, dogodilo se to da je Rejčel Zegler krajnje neoprezno i na svoju ruku izjavljivala svašta, od branjenja izbora sebe za ulogu time da su i izvorna bajka braće Grim i originalna animirana ekranizacije popularne u „Latino-sferi“ (znamo, gledali smo Blancanieves Pabla Bergera), pa do napada na Diznijev crtani da je zastareo i toksičan zbog toga što princ proganja Snežanu, a ona zapravo ima pasivnu ulogu da ga čeka. Takođe, izbila je svađa na političke teme između glumica: Zegler je stala na stranu Palestine, a Izraelka Gal Gadot na stranu svoje zemlje. Za dodatnu kontroverzu se javio i Piter Dinklidž problematizujući to što za uloge patuljaka nisu angažovani glumci s tim stanjem, već su upotrebljeni CGI i glasovni glumci različitih profila i visina.

Sama priča, pak, unekoliko se drži šablona iz bajke. Neimenovanim kraljevstvom vladali su dobri kralj (Hedli Frejzer) i njegova kraljica (Lorena Andrea) koji su više nego išta želeli da dobiju dete. Želja im se ispunila jedne snežne noći, pa su malu princezu u čast tome nazvali Snežana (svetlina kože je, zgodno, izostavljena, a i kosa boje abonosa je pala kao kolateralna žrtva ili se, pak, podrazumeva – prosudite sami). Snežana (Emilija Fošer) je izrasla u dragu, prijaznu i pravednu devojčicu, ali je porodicu zadesila tragedija: kraljica je umrla, a kralj se oženio lepom stankinjom (Gadot) koja ga je opčinila.

Ona je, naravno, bila zla čarobnica, pa je kralja na prevaru poslala u rat, Snežanu zadržala u dvorcu kao sluškinju, a podanike je izrabljivala, od njih krala i surovo ih kažnjavala. Jedino što ju je zanimalo, pored bogatstva, bio je njen status lepotice, zbog čega je ispitivala ogledalo na zidu svoje sobe. Kada joj je ogledalo jednog dana reklo da je Snežana (sada već ulogu preuzima Rejčel Zegler), ona je naredila lovcu (Ansu Kabia) da je ubije, ali se lovac smilovao i pustio je u šumu.

Dalje znamo: sedam patuljaka, njihova kućica, otrovna jabuka i – princ. Doduše, princ sada ima ime: Džonatan (Endrju Barnep) i zapravo nije princ, već „robin-hudovski“ vođa grupe odmetnika koji se skrivaju u šumi, pljačkaju dvor da bi nahranili siromašne i zaklinju se na vernost nestalom kralju. I pre cele zavere protiv Snežane, imamo „meet cute“ momenat između nje i Džonatana, tako da je makar jedan nedostatak Diznijevog crtanog filma ispravljen – on sada zapravo ima motiv da je poljubi i probudi. Kao „bonus“ možemo da uzmemo i to da vođa patuljaka, Uča (glas Džeremija Svifta) u jednom trenutku objašnjava ekonomska kretanja u kraljevstvu s bazičnih marksističkih pozicija, ali to ipak ne vodi prema raspletu u kojem Snežana predvodi komunističku revoluciju, ukida svoj tron i proglašava socijalističku republiku.

Iz današnje perspektive, jasno je da je originalni animirani film imao svojih problema etičke prirode i da danas to može izgledati zastarelo, prevaziđeno i duboko konzervativno, ali je on makar bio izraz svog vremena. Uostalom, nije da bajka braće Grim u međuvremenu nije dobila neka nova čitanja, pa ako vam je spot za pesmu Sonne grupe Rammstein previše subverzivan i neukusan, podsetimo se da je Tarsem Sing režirao Mirror Mirror (2012), a da je Džo Nusbaum postavio Snežanu u okruženje američke srednje škole u filmu Sydney White (2007), a bilo je tu još čitanja, od konvencionalnih, preko fantazijskih, komičnih i „hororičnih“ do erotsko-parodičnih.

Problem s novim Diznijevim igranim je što zapravo ne korespondira ni sa čim, osim sa poslovnim trendovima kompanije (CGI, „green screen“, fotorealistična animacija u kojoj šumske životinjice prave ljudske face bez ikakvog razloga) i društvenim trendovima za jedan deo društva, onaj koji sam sebe zove progresivnim. Ovakvo izvrtanje postulata što animiranog klasika, što same bajke ima samo jednu svrhu: „nabijanje“ političke korektnosti, i to pritom radi krajnje nevešto.

Najmanji je problem izbor nešto tamnoputije glumice latinoameričkog porekla za Snežanu. Problem je što Rejčel Zegler nema pravu prezentnost u ulozi, pa u ikoničnom Snežaninom kostimu izgleda kao da je pošla na maskenbal. Za razliku od uloge u West Side Story koja ju je proslavila, ona ovde samo jednom uspeva da povede pesmu, i to od nekoliko prilika, ali ne i da povede revoluciju u ključnom trenutku. Slično vredi i za Gal Gadot koja bi u teoriji mogla da zablista kontra svog tipa Wonder Woman, ali zapravo nema energije da iznese zlobnu kraljicu ni na polju pesme i plesa, ni na polju drame.

E, da, kao i original, i nova verzija Snow White je mjuzikl i taj okvir se koristi u iste svrhe: kad radnja krene da se „vuče“, što je u crtanom oko sredine, a ovde već na početku, jedini spas može predstavljati song i plesna sekvenca. Razlika je, doduše, u pamtljivosti pesama, tako da i u novoj verziji najbolje prolaze reciklaže starih „hitova“ Heigh-Ho i Whistle While You Work, dok su novi songovi krajnje anemični.

Pošto obe navedene uključuju i patuljke, odnosno podvlače njihov grupni karakter, to nas dovodi do rasprave o ispravnosti odluke da oni budu animirani. Iako se odluka iz ove perspektive čini ispravnom s vizuelne i tehničke strane (zapravo je produžena muzička sekvenca za Heigh-Ho ujedno i najimpresivnija u filmu), ostaje nam „Dinklidžov argument“ na koji nije lako dati jednoznačan odgovor. Jer, čak i da su pravi glumci-patuljci uzeti za uloge u koje bi se njihov hendikep prirodno uklopio, što je redak slučaj, te su mitološke uloge ipak stereotipi, pa bi se film opet našao na etički skliskom terenu.

Možda to najbolje oslikava koliki je „sizifov posao“ proguravati političku korektnost kroz nešto što bi makar u teoriji moralo da posluži kao zabava. Snow White možda nije teror amaterizma kao The Room da bi se s pravom okitio naslovom najgoreg filma svih vremena, ali je svejedno popriličan neuspeh u svom neveštom spajanju nespojivog. Scenaristkinja Vilson, režiser Veb i glumica Zegler su se svojski potrudili da Snow White ima harizmu predavanja na koje nas teraju da idemo, a mi bismo radije radili doslovno bilo šta drugo.