Mufasa: The Lion King

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Simbinih avantura smo se već nagledali, bilo u jednom i jedinom originalu The Lion King (1994), bilo u njegovom nastavku The Lion King II: Simba‘s Pride (1998), donekle i u budalastom „međunastavku“ The Lion King 1 1/2 (2004) rađenom direktno za video-tržište. S druge strane, ponešeni uspehom svoje najnovije ideje „fotorealistične animacije“ s The Jungle Book (Džon Favro, 2016), ekipa iz studija Disney se setila da formulu okuša i sa rimejkom originala u istom stilu i sa istim rediteljem. Rezultat je bio prolazni The Lion King (Favro, 2019), impresivan više tehno-frikovima nego ljubiteljima dobre priče, ali se postavilo pitanje kuda dalje. Jer krčag ide na vodu dok se ne razbije i svaka suva drenovina se mora iscediti do kraja.

Odgovor smo dobili u vidu angažmana Berija Dženkinsa („oskarovski“ Moonlight, još i bolji If Beale Street Could Talk) za novo poglavlje u franšizi koje je centrirano oko lika epskog, ali tragičnog Mufase, a funkcioniše i kao „prikvel“ i kao „sikvel“ Favroovom „rimejku“. Pred nama je Mufasa: The Lion King.

Ali, pre nego što se pojavi Mufasa, Dženkins i scenarista Džef Nejtanson nam uspostavljaju okvir u kojem kralj Simba objavljuje svojim podanicima da će on i kraljica Nala uskoro dobiti još jednu prinovu. Dok se ona porađa na ritualnom mestu, a on mora biti uz nju, Timon i Pumba su angažovani na čuvanju male princeze Kjare, što im baš i ne ide. Srećom, u pomoć im priskače mudri mandril Rafiki i počinje da je smiruje s pričom o mladom lavu bez kapi kraljevske krvi koji je postao kralj, o njenom dedi Mufasi.

On je rano odvojen od svojih roditelja u velikoj poplavi u kojoj je on završio u bujici koja ga je odvela daleko. Ali je svejedno zapamtio predanja svoje majke o magičnoj zemlji Milele („Zauvek“ na svahili jeziku) koja se nalazi iza horizonta, u kojoj večno sunce sja, a hrane i vode je dovoljno da se harmonični „krug života“ stalno obnavlja i širi. Iz bujice ga je spasio mali princ iz drugog plemena, Taka, i odveo svojim roditeljima. Kralj Obasi ga nikad nije prihvatio kao svoju krv, ali ga je kraljica Eše odgajala kao sina (odnosno kći, jer ga je učila kako se lovi za pleme), a Taka ga je uzeo za brata.

Kada pleme dođe na udar izgnanih belih lavova koje predvodi opasni Kiros, već poodrasli, ali svejedno mladi Mufasa i Taka dobijaju zapoved da beže. Mufasa koji je solidno ovladao životnim veštinama ih vodi prema magičnoj zemlji, opasni čopor ih prati, a put ih vodi i kroz prašumu i kroz sneg i led Kilimandžara, a usput će sresti i buduću kraljicu Sarabi i pticu-referenta Zazua i mladog šamana Refikija...

Ko je pogledao makar original ili Favroov „rimjek“ će vrlo brzo i sa visokom preciznošću znati kako će se priča rasplesti. Međutim, to je zapravo manji problem s ovim filmom iz prostog razloga što je inherentan svim „pričama o poreklu“ kultnih likova iz starijih filmova. S druge strane, edukativna komponenta o toleranciji, prijateljstvu, bratstvu i pripadnosti dovoljno je jaka i plemenita da zaokupira makar mlađe gledaoce na dovoljno dugo vremena da oni trajanje od dva sata i ne osete.

Problem je, međutim, što ćemo ga mi stariji itekako osetiti i pritom vrlo dobro znati koje trikove autorski tandem upotrebljava da ga rastegne, čak i nepotrebno. Naravno, u pitanju su okvir koji priču šalje u „flešbek“, prekidi da bi Timon i Pumba bespotrebno pričali gluposti i ometali naratora Rafikija, kao i upadljivo mediokritetske mjuzikl-sekvence koje očigledno služe kao „filer“.

Drugi i mnogo veći problem je filozofsko pitanje čemu sve to. Odgovor na njega je prilično jasan i glasi: „da se pokaže napredak u sferi fotorealistične animacije“. Pritom, Beri Dženkins koji je verziran u ozbiljnim dramama ovde ne može da ostavi neki lični pečat, a i cela stvar je sama po sebi „Sizifov posao“.

Jer, šta od fotorealistične animacije zapravo dobijamo? Da lavovi koji inače ne govore „realistično“ otvaraju usta, a da lavice bez grive u tom postupku nabiranja žila izgledaju kao divovske golokože mačketine? Mufasa: The Lion King zapravo vraća filmsku umetnost na „fabričke postavke“ iz doba Edisonovog trusta – na nivo vašarske atrakcije.

If Beale Street Could Talk

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Barry Jenkins (prema romanu Jamesa Baldwina)

uloge: KiKi Layne, Stephan James, Regina King, Colman Domingo, Teyonah Parris, Aunjanue Ellis, Michael Beach, Emily Rios, Brian Tyree Henry, Ed Skrein, Dave Franco

Kako stoji u uvodnoj kartici filma, citatu giganta ne samo afroameričke, nego i uopšte američke i svetske književnosti Jamesa Baldwina, Beale Street je mitsko mesto gde su svi Afroamerikanci rođeni. Verovatno je prva asocijacija istoimena ulica u New Orleansu gde su rođeni i jazz i blues kao još uvek najznačajniji afroamerički doprinos globalnoj kulturi, ali svaki grad od Memphisa i Jacksona do Harlema ima svoju ulicu Beale.

Međutim, film Barryja Jenkinsa, jednog od najprofiliranijih afroameričkih autora mlađe do srednje generacije (dobitnik nekoliko Oscara 2017. godine Moonlight), kao uostalom i Baldwinow roman (već ekranizovan kasnih 80-ih u Francuskoj), nije samo studija na polju crnačke kulture, sociologije i (usmene) istorije, već je pre svega ljubavna priča. Tish Rivers (fantastična debitantkinja KiKi Layne) i Alonzo "Fonny" Hunt (Stephan James) su mladi zaljubljeni par iz Harlema. Oni su odrasli zajedno kao susedi i prijatelji dok im se nije dogodila ljubav. Tish je trudna, a Fonny je u zatvoru nevino optužen za silovanje, pa je ona u cajtnotu da ga odatle izvuče kako bi se njih dvoje venčali pre rođenja deteta. To će ići malo teže s obzirom da ga je žrtva silovanja (Rios) prepoznala u policijskoj vrsti i vratila se na Portoriko da se izbori sa traumom, a da je celu stvar složio policajac sa rasističkim stavovima (Skrein).

 

Ono što je u filmu zanimljivo je njegova struktura, izdeljenost na vinjetice fluidno smeštene u vremenu pre i posle Fonnyjevog zatvaranja, pa tako naizmenično imamo trenutke sreće, ljubavi, nade, ali i strepnje, teskobe i saznanja da u američkom društvu nisu svi jednaki ni pred zakonom, ni inače. To ne važi samo za vreme radnje, početak 70-ih godina prošlog veka, već je utisak da se nije puno toga promenilo na bolje. Takva epizodična struktura bi u rukama nekog manje multidisciplinarnog i verziranog reditelja verovatno rezultirala možda čak i fatalnom neujednačešću, odsustvom tona i nekoherentnošću, ali Jenkins se kalio na kratkim filmovima i ima iskustvo sa teatrom, pa nad svakom vinjetom demonstrira potpunu kontrolu.

Primera radi, sekvenca pri početku filma u kojoj Tish prvo prenosi vesti svojim roditeljima (Colman Domingo i "oscarovka" Regina King, vrlo dobra iako njen kipić ima auru kalkulacije i kompenzacije) i sestri Ernestine (Parris) koja pomalo služi i kao "comic relief", pa oni onda pozivaju Fonnyjevu porodicu koja očito pripada višem i religioznijem sloju naizmenično je smešna i potresna. Fonnyjev otac Frank (Beach) to maskira žovijalnošću, ali majka (Ellis) i sestre jasno i nedvosmisleno pokazuju klasni prezir iza prve linije odbrane koju čine biblijski citati. Regina King će i kasnije imati svoj blistavi trenutak oko puta na Portoriko i suočavanja sa Fonnyjevom navodnom žrtvom koja je zaista žrtva, ali ne njegova, premda to ne može prihvatiti.

 

Još je nekoliko memorabilnih scena, poput one sa rentijerom (Franco) koji mladim ljubavnicima ne želi izdati stan ili sa Fonnyjevim drugom Danielom (Henry) koji se upravo vratio iz zatvora i čija se čvrstina (neophodna za preživljavanje u Harlemu) ruši njemu pred očima, ali on to ne primećuje iako će ga, znamo, zadesiti slična sudbina. Sa druge strane, scene koje ljubavnici dele pucaju od nežnosti (pre odlaska u zatvor), odnosno čežnje (nakon odlaska).

U svemu tome Jenkins ne poseže za sladunjavom nostalgijom jer, sasvim logično, američki crnci nemaju za čime biti nostalgični u prošlim vremenima, iako pažljivo rekreira detalje perioda, od uređenja doma, preko odeće do automobila i uličnog štimunga. On tako ostaje veran Baldwinovom delu čiji je duh itekako prisutan ne samo u Tishinoj naraciji prepisanoj direktno iz knjige (što Jenkins, recimo, nije činio sa dijalozima koje je sa sigurnošću prekaljenog dramaturga doradio), već i u svojevrsnom pogledu na svet koji je u Jenkinsovom viđenju dosta mračan, ali ne na način da potopi gledaoce i ostavi ih bez nade.

Konačan rezultat je film koji možda svojom strukturom ne ostavlja trenutni utisak na način na koji je to činio Moonlight, ali koji takođe nije ništa manje slojevit i aktuelan. U njemu su prošlost i sadašnjost isprepleteni čvršće nego u brojnim "period piece" filmovima koji se dotiču rasizma. Kod Jenkinsa on sasvim jasno nije rešeno pitanje, već ono neodgovoreno, možda mutirajuće, ali suštinski večito.

Moonlight

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Barry Jenkins (prema drami Tarella Alvina McCraneya)

uloge: Alex R. Hibbert, Jaden Piner, Ashton Sanders, Jharrel Jerome, Trevante Rhodes, Andre Holland, Mahershala Ali, Naomie Harris, Jannelle Monae, Patrick Decile

Iz opisa “drama u tri čina o odrastanju siromašnog gay afroamerikanca u getu”, za Moonlight se može pomisliti, ne bez neke, da je reč o tipičnom inženjeringu u lovu na nagrade. Uz prošlogodišnju ujdurmu oko nedostatka manjinskih lica među glumcima i autorima sa nominacijama, logično bi bilo da projekti poput Moonlighta prvo dobiju zeleno svetlo, potom pokupe nominacije ako valjaju čemu u godini inače slabe berbe, pa i da postanu favoriti iz senke za Oscare iako se manje ili više pretpostavlja da će Akademija opet hraniti svoj ego putem sračunate La La Land nostalgije. Kažem, nije ni politički neočekivano, niti po standardima meritokratije nepravedno, Moonlight je neobičan, poetičan i emocijama nabijen film koji prevazilazi artificijelnost postavke i strukture, iako nije baš revolucionarno remek-delo, kakav utisak stvara američka kritika.

Geto-odrastanja, samohranih majki na teškim drogama i očinskih figura dilera i kriminalaca smo se nagledali onoliko, u sezoni nagrada često u onoj najljigavijoj, kalkulantskoj formi koja čini medveđu uslugu i tako važnoj socijalnoj temi i filmskoj umetnosti. Iako se ne čini tako na prvi pogled, dodana gay dimenzija nije kalkulacija, već okidač za nekoliko ne baš često postavljanih pitanja, misaonih konstrukcija i žanrovskih intervencija. Očekivano, odnos siromašne i zatvorene afro-američke sredine opsednute čvrstinom i muškošću do nežnosti i homoseksualnosti nije nimalo pozitivan i pun razumevanja. Takođe, odrastanje gay osobe van konteksta buđenja seksualnosti je uglavnom odsutno iz tematskog spektra američkog filma, bilo hollywoodske, bilo indie produkcije, iako odrastanje nije nužno vezano za seksualnost.

Odrastanje mladog Chirona pratimo u tri čina, tri trenutka u vremenu, od dečačke dobi, preko adolescencije do mladosti u naponu snage. Upoznajemo ga malog i slabašnog (igra ga Alex R. Hibbert sa dečijom iskrenošću) kako beži od školskih nasilnika i skriva se u napušteni stan gde ga pronalazi diler Juan (Ali). Juan je tip sa kojim se ne valja kačiti, ali su mu deca simpatična, pa zato malog Chirona (nadimak mu je Little, što je i naziv prvog poglavlja) vodi svojoj kući i zajedno sa ženom Theresom (Jannelle Monae u vrlo dobrom glumačkom debiju) na neki način uzima pod svoje. Mali se ne buni, bolje mu je sa dobrodušnim krimosom nego sa majkom (Harris), sebičnom kako samo narkomani znaju biti. Osim Juana i njegove žene, jedina osoba sa kojom ima sadržajan odnos je njegov vršnjak, Kevin (Piner) i odnos sa njim će se razvijati kroz dalja poglavlja.

Drugo poglavlje nazvano samo Chiron našeg junaka (Sanders) zatiče u srednjoj školi, ako je moguće još mršavijeg. On je i dalje bez zaštite kod kuće i u školi, Kevin (Jerome) mu ne može pomoći, etikete pedera i slabića koje su mu kačene još i ranije su se još više učvrstile, a nasilje nad njim je eskaliralo do tačke pucanja. Chiron, međutim, konačno postaje svestan sebe. U trećem poglavlju pod imenom Black, Chiron (Rhodes) je potpuno drugačija prilika, mišićav, naoružan i sa uličnom reputacijom u Atlanti. Međutim, jedan poziv od Kevina (Holland) će ga naterati da se vrati u rodni Miami i suoči se sam sa (prošlim) sobom.

Radnja filma bi možda bolje izgledala u nekom drugom formatu, kao serijal kratkih priča, kratkih filmova (što je zapravo), televizijska mini-serija, ili uz dodatnu razradu i pod-zaplete kao filmska trilogija. Poreklo teksta je, međutim, dramsko (tekst, doduše, nije još izveden u teatru), što se oseti u odsustvu filmske akcije, ali nam dijalozi i naročito vizuelna zapažanja govore više nego što bi akcija mogla. Moonlight je film atmosfere, raspoloženja i izrazito bogate teksture koji sasvim ispravno računa na odloženo dejstvo.

Druga prednost mu je autentičnost. Rekoh, socijale tog tipa smo se nagledali po filmovima i teško nas je više na taj način senzibilizirati. Moonlight je iskren film koji u istrošenom “settingu” pronalazi prava pitanja i postavlja ih. Takođe je film sa osećajem za lokaciju i milje. Kao i glavni junak, i pisac McCraney i filmaš Jenkins su iz istog susedstva, možda i sa istom porodičnom pričom, pa njihovi portreti i pejzaži čije boje variraju od osunčano žutih do hladnih plavih i koje prati umirena muzika na gudaćim instrumentima nisu samo direktni, nego i istinski strašni, ali istovremeno i lepi i poetični.

Ako Moonlight gledamo čisto kao “queer” film, što mu je i najjači aspekt, pojaviće se potreba za poređenjem. Asocijacija tu nisu Van Sant, Araki i ostatak veterana iz 90-ih, koliko je savremeni kanadski autor Xavier Dolan. Moonlight ima tu jednu iskrenost i nepatvorenost, bez potrebe za oneobičenjem i eksplicitnošću, ali mu je energija drugačija. Umesto ludosti, autorske auto-destrukcije i uskakanja u greške, ovde na delu imamo zadržanost, strpljenje i odmak. Stvar ukusa, naravno, i Moonlight “radi”, ali ne pogađa na isti način i istom žestinom kao bilo koji Dolanov film.

Moonlight je dobar film, tu nema zbora, čak veoma dobar i potreban, pa otud i tolika pažnja kritike. Međutim, nemojmo se zaletati i lepiti mu senzacionalističke etikete. Barry Jenkins je autor koji pažljivo bira i dugo razvija projekte i zapravo se ne bih čudio ako bi budućnost donela i jedno pravo remek-delo. Moonlight to nije, ali je važna tačka na putu dotle.