Mufasa: The Lion King

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Simbinih avantura smo se već nagledali, bilo u jednom i jedinom originalu The Lion King (1994), bilo u njegovom nastavku The Lion King II: Simba‘s Pride (1998), donekle i u budalastom „međunastavku“ The Lion King 1 1/2 (2004) rađenom direktno za video-tržište. S druge strane, ponešeni uspehom svoje najnovije ideje „fotorealistične animacije“ s The Jungle Book (Džon Favro, 2016), ekipa iz studija Disney se setila da formulu okuša i sa rimejkom originala u istom stilu i sa istim rediteljem. Rezultat je bio prolazni The Lion King (Favro, 2019), impresivan više tehno-frikovima nego ljubiteljima dobre priče, ali se postavilo pitanje kuda dalje. Jer krčag ide na vodu dok se ne razbije i svaka suva drenovina se mora iscediti do kraja.

Odgovor smo dobili u vidu angažmana Berija Dženkinsa („oskarovski“ Moonlight, još i bolji If Beale Street Could Talk) za novo poglavlje u franšizi koje je centrirano oko lika epskog, ali tragičnog Mufase, a funkcioniše i kao „prikvel“ i kao „sikvel“ Favroovom „rimejku“. Pred nama je Mufasa: The Lion King.

Ali, pre nego što se pojavi Mufasa, Dženkins i scenarista Džef Nejtanson nam uspostavljaju okvir u kojem kralj Simba objavljuje svojim podanicima da će on i kraljica Nala uskoro dobiti još jednu prinovu. Dok se ona porađa na ritualnom mestu, a on mora biti uz nju, Timon i Pumba su angažovani na čuvanju male princeze Kjare, što im baš i ne ide. Srećom, u pomoć im priskače mudri mandril Rafiki i počinje da je smiruje s pričom o mladom lavu bez kapi kraljevske krvi koji je postao kralj, o njenom dedi Mufasi.

On je rano odvojen od svojih roditelja u velikoj poplavi u kojoj je on završio u bujici koja ga je odvela daleko. Ali je svejedno zapamtio predanja svoje majke o magičnoj zemlji Milele („Zauvek“ na svahili jeziku) koja se nalazi iza horizonta, u kojoj večno sunce sja, a hrane i vode je dovoljno da se harmonični „krug života“ stalno obnavlja i širi. Iz bujice ga je spasio mali princ iz drugog plemena, Taka, i odveo svojim roditeljima. Kralj Obasi ga nikad nije prihvatio kao svoju krv, ali ga je kraljica Eše odgajala kao sina (odnosno kći, jer ga je učila kako se lovi za pleme), a Taka ga je uzeo za brata.

Kada pleme dođe na udar izgnanih belih lavova koje predvodi opasni Kiros, već poodrasli, ali svejedno mladi Mufasa i Taka dobijaju zapoved da beže. Mufasa koji je solidno ovladao životnim veštinama ih vodi prema magičnoj zemlji, opasni čopor ih prati, a put ih vodi i kroz prašumu i kroz sneg i led Kilimandžara, a usput će sresti i buduću kraljicu Sarabi i pticu-referenta Zazua i mladog šamana Refikija...

Ko je pogledao makar original ili Favroov „rimjek“ će vrlo brzo i sa visokom preciznošću znati kako će se priča rasplesti. Međutim, to je zapravo manji problem s ovim filmom iz prostog razloga što je inherentan svim „pričama o poreklu“ kultnih likova iz starijih filmova. S druge strane, edukativna komponenta o toleranciji, prijateljstvu, bratstvu i pripadnosti dovoljno je jaka i plemenita da zaokupira makar mlađe gledaoce na dovoljno dugo vremena da oni trajanje od dva sata i ne osete.

Problem je, međutim, što ćemo ga mi stariji itekako osetiti i pritom vrlo dobro znati koje trikove autorski tandem upotrebljava da ga rastegne, čak i nepotrebno. Naravno, u pitanju su okvir koji priču šalje u „flešbek“, prekidi da bi Timon i Pumba bespotrebno pričali gluposti i ometali naratora Rafikija, kao i upadljivo mediokritetske mjuzikl-sekvence koje očigledno služe kao „filer“.

Drugi i mnogo veći problem je filozofsko pitanje čemu sve to. Odgovor na njega je prilično jasan i glasi: „da se pokaže napredak u sferi fotorealistične animacije“. Pritom, Beri Dženkins koji je verziran u ozbiljnim dramama ovde ne može da ostavi neki lični pečat, a i cela stvar je sama po sebi „Sizifov posao“.

Jer, šta od fotorealistične animacije zapravo dobijamo? Da lavovi koji inače ne govore „realistično“ otvaraju usta, a da lavice bez grive u tom postupku nabiranja žila izgledaju kao divovske golokože mačketine? Mufasa: The Lion King zapravo vraća filmsku umetnost na „fabričke postavke“ iz doba Edisonovog trusta – na nivo vašarske atrakcije.