Better Man

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Ponekad se osećam malo manje... evoluirano“, kaže pevač Robi Vilijams svojim glasom negde na početku biografskog filma o samom sebi, Better Man. To je priprema za trik koji ovaj „biopik“ izdvaja iz mora sličnih i stereotipnih, pomalo pročišćenih, fingirano „hrabrih“ biografskih prikaza muzičkih zvezda. Objašnjenje za to ćemo dobiti na kraju, a ono i neće biti baš najuverljivije.

Robi Vilijams je, naime, u filmu predstavljen kao – majmun. Zapravo šimpanza, i to kompjuterski generirana na osnovu pokreta koje je odradio glumac Džono Dejvis „motion capture“ tehnikom. Dobro, notorna je činjenica da Robi Vilijams liči na naše evolucijske pretke nešto više od prosečnog mužjaka homo sapiensa. Ali čini se da ovaj „majmunski štos“ ima poreklo u rečenici koju je pevač rekao reditelju Majklu Grejsiju (The Greatest Showman) da se, kada nastupa, oseća kao trenirani majmun.

Opet, dakle, imamo slučaj filma od (jedne glavne) fore, kao što smo ga imali letos sa „slešerom iz prvog lica“ In a Violent Nature, a postavlja se i isto pitanje. Ono glasi: Može li „film fore“ postati i „fora film“? Dodatno, u obzir treba uzeti i činjenicu da ćemo se za gledanje muzičkog „biopika“ i prosuđivanje njegove vrednosti voditi i time koliko nam je zvezda u fokusu zanimljiva.

U slučaju Robija Vilijamsa, vašem kritičaru tek marginalno zanimljivog izvođača, sve počinje u kući u Stouku sa zaposlenom i često odsutnom majkom Dženet (Kejt Malveni), ocem Piterom (Stiv Pemberton), zabavljačem iz „niže lige“ koji je napustio porodicu u potrazi za vlastitom slavom koju nikad nije dostigao i bakom Beti (Alison Stedman) koja mu je pružala bezrezervnu podršku. Od oca je, pak, dobio „muzičke vrednosti“ u vidu „Rat Pack“ izvođača kao što su Sinatra, Din Martin i Semi Dejvis mlađi. Loš u školi, ali sa stavom barabe, mladi Robert je napustio obrazovanje s petnaest godina i otišao na audiciju u Mančester kod Najdžela Martina Smita (Dejmon Herimen) koji je sastavljao „boj bend“.

Iako vreme nije bilo naklonjeno grupama tog tipa, Take That je postigao nacionalnu, a kasnije i svetsku slavu praćenu hordama vrištećih tinejdžerki. Vilijams tu nije bio ni plesno, ni pevački najjači, zapravo je više figurirao kao „peti točak“, ali je bio najluđi u smislu provoda, alkohola i droge. Od benda nije izvukao najviše novca i slave, oba je za sebe najviše prigrabio njegov rival i autor većine pesama Geri Barlou (Džejk Simens), a sa 21 godinom i teretom ovisnosti od alkohola i kokaina, Robi je krenuo putem solo-karijere.

Sledi poznanstvo i veza s Nikol Eplton (Rejčel Beno) iz grupe All Saints, napijanje i tulumarenje s braćom Galager iz sastava Oasis, te snovi o uspešnoj solo-karijeri s ciljem nastupa na festivalu u Nebvortu kao svojevrsnom svetom gralu za britanske izvođače 90-ih i ranih 2000-ih. Saradnja s pijanistom, klavijaturistom i kompozitorom Nejtom (Frejzer Hedfild) će se tu pokazati kao ključna, dok će se otac Piter vraćati u Robijev život kada njemu to najviše odgovara.

Da ne zaboravimo, Robi Vilijams je sve vreme majmun. A i realistične scene često na tragu „kitchen sink“ britanskog soc-realizma znaju da se najednom premetnu u mjuzikl- ili u fantastične sekvence u kojima ga proganjaju isto majmunske ranije verzije samog sebe. I jedno i drugo zahteva vrhunske specijalne efekte da bi stvar kako-tako funkcionisala. Film ima zavidan budžet od oko 100 miliona dolara, a upitno je hoće li ga vratiti, budući da je Robi Vilijams veliko ime pre svega u Britaniji i Evropi, dok na najunosnijim tržištima Amerike i Azije njegova zvezda nikada nije bila najsjajnija, a sada je verovatno i na zalasku. Ali možda je Vilijams koji je stao iza filma u potpunosti to učinio s nekom drugom računicom, pa je ovaj „majmunski“ biografski mjuzikl možda zapravo nekakav marketinški trik za „kambek“.

Bilo kako bilo, nema tu suviše foliranja, a upravo ta iskrenost je ono po čemu se Robi Vilijams razlikovao od većine pop-zvezda. On nikad nije krio ni svoje uzore (Sinatru i ostale), ni to da je pre svega zabavljač, a ni svoj ego i činjenicu da je on samo momak kojem se posrećilo. Sada s nama deli i svoje „demone“, bilo da je reč o zavisnostima i auto-destruktivnim obrascima, bilo da se radi o unutrašnjim nesigurnostima. Rezultat toga je svakako „film fore“ i, uslovno rečeno, „fora film“, bez obzira što se „majmunisanje“ kao štos potroši davno pre kraja filma.