Small Things Like These

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svako „zašto“ ima svoje „jebiga“. U slučaju Irske, pitanje bi glasilo: „Zašto je zločinačka praksa takozvanih Magdalenskih perionica trajala tako dugo?“, a odgovor na njega: „Jebiga, tako to biva kada je zemlja mala, siromašna i izolovana, zapravo jedino povezana s bivšim okupatorom i od njega ekonomski ovisna, pa jedna moćna globalna institucija može da preuzme sve sfere društva kao što su to školstvo, zdravstvo, socijala, pa i društveni život.“

O Magdalenskim perionicama ispevane su pesme (uključujući i onu ikoničku Džoni Mičel), napisane knjige i snimljeni dokumentarni i igrani filmovi. U teoriji, to su bile crkvene institucije locirane u samostanima koje su se brinule o „posrnulim“ (ili samo jako siromašnim) devojkama. U praksi, pak, to su bili zatvori i logori u kojima su devojke bile držane protiv svoje volje, izrabljivane i mučene od strane klera, odnosno opatica. Većina devojaka tamo su dolazile trudne s partnerima s kojima nisu bile (često i nisu mogle biti) u braku, tamo su rađale decu koja bi često protiv njihove volje bila davana na usvajanje, od čega se Crkva i finansirala.

Najsvežiji primer je roman Kler Kigen (napisala je i kratku priču A Quiet Girl na osnovu koje je snimljen i film nominovan za stranog Oskara prošle godine) Small Things Like These. Kratki roman je dobio i filmsku adaptaciju s Kilijanom Marfijem u glavnoj ulozi (prvoj posle osvojenog Oskara za Openhajmera), premijera je bila na prošlogodišnjem Berlinalu, a nakon kratke i ograničene bioskopske distribucije, film je postao dostupan na video-tržištu.

Vreme je uoči Božića 1985. godine, a mesto gradić Nju Ros na jugoistoku Irske. Naš junak Bil Furlong (Marfi) običan je, dobar, pošten i bolećiv čovek. Otac je pet kćeri, a novac zarađuje kao dostavljač uglja lokalnim domaćinstvima, radnjama i institucijama. Vrhunac je grejne sezone, radni dani su mu dugi, pa na putu susreće razne pojave tipične za Irsku pre kapitalističkog „buma“ 90-ih. Dečaku koji luta po ledenom jutru, navodno tražeći pobeglog psa, daće nešto sitniša iz džepa, a pred vratima samostana ugledaće i devojku koja se nogama i rukama brani da bude tamo ostavljena. Kada dođe kući, prvo će gotovo ritualno oprati ruke i lice od gareži, razmeniti par reči sa ženom (Ajlin Volš) i kćerima dok one rade domaći za školu ili gledaju crtaće, pre nego što i sam umoran zaspi pred televizorom.

Nakon poduže ekspozicije, zaplet započinje s time da on, dostavljajući ugalj u samostan, otkrije neke od tamošnjih praksi. Devojka Sara (Zara Devlin) moli ga da joj pomogne da pobegne makar preko ograde ili do reke, a opatice mu indirektno prete da one mogu i zameniti dostavljača od kojeg naručuju ugalj. Kada sledeći put zatekne promrzlu Saru zaključanu u ostavi za ugalj, postaje mu jasno da nešto tu definitivno nije u redu, pa će se u njemu poroditi želja da devojci negde na polivini trudnoće pomogne.

Taktika glavne opatice Meri (Emili Votson) unekoliko je drugačija i svodi se na božićnu „čestitku“ njegovoj supruzi s novcem unutra i podsećanje da njegove kćeri pohađaju finu, crkvenu školu. Supruga ga voli, ali ga ne razume, pa mu savetuje da gleda svoja posla, što čine i drugi poznanici. Bil, međutim, ima svoje razloge: kroz flešbek-sekvence ćemo saznati da je on sin samohrane, neudate majke koja bi, da nije bilo sluha gazdarice kod koje je ona radila kao kućna pomoćnica, završila u nekoj takvoj instituciji.

Vrag je, kako to obično biva, u detaljima, a Small Things Like This ih je pun. Oni su diskretno ubačeni, što u scenariju Ende Volš, što u znalačkoj režiji Tima Mielantsa (De Patrick iz 2019. godine). Mielants nije Irac, Belgijanac je, ali su neke stvari zajedničke za obe zemlje, od memljivo-sivih atlantskih zima koje se najefikasnije teraju loženjem uglja, pa do „šape“ koju je Katolička Crkva imala nad obe. Detalji siromaštva, škrtog električnog osvetljenja i „demodiranosti“ stvari poput odeće i automobila koji nikako nisu u skladu s našom vizijom 80-ih možda su nama s ove vremenske distance nepojmljivi, ali to ih ne čini išta manje netačnima, naprotiv.

I Marfijeva gluma puna je tih sitnih detalja, značajnih gestova mikro-glume vidljivih u krupnim kadrovima. Njegov Bil nije čovek od suviše reči, čini se ni od velikih dela, već čovek koji se konstantno bori za opstanak i za dobrobit nekih budućih generacija onako kako najbolje zna. Njegov umor možemo osetiti gotovo fizički na svojoj koži i u svojim kostima, baš kao i zimu i vlagu kojom je okružen. Na kraju osećamo i njegov moralni imperativ da pomogne devojci koja je žrtva sistema. Reklo bi se da mu je ova uloga čak i moćnija od one za koju je u prošloj sezoni skupljao nagrade, i to upravo zbog toga što je lik tako tih i „zaključan“.

A izbor Ajlin Volš za ulogu njegove supruge vuče paralelu s glumičinom najpoznatijom ulogom, onom u filmu The Magdalene Sisters, verovatno najpoznatijem filmu koji je direktno adresirao višedecenijske zločine crkve u Irskoj. Uz zaokruženu simboliku crkvenih zvona s kojima film počinje i završava se, a koja u te dve prilike imaju sasvim drugačije konotacije, Small Things Like This dobacuje do nivoa malog, ali moćnog, skoro savršenog filma.

Tu dolazimo do dva vezana paradoksa koja ga sprečavaju da bude savršen. Naime, kao da se reditelju čini da je film suviše mali, pa mora da bude veći, zbog čega se insistira na „flešbekovima“ koji služe da nam obajsne protagonistu i njegovu motivaciju. I oni su tehnički izvedeni fino i diskretno, u istim ispranim sivo-plavim tonovima kao i glavnina priče, a poreklo vode i iz izvornog romana. Opet, u ovakvom filmu oni svejedno deluju kao pomalo tup instrument koji u ozbiljnu socijalnu dramu i moralnu dilemu ubacuju povišene emocionalne registre melodrame kojima tu nije mesto.